Ako se (kao konzument) pomirite sa činjenicom da nešto iz, gle čuda, sve nabujalije pop-kulturne ponude, može imati značaja i smisla postojanja, a da se pritom kosi ili nije u saglasju sa vašim (konzumentko-konzumerističkim) navikama, preferencama, potrebama, brzo ćete i lako pojmiti da je sviđizam zaista niži stepen razvoja u toj evolutivnoj ravni, odnosno, da je vrlo moguće da će popularna kultura barem povremeno iznedriti nešto kvalitetno, osobeno, pa i neophodno, a da vama ne bude po volji, tj. da se taj vaš bazični i neretko samo instinktivni i reaktivni sviđizam opire takvim „darovima“. A možda su u smislu fenomenoloških vaganja i razmatranja, najdragoceniji upravo takvi ekscesi primetnog polemičkog potencijala, pri čemu se ovde pod tim pojmom misli na ona dela (one sadržaja, a zašto pa ne i one proizvode) pop-kulture koji su kadri da pokrenu raspravu, uz veliku verovatnoću da niko od polemičara ne bude u potpunosti ili dominantno u pravu, pa da se onda nanovo vratimo pitanjima i posledicama ličnih i pojedinačnih preferenci, navika i potreba, ali, ako je ikako moguće, uz jasnu svest da sviđizam mora biti zaobiđen i ostavljen po strani pri svakoj proceni onoga što nam možda lično „ne paše“.
Dobar ogledni primer mogla bi da bude ovogodišnja japanska rijaliti/lajfstajl manje ili više dokumentaristička serija Dečko (The Boyfriend), u potpunosti „porinuta“ u kvir okvir. U pitanju je, dakle, takmičarska emisija netakmičarske suštine u kojoj deset mladih gejeva na određeno vreme žive u istoj kući, pri čemu imaju i zajednički posao koji treba da održe u životu i vode, a, uz to, naravno, postoji i poprilična šansa za romanse. Začkoljica je, pak, veoma jasna i iznimno važna za razumevanja onoga što Dečko nudi i želi da pokaže i plasira kao ideju-vodilju; uprkos nominalnom pripadanju gorepomenutom podžanru, koji je, da se ne lažemo, davnih dana islužio i iscrpio svoje i koji sada hibernira usled opšte bezidejnosti i praktičnih odrednica, među kojima prednjači najpostojanija ona koja se tiče jeftine izrade takvog programa/sadržaja, ovaj serijal (sa deset epizoda u sklopu premijerne, prve sezone) donosi popriličnu inovaciju. Jednostavno, Dečko nastoji da vrati serioznost, dostojanstvo i pristojnost u narečeni „format“, te u tom i ne samo tom pogledu lako transcendira granice i prepreke mikrožanra i pratećeg izraza kome pripada. Dečko je, da pojednostavimo, decentna priča o zajedničkom životu i sazrevanju pred kamerama i u tim kontrolisanim i vremenskim oročenim uslovima, a akcenat je upravo na solidarnosti, empatiji i rađanju smislenijih romansi među korisnicima. To onda ovu seriju izgoni iz tog „matičnog“ formatskog habitata, te Dečko brzo pokaže potencijal da bude i ozbiljnije intoniran , osmišljen i konstruisan dokumentaristički rad o možda i zatureno-skrajnutim potencijalima ljudske prirode da iz sebe „porodi“ i ono najbolje, mimo društvenog konteksta ove civilizacije koja užurbano i manično klizi ka svom možda i prirodnom i nužnom kraju.
Dečko je, uz to, rad u slavu dobrote koja se neretko ovde ili onde uzima zdravo za gotovo, kvir okvir je jasno naznačen, artikulisan i postojano zadržan sve do samog kraja, ali kao da su se autori po toj osnovi svesno kretali u smeru otvorene kolizije sa potpuno oprečnih očekivanjima većeg dela potencijalnog gledateljstva. Nevolja je što predočeni koncept dospeva u neposredan „komšiluk“ homo-promo koncepta kvir života, koji mnogi, kanda, i dalje doživljavaju kao pokrivalicu za autocenzuru i tiho pristajanje na srednjačke svetonazore heteronormativnog društva, koje, kao takvo, teži opštoj uranilovki i uprizorenosti. S druge strane u pravu su i oni koji su u poviše mahove u prvih deset epizoda Dečka prepoznali ubedljiv ekvivalent nenametljivoj lepoti nekadašnji prirodnjačkih emisija iz školskih ili obrazovnih programa. Naprosto, priča i nimalo intruzivni zapleti i podzapleti Dečka lako se prate, poente jesu jednostavne, ali kao celina ovaj televizijski rad brzo i upadljivo očitava svoju osobenost proisteklu iz brižljivo i temeljno promišljene kontre. Pojedine scene mogu čak da zaliče na nekadašnju rafiniranost kvir filmova poput Ajvorijevog čitanja Forsterove proze u bezvremenski lepom i dirljivom Morisu, što onda svakako predstavlja značajan doprinos daljoj evoluciji i svojevrsnom, rascvetavanju plodova popularne kulture kvir predznaka.
Međutim, ovde zatvaramo krug i vraća se na tačku barikade i u vidu individualnih i neretko duboko ukorenih sviđizama; nasuprot bučnosti i banalnosti rijalitija te podvrste Dečko nudi rafinman koji brzo krene da štrči i u TV ponudi u popularnoj kulturi, a kojoj ova TV serija nedvosmisleno pripada. Nekima će, stoga, decentnost kao jedan od temelja tu prikazanog pristupa i koncepta možda biti i iritantna i frustrirajuća, pa i onovremenski „kastrirana“, dok će, ponadajmo se, tom ishodu, većina ipak umeti da prepozna i ceni finese kojima smo nenadanu u ovom japansku televizijskom radu, a to je, da podsetimo, i dalje tabuizirano i strogo kodirano društvo koje, između ostalog, postoji i u brojnim kontradiktornostima. Poput one koja ukazuje da ankete očitavaju većinsku podršku istopolonim brakovima (koji tamo i dalje nisu ozvaničeni), dok istovremeno većina pokazuje i jasan otklon prema homoseksualnosti. E tu se onda rađa još jedno zanimljivo i polemično pitanje – šta će se onda zbiti ili se već zbiva sa deset učesnika ove prve sezone Dečka?
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 80 – oktobar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
