Kada se razgrnu sve statističke i druge magle, u par trenutaka posve jasno biva da je relevantnih i kvalitetnih televizijskih serijskih radova u kojima su queer motivi dominantni ipak prilično malo. Nedopustivo, očekivano ili srazmerno malo, to neka presude oni merenjima i egzaktnim procenama vičniji. Ono što mi ovde, u Optimistu, možemo i moramo da učinimo je da uknjižimo i propratimo sve valjane, dovoljno osobene a tematskog opsegu Optimista bliske TV sadržaje.
U gorepomenute definiciji savršeno se uklapa australijska dramedija (mada, preovlađujuća komedija) Please Like Me, koja je, eto, nedavno, dobila i zvaničnu potvrdu za treću sezonu tokom godine. U pitanju je zbilja neodoljivo i istinski duhovita i smešna TV priča o mnogo toga – pomalo odocnelom odrastanju, ishitrenim izborima (a takvi su vazda bili i ostali najprivlačniji, zar ne?), užasima i zabavnim aspektima prokrastinacije, kratkoročnim iluzijama, pravu na sreću, kliničkoj depresiji, faličnim prijateljstvima, klimavim spojevima, ne toliko logičnim privlačenjima… uz podosta queer melanža! Pojednostavljenije i konkretnije gledano, Please Like Me je priča o danima, mesecima i godina važnih preokreta u životu australijskog dvadesetogodišnjeg zgubidana starmalog lica, koji raskid duže veze sa devojkom i majčin pokušaj samoubistva dočeka (samo)spoznajom da je u stvari gej.
Ključna figura i očigledno glavno pogonsko gorivo ove serije je tamošnji mlađi komičar Josh Thomas, po čijoj komičarsko-glumačkoj (a možda i iskustvenoj i ličnoj?) meri je i skrojena ova serija. Thomasov nastup odlikuje nonšalancija, izvesna nehinjena hladnokrvnost i distanca, te očita sklonost ka odrešitijem i polemičnijem humoru na svakodnevne teme. Mada to možda ne deluje tako kada se čitaju odrednice/ kvalifikacije/ dijagnoze…, Thomas je zbilja uspeo da pronađe jedinstveni glumački štih, na koji je potom mudro oslonjen čitav narativ i sveopšti ton ove istinski odlične serije. Joshu Thoimasu (koji je i kreator i glavni scenarista serije) pošlo je za rukom da bez vidnijeg upinjanja, a uverljivo oneobiči sasvim poznate, pa i tipske situacije, pa da u sadejstvu sa tom kosinom u odnosu na klišeizirano i zilion puta viđeno iskoristi nemali komičarski potencijal iz osnove priče o prokrastinaciji koja evidentno tera po svom i čiji se srećan ishod ne nazire tek tako. Mora se naglasiti da znatna pomoć u ovom kreativnom naumu stiže iz veštine i iskustva reditelja Matthewa Savillea, koji je pre desetak godina uknjižio značajan internacionalni uspeh sa ljudski dobrim indie filmom nazvanim jednostavno Noise.

Ako je potrebno ovde navesti i nekakve stilske i izražajne reference, te Please Like Me pojasniti i kroz brzopotezno sročeni koordinantni sistem u kom obitavaju po nekoj osnovi srodna televizijska ostvarenja, neka onda stoji da Josh Thomas u Please Like Me pokazuje nonšalanciju prema pitanju queer identiteta i prateće mu bagaže sličnu onoj koju srećemo i kod prilično iskusnijem a jednako uspešnog i značajnog zemljaka mu Chrisa Lilleyja. Sa Lenom Dunham, autorkom HBO-ove serije Girls, spajaju ga taj urbani i hipsterski štimung, kao i pokušaj redefinisanja stilema i osnovnih postavki mita o Generaciji X u drastično drugačijem okruženjem već ne baš svežeg nam drugog milenijuma, dok se po odanosti koju autori Pleaee Like Me pokazuju prema verizmu i gotovo dokumentarističkom pristupu ova serija u neku ruku da dovesti sa Skins, Sugar Rush i ostalim britanskim TV radovima tog i sličnog kova. Osim toga, mora se naglasiti da se upravo predočenoj formuli mora pridodati Thomasova i Savilleova upadljiva sklonost ka američkom indie filmskom izrazu, izmeštenom u australijski televizijski kontekst. A otvorenost sa kojom Thomas dopušta da lična (manje ili više) javna persona mu pusti korenje i postane značajan sastojak i ove u biti ipak fikcijske priče daje za prvo onima koji po toj osnovi Thomasa dovode sa već pomenutom Lenom Dunham, ali i Louisom C.K.-jem, pa i Woodyjem Allenom, kao pretečom i začetnikom takvih zahvata na polju komike i komičnog.
Međutim, kada ponovo krenemo u stilske figure u kojima najznačajnija uloga pripada tim maglama, odnosno, kada razgrnemo tu magmu priče o brojnim uticajima, nadahnućima, sličnostima i srodnim ostvarenjima, ostaje jasan i teško oboriv utisak da je Please Like Me, uprkos površnoj impresiji o suštinskoj derivativnosti (a imajući u vidu opseg filmske i televizijske proizvodnje danas, derivativnost, kao fatum kao takav, teško da i može biti nekakva ozbiljna zamerka, zar ne?) na kraju viđenog u šesnaest epizoda prve dve sezone ovog odličnog TV ostvarenje stiče se jaka impresija da bi PLM u nekom savršenom svetu pravičnih ishoda već samo na račun svojih neupitnih sveukupnih kvaliteta trebalo da lako i brzo prevaziđe ipak sputavajuće okvire filmskih i serijskih proizvoda prvenstveno sročenih po pretpostavljenom ukusu neke ionako fiktivne queer publike.
Piše: Zoran Janković

Related Posts