Malo je reći da je ubistvo osamnaestogodišnje Noe Milivojev iz Kovilja zaprepastilo i zgrozilo javnost u Srbiji, u kojoj su, za samo sedam meseci ove godine, ubijene 24 žene u porodičnom ili partnerskom nasilju. Vest o tome da je Nou ubio i njeno telo raskomadao partner naišla je na razne reakcije, kao i sve, uostalom: mišljenje je kao i dupe, svi ga imaju. Međutim, svakog čuda za tri dana dosta, pa je i Noina priča pala u zaborav, a ljude su počele da zanimaju superćelijske oluje i HARP koji ih izaziva, Openhajmer i Barbi, plaćanje karata u beogradskom prevozu, sandale Jelene Đoković u Crnoj Gori, svadba ministarke Đedović i EXPO 2027.
Noe više nema, ali njena sudbina i dalje odjekuje – ako nigde drugde – onda unutar same LGBT zajednice kojoj je pripadala. Jer, činjenice su, nažalost, da su trans osobe među najranjivijima – ako ne i najranjivije – u našem društvu; da retko imaju punu podršku okoline, uključujući vlastitu porodicu; da se suočavaju sa administrativnim i finansijskim problemima; da ih vređaju na društvenim mrežama, dobacuju na ulici; i da institucije ćute. Dva meseca nakon ubistva i lavine mržnje koju je ono izazvalo (setimo se samo huligana koji je razbacao cveće i pocepao trans zastavu na Trgu Republike, koji su postavljeni u znak sećanja na Nou), mnogi pripadnici zajednice i dalje osećaju isto: strah i bes.
Nevidljivi za državu
„Mislila sam da se takve stvari dešavaju negde tamo daleko u Americi,“ kaže u razgovoru za Optimist Ana Jovanović, LGBT aktivistkinja iz Novog Sada. Nou je upoznala sasvim slučajno, u jednom beogradskom kafiću, razgovarale su o procesu tranzicije i dostupnim resursima za trans osobe. Potresla ju je Noina smrt – ali još više ono što je usledilo nakon toga.
„Način na koji su mediji izveštavali, svi oni transfobični komentari, pretnje smrću celoj LGBT zajednici, a naročito trans osobama… Mnogo puta sam sebi postavljala pitanja poput ima li smisla uopšte živeti kao trans osoba na ovim prostorima. Smrt Noe Milivojev je ogroman udarac za celu zajednicu, jedno ozbiljno podsećanje na to da je Srbija nije zemlja u kojoj smo dobrodošli i slobodni da živimo naše identitete,“ kaže Ana.
Iako je situacija danas bolje nego pre, Ana kaže da se na pripadnike LGBT populacije ne samo u Srbiji, već u čitavom regionu, gleda kao na nešto „prljavo, bolesno“. Oni su, dodaje Ana, tretirani kao vanzemaljci, kao sve drugo „osim kao ljudska bića koja udišu isti vazduh kao i svi. Mi nemamo prava da se zaljubimo, venčamo, da živimo svoj rodni identitet, da postojimo. Dovoljno je da pogledate institucije i zakone, pa ćete videti koliko smo nevidljivi za državu u kojoj živimo.“
Prema njenim rečima, trans osobe u Srbiji se suočavaju sa nizom problema zbog komplikovanog procesa tranzicije, gej ljudi ne mogu da se venčaju, a cela zajednica je pod konstantnom pretnjom od nasilja i diskriminacije.
„Sve ove nametnute prepreke od strane društva i institucija neće učiniti da LGBT osobe prestanu da postoje. Vekovima su ovakve osobe živele na planeti zemlji i nastaviće da žive,“ zaključuje Ana.
Ako odemo korak dalje i upitamo se sa kojim se problemima suočavaju transrodni pripadnici zajednice koji žele da promene pol, dolazimo do novih izazova, i neretko još manjeg razumevanja društva. Sama tranzicija, odnosno proces promene pola, traje nekoliko godina, uključuje korišćenje jake hormonalne terapije kao i posete psiholozima ili psihijatrima. Uroš Timić, TV lice i pisac koji u svojim delima često obrađuje LGBT teme, kaže da je pred onima koji žele da promene pol put veoma dug:
„U Srbiji je operacija promene pola besplatna, ali do toga treba doći, i ne samo u smislu doći do lekara, već i do tačke gde ste vi u potpunosti psihički pripremljeni da iz jednog pređete u drugi pol. To zvuči strašno i kad izgovorimo mi koji smo, što se rodnog identiteta tiče, sigurni u to što jesmo, a možete da zamislite kako je osobi koja je transrodna i koja se sprema da pređe iz pola u kome je bila u pol u kome želi da bude“.
Odnos društva prema takvim osobama i uopšte pripadnicima LGBT zajednice najčešće ne nailazi na sankcije organa vlasti i institucija. Osim pojedinačnih „najoštrije osuđujemo“, malo se zaista uradi da se odgovorni procesuiraju.
„Što se tiče institucija… Ne bih da govorim ništa, otišli bismo u domen komike. Mi saznamo da imamo institucije kojima možemo da se obratimo tek kada se katastrofa desi,“ kaže Uroš.
Ne izuzetak već pravilo
Po saznanju da je Noa ubijena, mnogi aktivisti i aktivistkinje osudile su još jedan u nizu napada na trans osobe – a najglasnija među njima bila je Sonja Sajzor, trans feministkinja, di-džej, darkvejv pevačica i multidisciplinarna vizuelna umetnica iz Trans Mreže Balkan. Sonja je na svom Tviter nalogu objavila video u kome priča o nasilju kojem su izložene transrodne osobe, o razlozima zbog kojih se o tom nasilju ćuti i ukazala na niz problema sa kojima se suočavaju transrodne osobe. Osim fizičkog nasilja, trans žene se suočavaju sa „mizoginijom na poslu, nasiljem u vezama, degradirajućim komentari na društvenim mrežama“. Ceo život im se govori da su „odvratne, gadne, neprivlačne“, zbog čega one razvijaju nezdrav odnos prema svom telu, samopouzdanju, partneru, prema sebi.
„Toleriše se dosta psihičko i fizičko nasilje jer su nas učili da nas niko neće. Kada ti neko ceo život govori da si odvratna, nepoželjna, veoma je teško razviti zdrav odnos prema svom telu, samopouzdanju, teško je da podvučeš crtu i kažeš – ovo ponašanje nije u redu, ovo je zlostavljanje, zaslužujem mnogo bolje“, kaže Sonja u videu.
Sonja je o ovome govorila i za medije u danima i nedeljama nakon ubistva, pa je tako za nedeljnik „Vreme“ rekla da joj se trans osobe veoma često javljaju na društvenim mrežama i traže savet o tome kako da se suoče sa nasiljem u porodici, vršnjačkim nasiljem u školi i transfobičnim profesorima i nastavnicima koji to nasilje neće da sankcionišu već krivicu svaljuju na žrtvu uz objašnjenje da samo privlači pažnju na sebe. Pišu joj i trans osobe koje zbog diskriminacije ne mogu da nađu posao, iznajme stan ili nađu doktora koji će ih pregledati bez osude:
„Slučaj Noe Milivojev nije nikakva anomalija nego slika i prilika načina na koji društvo tretira trans populaciju svaki dan – od medija koji od njenog nestanka, a zatim i ubistva, prave senzaciju, dele kako se zvala ranije, kao i fotografije pre tranzicije koje su otežavale potragu, jer osoba više nije izgledala tako; preko neodgovornih LGBTIQ organizacija koje su je javno autovale kao trans i sada politizuju njen rodni identitet, preko policije koja je tri nedelje znala kod koga je otišla i tri nedelje čekala da ubici pretrese stan; preko činjenice da su roditelji saznali preko komentara na Fejsbuku i iz medija da im je dete ubijeno, preko transfoba koji je vređaju na internetu i podsmevaju se njenoj smrti, pa sve do samog završetka pomena koji se završio šutiranjem sveća i ruža, i cepanjem trans zastave.“
„Način na koji su se svi kolektivno poneli prema smrti Noe Milivojev je tužna slika i prilika koliko smo pali na testu ljudskosti kao društvo.“
„Sada je najlakše reći ‘puj, pike, ne važi’ za transfobiju koja se promoviše na društvenim mrežama godinama unazad, izjaviti saučešće porodici i doneti ružu na grob – ruže jesu lepe, ali nama su mnogo lepše kad možemo da ih pomirišemo dok smo još živi, a nasilje koje je Noa trpela, koje trans osobe trpe svaki dan, i nažalost, to nasilje biva ignorisano, opravdavano i dalje pospešavano, sve dok ime žrtve ne postane deo tragičnog naslova u tabloidima.“
Piše: Ivana Nikolić
Više tekstova iz broja 73 – avgust 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
