Dosadašnji modeli rada organizacija koje se bave LGBT+ populacijom u Srbiji sve više deluju prevaziđeno. Strategije iz ranih 2000-ih, koje su tada bile revolucionarne, danas ne odgovaraju potrebama jedne raznolike i sazrele zajednice.
Umesto čekanja na projekte i kampanje koje se svode na statističko navođenje incidenata homofobije, neophodno je preispitati način na koji pristupamo i govorimo o LGBT+ osobama. Pristupi koji dominiraju javnim prostorom često dodatno viktimizuju populaciju, predstavljajući je isključivo kroz prizmu žrtve, čime se doprinosi daljoj marginalizaciji i osećaju nemoći.
To ne znači da treba zaboraviti na ogroman doprinos aktivista i organizacija koje su od devedesetih godina vodile ključne borbe za vidljivost i ravnopravnost. Zahvaljujući njihovom radu, danas postoji određeni stepen društvenog prihvatanja i smanjenog nivoa homofobije. Nije isto biti gej 1995, 2000. ili 2025. godine. Ipak, nova vremena traže nove pristupe.
Sve veći broj LGBT+ osoba izražava nepoverenje prema postojećim organizacijama, koje doživljavaju kao zatvorene krugove fokusirane na projektne ciljeve i kratkoročne agende. Ove strukture često deluju otuđeno od stvarnih potreba zajednice.
Upravo iz tog osećaja nezadovoljstva i potrebe za promenom nastala je neformalna grupa Snaga. Naš cilj nije da reprodukujemo narativ samosažaljenja, već da osnažimo pojedince kroz zajedništvo, kreativnost i svakodnevnu radost življenja. Umesto medijski eksponiranih tribina, započeli smo intimne debate u beogradskom klubu Mornar. Sećam se prve – dvadeset nas je sedelo u krugu, kao na sastanku anonimnih alkoholičara. Saša je postavljao pitanja, ja sam prvi odgovarao – da podstaknem iskrenost. I uspelo je. Razgovori su bili otvoreni, ponekad i žustri, ali uvek iskreni.
Vremenom se oko Snage okupio značajan broj ljudi. Kroz projekat podržan od strane Evropske unije, organizovali smo pravne i psihološke radionice sa stručnjacima iz različitih oblasti. Uspravi se! To je bio naziv radionice kao i brošure posvećene je pravnim mogućnostima koje u okviru postojećeg zakonodavstva omogućavaju istopolnim parovima da delimično urede međusobne odnose u odsustvu suštinskog izjednačavanja.
Borba za prava LGBT+ osoba ne može se svesti samo na „pravo da voliš koga hoćeš“. U toj borbi često se zanemaruju osnovna ekonomska i socijalna prava. U pitanju su ljudska prava, i ona se ne završavaju u simbolici, već se protežu na svakodnevni život.
Danas Snaga živi kroz odbojkaške vikend-utakmice, čitalački klub, pub kvizove i prijateljstva nastala iz susreta. Grupa je postala nezavisna od osnivača i otvorena za sve – ne samo LGBT+ osobe, već i za sve ljude bez predrasuda. Ključni cilj je stvaranje sigurnog prostora za iskrenu međusobnu komunikaciju, razmenu iskustava i podršku.
Posebno me ohrabruje to što su i druge organizacije počele da prepoznaju i primenjuju sličan model rada .
U planu su nove aktivnosti: sportski susreti, izleti u prirodi, tematske radionice i diskusije. Za sve to potrebni su i ljudski i materijalni resursi. Jer važno je da neko, prvi put u životu, zaigra odbojku – iako ju je ranije izbegavao zbog zadirkivanja ili maltretiranja. Važno je da razgovaramo o Kafki, jer LGBT+ osobe ne žive isključivo „gej teme“.
Važno je da budemo uključeni i aktivni, da ne živimo u getu, već u stvarnom životu.
Jer snaga nije spolja. Snaga je u nama.
Piše: Miloš, Neformalna grupa Snaga
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
