Iako se priznavanje samo heteroseksualnog braka ne smatra diskriminacijom, parovima istog pola koji žive u vanbračnoj zajednici moraju se priznati neka prava
Gej brak, homoseksualni ili lezbejski brak je brak osoba istog pola. Države same slobodno određuju uslove za sklapanje braka. Uobičajeno je da države dozvoljavaju sklapanje braka između zrelog muškaraca i žene, ali ima izuzetaka. U nekim zemljama je dozvoljen brak između osoba istog pola, a u nekima poligamija – brak između jednog muškarca i više žena.
Seksualni život i seksualna orijentacija uopšte uživaju zaštitu prava na privatnost i države ne bi smele da se mešaju u dobrovoljne seksualne odnose između odraslih lica, bilo da su oni između osoba istog ili različitog pola. Dozvoljeno je ipak inkriminisanje seksualnih odnosa sa maloletnim licem, radi zaštite prava dece i adolescenata. Starosna granica je različita od jedne do druge države, ali je važno da bude postavljena na isti način za oba pola i za bilo koju vrstu seksualnog odnosa.
U raznim državama gej brakovi se posmatraju na veoma različite načine. Od zabrane seksualnih odnosa osoba istog pola (npr. Egipat, a u Iranu je čak i dalje propisana smrtna kazna), preko tolerancije gej zajednica (npr. neke države u SAD) do priznanja gej brakova i omogućavanja ovim parovima da usvajaju decu (npr. Španija). Neke države uvode institucije građanskih i registrovanih gej zajednica, koje su po obimu prava i obaveza veoma slične braku (npr. u Finskoj su dozvoljene registrovane gej zajednice, ali partneri nemaju pravo na zajedničko prezime, niti na usvajanje dece). Postoje i zemlje čiji zakoni osobama istog pola koje žive u tzv. neregistrovanim kohabitacijama garantuju izvesna prava kao što je pravo na nasleđivanje (npr. Portugal).
Ustav Srbije jemči pravo svakome da slobodno odluči o zaključenju i raskidanju braka. Po Ustavu, zaključenje, trajanje i raskid braka počivaju na ravnopravnosti supružnika. Brak se kod nas može zaključiti samo uz slobodan pristanak žene i muškarca i tako su, u stvari, homoseksualni brakovi proglašeni neustavnim. Prema našem Porodičnom zakonu, vanbračna zajednica je trajnija zajednica života između muškarca i žene. Beogradski centar za ljudska prava podneo je 2005. godine Ustavnom sudu Srbije predlog za ocenu ustavnosti člana Porodičnog zakona, po kome se vanbračnom zajednicom smatra samo trajnija zajednica osoba različitog pola, čime se u značajno nepovoljniji položaj stavljaju partneri istog pola u sličnim zajednicama, jer oni nemaju pristup mnogim pravima koja se garantuju vanbračnim partnerima. Sud je odbio taj predlog na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, jer je ocenio da je osporena odredba koja, određujući pojam vanbračne zajednice, propisuje – da je vanbračna zajednica trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji (vanbračni partneri), zasnovana na odredbama člana 62 Ustava koje utvrđuju pravo svakoga da slobodno odluči o zaključenju i raskidanju braka; da se brak zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom; da zaključenje, trajanje i raskid braka počivaju na ravnopravnosti muškarca i žene; da se brak i odnosi u braku i porodici uređuju zakonom, a da se vanbračna zajednica izjednačava sa brakom u skladu sa zakonom. Ocenjujući da je uređivanjem pojma vanbračne zajednice zakonodavni organ postupao na osnovu i u granicama navedenih ustavnih odredbi i u njima sadržanih ovlašćenja zakonodavnog organa, Sud je ocenio da ni glavni razlog osporavanja navedene zakonske odredbe koji se tiče pravne zasnovanosti ograničavanja pojma vanbračne zajednice isključivo na osobe različitog pola ne daje osnova za utvrđivanje neustavnosti, kako iz razloga postojanja pozitivne ustavne definicije braka, i s tim u vezi izvedenog pojma vanbračne zajednice kao zajednica dvaju različitih polova, tako ni sa stanovišta postojanja navodne povrede načela zabrane diskriminacije koje je garantovano članom 21 Ustava, odnosno, koje je sadržano u odredbama člana 14 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Protokolu broj 12 uz Evropsku konvenciju i članu 26 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, budući da se to načelo odnosi na ostvarivanje garantovanih i priznatih prava, ali i tada uz dozvoljena odstupanja koja se mogu opravdati objektivnim i opravdanim razlozima.
Pobornici gej brakova tvrde da država ima interes da ohrabri stabilne veze i time smanji broj pojedinaca kojima je potrebna pomoć društva, na primer supružnici vode računa jedno o drugom kada im je potrebna zdravstvena nega ili finansijska pomoć i da tu nema nikakve razlike između heteroseksualnih i gej parova.
Države koje ne priznaju gej brakove svoj stav pravdaju potrebom zaštite zajednice, čiju osnovnu jedinicu predstavlja tradicionalna porodica sa mužem, ženom i njihovom decom.
Ukoliko neko pravo ne poznaje gej brakove, ne znači da zajednice života osoba istog pola ne uživaju nikakvu zaštitu. Iako se priznavanje samo heteroseksualnog braka ne smatra diskriminacijom, parovima istog pola koji žive u vanbračnoj zajednici moraju se priznati neka prava koja imaju osobe različitog pola u braku ili vanbračnoj zajednici. Tako svi jednako, bez diskriminacije treba da uživaju zaštitu od nasilja u porodici, da imaju pravo na izdržavanje ili nasleđivanje. Pitanje koje izaziva puno sukoba je da li gej parovi pod istim uslovima kao i hetero-parovi mogu da ostvaruju roditeljska prava? Čini se da većina država još uvek priznaje daleko uži krug prava partnerima istog pola, čak i kada je jedan od njih biološki roditelj deteta. Ovo potvrđuju i međunarodna tela za zaštitu ljudskih prava, iako međunarodne konvencije za zaštitu ljudskih prava ne garantuju pravo na sklapanje gej brakova.
Gej zajednice, posebno njihovo priznanje od strane države, veoma su kontroverzno pitanje širom sveta i proći će još mnogo vremena dok se ne postigne saglasnost da ovi brakovi budu kao takvi dozvoljeni. Aktivistička zajednica je posebno negativno ocenila odluku Evropskog suda za ljudska prava da gej brak nije osnovno ljudsko pravo. U presudi koju je doneo taj sud u junu 2010. godine stoji da „država koja odbija da prihvati homoseksualnu bračnu zajednicu time ne krši Evropsku konvenciju o ljudskim pravima“, čime je dat još jedan argument protivnicima gej brakova koji tvrde da to nije obaveza države, uprkos činjenici da istopolni parovi postoje i da njihova prava nisu zakonski regulisana.