Tradicionalno u junskom „Optimistu“ obrađujemo šta nam je to doneo najveći festival trešpop muzike u ovom delu sveta, LGBT populaciji tako draga Evrovizija. Kao što to obično biva, sve što se dešava oko festivala bude zanimljivije od same muzike, ali ne možemo da grešimo dušu – ove godine je bogami bilo odličnih pesama. Kladionice su predviđale različite opcije za najbolje rangiranu petorku, iako su se već mesecima unazad slagale oko jednog – pobediće Holandija. Što se i dogodilo. Lagana pop balada koja se po kvalitetu izdvajala od većine favorizovanih brzih pesama u stilu prošlogodišnje vicešampionke Eleni Fureire bila je baš ono što je potrebno – balans između kvaliteta i komercijale, a buduća zemlja domaćin spada u najliberalnije države sveta, te se očekuje da zakulisne radnje koje su pratile organizovanje Evrovizije u Tel Avivu budu izbegnute.
Najveće iznenađenje je verovatno to što je Tamara Todevska, predstavnica Severne Makedonije, pobedila prema glasovima žirija, što je automatski komentarisano kao politički čin i nagrada što su Makedonci „bili dobri“ i rešili istorijski spor sa Grčkom. Podsećanja radi, isti komentari su bili i kada je pobedila Marija Šerifović 2007. godine, kada je Srbija prvi put nastupila kao samostalna država. Nije potrebno podsećanje da je to usledilo nakon najveće nepravde učinjene Ani Nikolić prethodne godine, to već svi znamo. Elem, iako se možda mogu složiti sa tim da je pesma Tamare Todevske prilično precenjena od strane žirija, činjenično stanje je i to da je u pitanju generička pesma koja se u potpunosti uklapa u šablon pesama za koje žiri glasa svake godine, tako da odluka da njoj i predstavniku Švedske dodele najviše poena i nije veliko iznenađenje. Svi elementi – balada, fantastičan jak vokal i jasna politička poruka (kod Tamare je to nasilje prema ženama) – bili su prisutni. Takođe očekivano, mišljenje žirija i publike se nije pogodilo i publika je ponovo mali broj glasova poslala za Makedoniju i Švedsku čime su stvari došle na svoje mesto – Tamara je završila na sedmom, a Šveđanin na petom mestu. Prilično realno. Takođe, publika je ispravila i još dve velike nepravde – svojim glasovima je podigla plasman predstavnicima Norveške i Švajcarske koji su nepravedno bili zapostavljeni glasanjem žirija, a u finalnom skoru završili na šestom, odnosno četvrtom mestu. Sudeći po tome koliko je Luka Hani bio izrazit favorit, uz pobedničku pesmu i predstavnicu Kipra (koja je, pak, status favorita izgubila nakon katastrofalnog polufinalnog nastupa i na kraju završila trinaesta), da je njegov nastup bio sjajno osmišljen i izveden od početka do kraja i da sadrži sve elemente koje publika voli – brz ritam, koreografija, seksi performer/ka prosečnih glasovnih mogućnosti – četvrto mesto je najmanje što zaslužuje. Njegova pesma je, ujedno, jedina koja se u ovom trenutku može nazvati hitom. Kad se sve sabere i oduzme, finalni rezultat je prilično realan i očekivan.
A sad malo politika. S obzirom na to da se festival održavao u Izraelu, potpuno očekivano proteklih godinu dana raspravljalo se samo o tome da li ga treba bojkotovati ili ne i da li poruke tolerancije i izgradnje mostova među narodima, koje su od samog nastanka srž festivala, mogu da se šalju iz zemlje koja je u ratu i krši ljudska prava Palestinaca. Vrlo paradoksalno, pozivi na bojkot su se najviše čuli iz zemalja NATO pakta koji je trenutno uključen u verovatno svaku vojnu akciju na svetu. Kada bi ovo bio argument, Evrovizija bi mogla da se održi u jako malo zemalja. Naravno, sve se na kraju pokazalo kao čisto politikanstvo i demagogija i nijedna zemlja nije bojkotovala festival, a učešće je otkazala samo Ukrajina koja, zbog svojih unutrašnjih političkih igara, nije mogla da izabere predstavnika. Pošto je cela priča oko organizovanja bila politizovana, sam festival je bio najapolitičniji ikada i očigledno je da se velika pažnja obraćala na to da se rat sa Palestincima ne pojavi kao tema. Desila su se samo dva, nazovimo, skandala. Prvi je to što je poruku mira poslala Madona čiji su igrači na sebi imali zastavu Izraela i Palestine. To teško da je bila slučajnost i da organizatori koji su njen nastup platili i preplatili nisu znali da će se ovo dogoditi. Drugi slučaj, koji je čak više pažnje skrenuo od Madone, jeste potez predstavnika Islanda koji su u toku glasanja u finalu razvukli zastavu Palestine, na opšte oduševljenje jednog dela publike. Predstavnici Islanda poznati po, kako je to Duška u prenosu objasnila, „antikapitalističkoj sadomazohističkoj tehnodistopijskoj homoerotskoj prezentaciji muzike“ (ma šta to značilo), kritikovali su odnos Izraela prema Palestincima i pre Evrovizije, međutim odlučili su da ipak dođu u Tel Aviv, a ne da bojkotuju kao pojedini izvođači u drugim zemljama. Velika zabrinutost za Palestince ih nije sprečila ni da nedeljama troše kapitalističke pare po Izraelu, a zastavu su odlučili da izvade tek u finalu i to kada im je bilo jasno da nemaju nikakve šanse za bilo kakav plasman i kad je sve bilo maltene gotovo. Kakav integritet, kakva hrabrost! Jeftinije politikanstvo i populizam skoro nisam video. Takođe, kao što su često komentarisali internet komentatori – voleo bih da vidim kako bi prošli kada bi svoj sadomazo performans pokušali da izvedu u Gazi.
Što se ostalih političkih poruka tiče, bilo je tu još poruka mira i ljubavi, a možda najveći utisak ostavio je predstavnik Italije, Mahmood, koji vodi poreklo iz Egipta, kao i Bilal Hassani iz Francuske koji se identifikuje kao kvir. Njegovo učešće pratilo je više kontroverzi jer su prvo isplivali tvitovi sa njegovog profila u kojima kritikuje Izrael za zločine protiv čovečnosti i staje na stranu jednog francuskog komičara poznatog po antisemitizmu. Bilal je demantovao da je on pisao te tvitove, već rođaci koji su imali pristup profilu, braneći se da je u vreme nastanka tvitova imao samo 14 godina. Druga kontroverza je bio „smešni video“, parodija na drugi video u vezi sa napadima u Francuskoj, zbog koje su pojedine ličnosti, poput senatora Alpa, tražili njegovu diskvalifikaciju sa takmičenja. Bilal je takođe od trenutka kada je izabran bio meta homofobičnih sajber napada zbog svog kvir izgleda i seksualne orijentacije, a nevladine organizacije prikupile su više od 1500 uvredljivih tvitova i poruka mržnje upućene njemu samo u periodu decembar 2018 – januar 2019. godine. Njegova pesma je identitetska numera koja govori o tome kako pokušavaju da ga ukalupe i učine istim kao što su oni, ali ga ne mogu promeniti i „nikad mu ne mogu skinuti krunu“. Pošto Tel Aviv važi za jedan od najliberalnijih gradova na svetu kada je LGBT populacija u pitanju, istopolna ljubav je bila lajtmotiv, od „kiss kamere“ koja je jednako prikazivala i homoseksualne i heteroseksualne parove u toku revijalnog dela, do izbora voditelja Assi Azara, autovanog gej muškarca koji je u srećnom braku i koji je bukvalno na više momenata, uprkos ne tako sjajnom poznavanju engleskog jezika, ukrao šou, a dobio je i priliku da intervjuiše samu Madonnu.
Madonna, međutim, nije opravdala očekivanja. Iako će Izrael ostati upamćen kao jedini organizator koji je doveo na scenu zvezdu svetskog kalibra, nastup koji je priredila i za koji je i previše plaćena bio je slab, a njeno pevanje u najmanju ruku katastrofalno. U scenu u Tel Avivu uloženo je mnogo i ovo je verovatno najskuplji festival do sada, produkcija je bila preskupa, tehničke mogućnosti neverovatne, a sami učesnici, kao i performeri u revijalnom delu, izvodili su svašta na sceni, pa čak i sletanje avionom. Madonna ništa od toga nije iskoristila, a očekivalo se, tako da je njen nastup ostao u senci „Switch song“ performansa u kome su učestvovali najistaknutiji učesnici prethodnih godina – Conchita Wurst, Måns Zelmerlöw, Eleni Foureira i Verka Serduchka kojima se priključila i izraelska evrovizijska legenda Gali Atari. Njen nastup u finalu bio je u senci ovog nastupa iako je premijerno izvodila novu pesmu, političku poruku joj je zasenio Island, a u samom intervjuu pred nastup, u kome ništa bitno nije rekla, voditelj Assi Azar joj je ukrao šou. Da li zbog prevelikih očekivanja od nje same, ili velikog broja daleko boljih performansa, ali Madonna se može svrstati u najveći debakl ove godine.
Na kraju, posebno treba pomenuti nastup izraelskog benda Shalva koji čine osam muzičara sa invaliditetom i koji je, bez ikakve sumnje, bio najlepši nastup ove godine.
Vidimo se sledeće godine u Holandiji!
Piše: Nemanja Marinović
Više tekstova iz broja 48 (jun 2019) možete pričitati na:
