Istraživanje queer motiva i na uzorku novije srpske proze, slično izučavanju tih motiva po pitanju srpskog filma, mahom se svodi na detektovanje pozadinskih šumova, manje ili više elegantno izvedenih implikacija, tananih ili trapavih sugestija, odnosno, zbivanja u, nazovimo to tako, dubini kadra. Prisetimo se kako je isfemizirano-afektirano-isprepadaniTufika, lik koji je u Tadejovoj i Mihićevoj Žutoj tumačio Ljuba Moljac, u policijsku stanicu navodno priveden zbog „noćne skitnje bez ličnih isprava“. Mada je doskora sličan zazor viđan i u ovdašnjoj književnosti, čini se da na tom planu poslednjih nekoliko godina ipak donele kakav-takav pomak.

Baš kao što je ovdašnji folk (turbo-folk, ako je nekome ta odrednica ubedljivija i preciznija) po pitanju queer motiva pomalo i nenadano pokazao svoj tihi, ali zametljivi emancipatorski potencijal, tako je upravo srpska treš ili hiperkič, u oba slučaja brzopotezna i lako i brzo kvarljiva književnost prva povukla noga. Tako u čuvenoj-ozloglašenoj „Grabljivici“, negde pri sredini te falš-ispovesti nailazimo na opis partije masnih fota dve devojke i dva mladića, koji će se ubrzo, na zapanjenost, prisutnih „dama“ okončati u prizoru iznenadnog, a eksplicitno opisanog muško-muškog seksa. Ne treba mnogo pameti da se primetiti da je taj prizor, zapravo čitava ta epizoda naprosto u funkciji onoga što Anglosaksonci opisuju sintagmom shock value (vrednost šoka, odnosno posezanje za šokantnošću isključivo (jeftinog) šoka radi). Sa druge strane, u jednom od ranijih romana Vesne Dedić-Milojević zatičemo jedan ničim izazvani i krajnje stereotipni homoseksualni lik, postavljen, izveden i u priči distribuiran tek da bude potencijalni živopisan detaljčić u onome što bismo, uz malo bezobrazluka i širih pop-kult referenci, mogli označiti kao Vesnina šarenica.

Međutim, možda i najupadljiviji napredak nam je donela godina za nama, i to, što je još važnije i što stvari čini zanimljivijim i podatnijim analizi i traženju one poslovične treće decimale šireg smisla, na polju glavnotokovske i/ili umetničke proze. Tako u romanu „Sat, pomeren unazad“ (objavila kuća Tanesi), debitantskom proznom delu mlađe autorke Dine Hrecak, kao jedan od značajnijih likova u toj priči o mladoj doktorantkinji istorije čiji svet potresa iznenadna mogućnost da zađe u psihu i emotivni haos svog omraženo-prokazanog pretka zatičemo lik gej-prijatelja, čija pozicija u romanu u najvećoj meri korespondira sa dobro poznatim motivom GBF-a (gay best friend). Taj lik je, nimalo neočekivano, sveden na podosta tipskog što prepoznajemo kao ključni deo gorepomenutog kanona (ekstatično raspoložen, posvećen modi, savetodavan, bez dlake na jeziku..), ali se mora primetiti i uočljiv napor autorke da ovaj lik osenči i tamnijim nijansima, da mu podari ciljanu punoću, te ćemo docinije u ovom romanu videti i njegovu mračniju stranu – emotivni krah i napetost usled porodičnog mikropakla, recimo. Dina Hrecak je na planu ovog lika pokazala primetnu pripovedačku ambicioznost, mada se mora opaziti da krajnji rezultat ipak ostaje u sferama očekivanog i dobro poznatog, te da joj se tu i tamo omakne i otvoreniji didaktički zanos, dok joj se, sa druge strane, tu bar sumnje nema, nikako ne može osporiti iskrenost kada je reč o tom aspektu njenog, inače, zadovoljavajućeg prvog romana.

Više takta i suptilnosti po pitanju baratanja motivima queera u priči šireg tematskog zamaha pokazuje Maja Trifunović u svom prvom romanu „Trkači na duge pruge“ (objavila Laguna), možda i najprijatnijem iznenađenju kada je reč o iole pažljivijem i poštenijem vaganju dometa srpskog romana u godini za nama. „Trkači na duge pruge“, prvi roman Maje Trifunović, zapravo je pletenica uvezanih priča koje na cilj stižu kao labavije postavljen roman, a taj niz priča sa likovima koji se prepliću otpočinje upravo pričom na koju se odnosi tema ovog teksta pred vama. Ta prva priča, rasprostrta na nekih trideset stranica, povest je o emotivnom stradanju beogradskog šnajdera, dođoša u srpski glavni i najveći grad, koji uživa u plodovima svoje prve duge veze, sprema se za preseljenje kod u pečalbu odmetnutog ljubavnika, da bi uskoro saznao da njegova ljubavna priča možda i nema obećani i snevani srećan kraj. Maja Trifunović već u ovom svom prvom romanu i u njegovom početnom delu pokazuje zavidnu pripovedačku zrelost – njen jezik je živopisan, sočan, ubedljiv, njeno pripovedanje je ritmično, digresivno u meri da ga ti nabujali rukavci čini još upečatljivijim, a predočeni junaci i njihove emotivne turbulencije i njihova vera u srećan ishod uprkos ne baš sjajnim prognozama i onoga što bismo mogli doživeti kao očigledno deluju uverljivo, što sve to u krajnjem zbiru dovodi do suda da ime Maje Trifunović svakako vredi upamtiti i da ima rezona pratiti njen rad, sve i ako se ne bude dalje bavila pitanjima i implikacijama složenih queer identiteta.

Ona stara latinska, pa potom i kod nas uvrežena poslovica nas uči da jedna lasta ne čini proleće. Međutim, kako je prethodni pasus pokazao da je reč o dve lastavice zanimljive tehnike leta, možda nije ni preterano optimistično očekivati bolje dane za poštovatelje queer motiva u ovdašnjoj mainstream prozi. Uostalom, ako je optimizmu igde mesto, mora da je to na upravo stranicama Optimista.

Piše: Zoran Janković

Related Posts