Upočetku, „oni“ su izjavljivali kako je brak sveta institucija samo za heteroseksualne osobe, i ima samo jedan cilj – prokreaciju. Stvaranje novog života može biti postignuto samo kroz uniju muškarca i žene i odatle potiče zastarela ideja da homoseksualnost ide „protiv prirode“.
Određeni ekstremisti iz katoličkih redova su, nakon što su shvatili da mantra „brak za sve“ jeste popularna u javnosti (a preko 60% Francuza podržava ovu ideju), počeli su da koriste decu kao svoju prvu liniju napada.
Sugestijama da homoseksualci idu protiv prirode i boga i da su zato izopačeni, „oni“ tvrde i veruju da deca ne mogu biti poverena na odgajanje ljudima homoseksualne orijentacije i da im je potreban muški i ženski uticaj kako bi izrasla u „normalna i zdrava ljudska bića“. Time u kompletu ignorišu 300 hiljada porodica u Francuskoj koje se sastoje iz istopolnih parova, kao i sva naučna istraživanja koja su pokazala i potvrdila da su gejevi i lezbejke potpuno sposobni i u mogućnosti da budu odlični roditelji isto kao i heteroseksualni parovi i roditelji, i da su deca iz istopolnih zajednica psihološki zdrava i odlično prilagođena životu u modernim vremenima. No ova deca i porodice su u potpunosti nepriznati i nezaštićeni od strane zakona u ovom momentu.
Pokret protiv istopolnih brakova je u originalu pokrenut od strane „Civitasa“, katoličke organizacije koja je tesno povezana sa ekstremnim desnim krilom, Unija za narodni pokret (Union pour un Mouvement Populaire) koja je politička partija desnog krila, Nacionalnog Fronta koji je fašistički pokret, GUD (studentska ekstremistička grupa Groupe Union Défense) i Bloc Identitaire, ekstremno desničarska politička partija. Pokret je predvođen od strane komičarke Frigide Barjot i bivše ministarke za pitanja porodice Christine Boutin.
Anti-gej protestanti tvrde kako njihov glas ne čuje u ovom demokratskom sistemu, iako svakodnevna situacija pokazuje suprotno jer su građani Francuske bombardovani svakoga dana njihovim nasilnim, homofobičnim mišljenjima i izjavama koja se mogu čuti u svim medijima. Lako je videti da je čitava priča samo izgovor da se destabilizuje vlada levog krila koja trenutno vodi Francusku. Oni koji protestuju protiv gej braka sigurno nisu oni koji su izabrali predsednika Hollandea prošle godine. Ne treba zaboraviti da kada je François Hollande izabran kao predsednik Francuske u maju 2012. uz političko obećanje da će legalizovati gej brakove. Glas za Hollandea bio je glas za politiku brak za sve.
Homofobija u Francuskoj Postoji talas homofobije koji se probio u javnu arenu i koji revoltira gej populaciju. „Liberté, égalité, fraternité“ (Sloboda, jednakost, bratstvo) jeste moto, ali sve dok ne uvrediš, da to tako postavimo, strejt institucije. U Francuskim medijima je dozvoljeno da na jednu stranu držiš nasilne, homofobične diskusije dok se na drugu stranu pretvaraš da si gay-friendly. Lideri anti-gej pokreta imaju pravo da u javnosti izjave kako su osobe homoseksualne orijentacije inferiorne u odnosu na sve ostale, kako su bolesne, odvratne, kako su sve to pedofili, a da onda ti isti tvrde kako nisu homofobi.
Potpredsednik Unije narodnog pokreta, Christian Vanneste je 2007. godine rekao: „Homoseksualci su inferiorni u odnosu na heteroseksualce, pretnja su zajednici i opstanku ljudske rase.“ Bio je oštro kritikovan zbog homofobije, a kasnije je od optužbi oslobođen pod krilaticom „slobode govora“.
Bilo bi nedozvoljeno u medijima izjaviti nešto poput: „Arapi i crnci su inferiorni u odnosu na belce, ali ja kad to kažem nisam rasista.“ Rasistički govor je svuda prepoznat i svi bi se tome suprotstavili, ali homofobija i seksizam nisu.
Protestanti protiv istopolnih brakova tvrde licemerno kako se bore za neko opšte dobro, a istovremeno ne dozvoljavaju drugima da uživaju ista prava kao oni. Dominantna sila se bori svim silama da ne dozvoli svima prava koju većina građana i društva uživa.
Jasno je da su ove homofobične stranke sve pripadaju desnom centru. Crkva, desnica i fašisti trljaju svoje manipulativne ruke zadovoljno. Oni ujedinjuju ljude u mržnji pod izgovorom da štite porodicu ili govore da je to ono što bog želi, a služe se i mnogim drugim licemernim komentarima kako bi se zaštitili i opravdali. Ono što je strašno je da niko ne priznaje očiglednu homofobiju. A ono što u javnosti ljudi kažu bez imalo srama jeste: „Ako se legalizuju gej brakovi šta je sledeće? Incest ili poligamija?“
Reakcija LGBT populacije Ovaj homofobični talas je rezultirao revoltom LGBT populacije i liberalnog dela heteroseksualne populacije. U početku je situacija bila mirna. Moglo se čuti čak i da gej osobe ne žele brak. A velika greška je što su ti pripadnici populacije govorili u ime svih nas.
I tako je došlo do ustanka; prvo su se ljudi ujedinjavali na socijalnim mrežama poput gde su delili mišljenja, ideje, stavove. Sami političari, filozofi, umetnici i psiholozi su se ujedinili u svom besu prema ovom napadu mržnje.
Ljudi koji ranije nisu bili zabrinuti sada su postali proaktivni. A onda su počeli protesti. Konačno se 15. decembra 2012. godine hiljade ljudi, što heteroseksualaca, što homoseksualaca, ujedinilo u maršu. A 16. decembra u Parizu, sa završetkom ispred same Bastilje preko 150 hiljada ljudi je ujedinjeno stajalo da na miran način uzvrati mržnji. Već 27. januara 2013. videli smo između 125 i 400 hiljada ljudi kako ujedinjeno maršira u podršku jednakosti. To je bio marš za pravu pravcatu „Slobodu, jednakost i bratstvo“.
Istopolni brakovi jesu pretnja, ali religijskim institucijama koje gube svoj uticaj na opštem nivou, koji su do sada imale, na društvo koje se neprekidno menja. Treba razumeti da je samo društvo to koje uzrokuje sve te zakonske promene, ne dešava se to samo od sebe. Zakon koji je predložen samo oslikava uzdrmanu socijalnu klimu koja se trenutno bavi pojmom jednakosti. Jednakost za žene i muškarce homoseksualne orijentacije, kao i za hiljade već postojećih istopolnih porodica – iznad svega ovaj zakon je ono što štiti te porodice. Porodice koje već postoje. Koje su već integrisane u moderno društvo, a zakon ih uprkos tome ne prepoznaje i ne štiti. Ni jedna od tih 300 hiljada porodica nije izjednačena sa ostatkom društva. I isto tako je homofobija ono što je neprihvatljivo. Homofobija je ono što ubija ljude i ne sme se nikako tolerisati ni od strane pojedinaca ni društva u celini.
U jednoj drugoj instanci ovaj zakon će pomoći društvenu prihvaćenost LGBT zajednica i ubrzaće fundamentalne promene koje predstoje. Deca budućnosti će odrastati u društvu sa mnogo manje mržnje i sama će jednog dana postati ljudi bez potrebe da mrze druge. Živela različitost!
Piše: Antony Hickling
dopisnik „Optimista“ iz Pariza

Related Posts