Poslednjih dana, nedelja i meseci, svet se našao u vrtlogu straha, (ne)proverenih informacija i (često) suspendovanih osnovnih ljudskih i građanskih prava, što je posledica pandemije – i epidemije – korona virusa, koji se krajem prošle godine pojavio u Kini.
Nekako pred sam početak tog vrtloga i pojave prvih slučajeva zaraze u Hrvatskoj i Poljskoj, odjeknule su dve vesti: da je u dalmatinskom gradiću Imotskom spaljena lutka istopolnog para sa detetom, i da je oko 100 opština u Poljskoj (što je čak 1/3 ove zemlje) proglašeno „LGBT-free“ zonom.
Oba slučaja zgranula su organizacije koje se bave ljudskim pravima, NVO sektor, pojedine – dodala bih normalne – građane, pa navodno i vlasti. Ostaje, naravno, pitanje da li su vlasti ,,oštro osuđivale“ samo deklarativno, što moraju i zato što su (barem) na papiru, nosioci vrednosti demokratije, tolerancije i poštovanja različitosti, ili zato što duboko veruju da su neki Hrvati i neki Poljaci zakoračili – ili nastavljaju da koračaju – terenom opasnim po slobodu svih nas. Jer, niko nije slobodan dok svi nismo slobodni, zar ne?
Elem, da ukratko objasnimo šta se desilo na teritoriji ove, otprilike, 101 evropske opštine.
Osvanula je nedelja, 23. dan u martu, a stanovnici malenog Imotskog u Dalmaciji, koji broji tek oko deset hiljada ljudi, izašli su maskirani na još jedan tradicionalni festival. Dalmatinci vole festivale, pa se tako na festivalima, ili karnevalima, kako ih zovu, širom Dalmacije svake godine spaljuje figura onoga ko je stanovnicima posebno zasmetao, ko ih je naljutio ili uznemirio. Ovoga puta, bila je to figura istopolnog para sa detetom. Biće da ih je uznemirila presuda Ustavnog suda s kraja januara, koja obavezuje sudove i sve relevantne državne institucije da omoguće jednake šanse svima koji žele da uđu u postupak usvajanja dece – uključujući i istopone parove. Ovu presudu su pozdravile organizacije koje se bave ljudskim pravima, LGBT+ zajednica, ali su oštre kritike došle iz konzervativnih krugova širom Hrvatske.
Prilikom spaljivanja ,,sporne“ figure, koja je ovim „dobrim, normalnim“ ljudima, braniocima „pravih porodičnih“ vrednosti, nanela izrazitu duševnu bol, bila su prisutna i njihova deca. Neke od fotografija pokazuju oduševljenje te iste dece. Ali deca nisu kriva, jer deca ne znaju, deca uče po uzoru, pa ako se „normalni heteroseksualni“ tata i „normalna heteroseksualna“ mama smeju i odobravaju, i oni će to isto činiti, zar ne.
Šta znaju deca šta je fašizam.
Šta znaju deca koliko mržnja ubija, stigmatizuje, boli, smeta, diskriminiše.
Deca fašista postaju fašisti, a spaljivanje imotskog imaginarnog istopolnog para sa detetom je idealan put ka ostvarivanju te ideje.
Kada je „Slobodna Dalmacija“ upitala organizatore karnevala zašto su odabrali ovu lutku, jedan od njih je rekao: ,,Mi ostajemo konzervativni i držimo se tradicije. Daj dete majci, tako se kaže. Mi mislimo da je to pravilno.“
U danima nakon sramnog spaljivanja lutke, hrvatski predsednik, ministri, LGBT+ zajednica i zaštitnik građana izdali su saopštenja oštro osuđujući ovaj čin mržnje.
Poenta bi bila ne toliko i ne samo u osuđivanju, već i u tome da ih naučimo, da probamo da im objasnimo, da ih zamolimo da razmisle. Zar ne?
Kad netolerancija postane zvanična
Takođe krajem februara, sličnu anti-LGBT+ retoriku ponovo su deklamovali „normalni“ Poljaci, pa su tako lokalne vlasti u gotovo 100 opština usvojili rezolucije ,,protiv LGBT+ propagande“ ili ,,za porodicu.“ Tako su stvorile izrazito neprijateljsko okruženje za svakoga ko nije heteroseksualan ili ko nije posvećen tzv. ,,prirodnoj porodici“, tvrdile su tada organizacije koje promovišu ljudska prava.
Mapa ,,Atlas of Hate” koju su napravili aktivisti, pokazuje da je područje veće od teritorije Mađarske postalo tzv. ,,LGBT-free“ zona, i to u srcu Centralne Evrope.
Naravno, mnoge lokalne i međunarodne organizacije, uključujući i Evropski parlament, oštro su osudile rezolucije, nazivajući ih diskriminatornima prema pripadnicima LGBT+ populacije.
Važno je, ponovo, da smo oštro osudili. Ponovo ćemo, kada zatreba, oštro – ako ne i najoštrije – da osudimo!
Inače, opštine širom Poljske počele su sa usvajanjima ovih neobavezujućih rezolucija početkom 2019. godine, što koincidira sa retorikom vladajuće stranke Pravo i pravda o tome da je LGBT+ ideologija strani uvoz koji preti poljskoj naciji i njenim vekovnim hrišćanskim vrednostima.
Zvanični podaci pokazuju da je velika većina lokalnih odbornika koja podržava ove rezolucije upravo iz redova vladajuće stranke, a da su za njima lokalni političari koji ne pripadaju nijednoj stranci. U poslednje dve godine, konzervativni lokalni političari su takođe tražili zabranu parada ponosa širom Poljske, tvrdeći da one predstavljaju opasnost po javnu bezbednost. Iako lokalni sudovi uglavnom ne dopuštaju zabrane održavanja, parade ponosa širom Poljske i dalje su pod budnim okom – i rukom – desničara.
Iskoristite izolaciju
Da se vratimo sada na epidemiju korona virusa. Ima onih koji imaju vremena na pretek, pa bi bilo dobro da ga pravilno utroše.
Recimo, mogli bi da razmisle o tome da su pripadnici LGBT+ populacije u vanrednom stanju previše često. Ima onih koji ne mogu negde da odu jer strahuju za svoj život. Ovi „normalni“ bi sada voleli da ruku pod ruku prošetaju sa svojom drugom polovinom, a ne mogu. Tako se, ponovo previše često, oseća i deo našeg društva koji, eto, ima drugačije seksualne preferencije.
Da li zato treba da ih mrzimo?
Da li zato treba da učimo našu decu da ih mrze?
Da li zato treba u amanet našoj deci da ostavimo paljenje istopolnih lutki sa detetom i proglašavanje ,,LGBT-free“ zona?
Možda da, umesto trovanja sopstvenih „normalnih“ glava prosto nađete nekog ili nešto što volite i ostavite druge ljude da rade isto?
A vi drugi, prestanite da oštro, najoštrije osuđujete. Uradite nešto konkretno.
Piše: Ivana Nikolić
Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):
