Spremno to ljudi priznavali ili ne, svakome je svako malo potreban iskren i osnovan povod za ponos. Zapravo, za ponos i diku. Tako, recimo, i queer sinema odeljku, dobrim svojim delom mahom zarobljenom u teško premostivoj stupici amaterizma, puke upotrebljivosti, zanatske nedostatnosti i ponajčešće dobrovoljne autogetoizacije, svako malo zatreba pojas za spasavanje u vidu kvalitetnog filma na LGBT teme, filma koji će, zahvaljajući umešnosti i iskustvu (pa i osećaju za sveopštu meru) svojih autora, uspevaju da iskorače i ka široj, i po pitanjima filmske pismenosti možda i zahtevnijoj publici, ne nužno po automatizmu naklonjenoj takvoj vrsti sadržaja (ili nadražaja).

Pre nekoliko godina to je bio izvanredni Vikend, a ove, 2014. godine to bi, po svoj prilici, mogao da bude Ljubav je čudna stvar (izvorno – Love is Strange), iza koga u producentsko-scenarističko-rediteljskom smislu stoji Ira Sachs, zaslužan i za prošlogodišnjeg pretedenta na tu neporecivo laskavu titulu – vrlo dobru i vešto sročenu dramu neprolazne krize identiteta nazvanu Keep the Lights on. Kada ova broj Optimista krene put štampe i u naše bioskope će stići ovo novo Sachsovo ostvarenje, i tada ćemo moći da u miru odmerimo opravdanost svojih dana ili težinu vlastitih ishitrenih procena i utvrdimo kakav nam je to kino-dar doneo kraj avgusta.

Pošto se, dakle, film u trenutku kada nastaje ovaj tekst još ne da javno pogledati, hajde da vidimo šta je to što daje za pravo optimističnim procenama. Kao prvo, tu je pominjani Ira Sachs, koji je nekoliko puta jasno i glasno pokazao svoju veštinu, čak i u slučaju intrigantnih i filmski vrednih naslova u kojima queer motivi ne dominiraju, kao što je to bila izvrsna mu drama Forty Shades of Blue pre desetak godina. Dakle, imamo iskusnog i potvrđenog reditelja-scenaristu, a tu je ovog puta i ambiciozna glumačka podela (Alfred Molina, John Lithgow, Marisa Tomei, Cheyenne Jackson…). Na planu zapleta Ljubav je čudna stvar počiva na parafrazi čuvenog filmskog klasika Make Way For Tomorrow (1937) – nakon četiri decenije duge i skladne romanse, gej par odlučuje da se venča, ali ubrzo jedan od njih izgubi posao, nakon čega bivaju prinuđeni na neželjene i atipične cimersko-podstanarske izbore.

Na osnovu gore iznetog brzo postaje jasno da osim tog polaznog narativnog citata Sachs i ekipa kreću u pravcu diskretne komedije naravi i priče o nevoljama koje se zgode kada fatum ukrsti staze nekompatibilnih i ne nužno vođenih tolerancijom i empatijom prema neznancima. Srećnici koji su imali prilike da pogledaju film o kome ovde u načelu i, nadajmo se, ne previše apstraktno govorimo, navode Sachsovo umeće da polaznu potku priče osavremeni, obogati melanžom suptilno iznesene društvene angažovanosti, uz to osnažujući osnove tako postavljene priče nostalgičnim tonovima i inteligentnijim humorom. U prikazu za Sound on Sight tamošnji recenzent ukazuje i na mladalačku poletnost glume Alfreda Moline (ovo je fin povod da podsetimo na njegovu bravuroznu kreaciju u queer klasiku – filmu Prick up Your Ears Stephena Frearsa), ali i zamera na olako potenciranom motivu bigotizma i priči opterećenoj rukavcima, epizodnim likovima, što u izvesnoj meri sputava melodramu iz srži filma da se razmahne u punom obimu, a što je to bio slučaj sa narečenim ostvarenjem Make Way for Tomorrow.

Ipak, lako se može desiti da manje verziranim gledaocima pomenute zamerke i manjkavosti (koje to možda i zbilja jesu, a možda su i odraz decidiranog ličnog ukusa) ni najmanje ne zasmetaju, jer već na osnovu dostupnih informacija i postojećeg uzorka da se izreći sud da je reč o artikulisanom ostvarenju, koje deluje privlačno i vredno bioskopskog hadžiluka i mimo pozicije koje već sada zauzima i koje će tek izboriti unutar queer sinema zabata, kao i mimo poređenja sa više puta potenciranim remek-delom kao nadahnućem iz istorije filma.

Piše: Zoran Janković

Zajednički intervju – Molina, Lithgow

John Lithgow i Alfred Molina koji su nam prikazali svoje odlične glumačke sposobnosti u filmu “Ljubav je čudna stvar”, pokazali su u ovom intervjuu da njihova privrženost jedan drugom, nije vezana samo za filmsko platno.
U ulozi Bena (Lithgow) i Georga (Molina), ova dvojica predstavljaju stari gej par koji posle šanse da se konačno venča posle 39 godina veze, upada u finansijske probleme kada George izgubi posao u katoličkoj privatnoj školi, kada se raširi priča o njihovom venčanju. To se razvija u nijansirani, prelepi portret ne samo njihove ljubavi nego i ljubavi prijatelja i članova porodice.

Zašto nam ne ispričate kako ste se uključili u ovaj projekat?

Alfred Molina: Scenario su mi poslali moji agenti, koji takođe predstavljaju Ira Sachsa. Rekli su: “Imamo scenario i mislimo da je idealan za tebe”. Pročitao sam ga i veoma mi se svideo. Stigao sam do 20. strane i već sam ih zvao sa željom da se uključim u projekat. I onda, kao što se često dešava sa nezavisnim filmovima, naišao sam na tišinu. Nedeljama nisam čuo ništa od njih, pa sam pomislio: ” Pa dobro, možda nisu skupili dovoljno novca,” što se stalno dešava sa nezavisnim filmovima. Ali posle nedelju dana Ira me je pozvao i rekao da su skupili novac i da je John Lithgow zainteresovan za drugu glavnu ulogu. Johna sam godinama poznavao, prijatelji smo, tako da me je to odmah ubedilo. Mislim da je činjenica to što smo prijatelji jako pomogla. Osećali smo se veoma opušteno. Tako da smo se puno zabavljali radeći zajedno na filmu.

Da li ste na Sundace festivalu prvi put gledali film sa publikom?

AM: Da. Prvi put sa publikom, i prvi put da sam odgledao završenu verziju. Pre oko dve nedelje, odgledao sam nemontiranu verziju. Film nije bio dovršen, sedeo sam sam, tako da sam gledao sa veoma subjektivne tačke gledišta. Ali sinoć, gledajući sa publikom, iznenada sam shvatio kako je divan i koliko je duhovit. Zastupljen je odličan humor, što je veoma bitno. Kada ga gledaš sam, to ne ceniš. Bilo je fenomenalno. Publika je bila veoma saosećajna i topla, i zaista to je ono što se ovde dešava. Sundace je okruženje puno dobrodošlice. Ira je ovde redovan godinama.
Kada sam gledao film sedeo sam pored gej para koji je sigurno bio u 70-im godinama. Držali su se za ruke sa suzama u očima, što je bilo veoma, veoma divno.

John Lithgow: Mi smo to iskusili iznova i iznova. Da li si čuo onog čoveka koji je posle premijere pričao koliko mu ovaj film znači? Da li je on možda jedan od te dvojice?

Ne, to je zapravo jedan drugi par! Ali su i oni bili divni.

JL: Upoznali smo ih na žurci posle filma i oni imaju isto iskustvo. Zajedno su već 31 godinu.

AM: Veoma je zadovoljavajuće kada se to desi.
Ne možete često videti opise takvih likova. I oni predstavljaju ljude koji su očigledno uzbuđeni da se vide na ekranima, posebno ako je film tako dobar.

JL: Znaš, prvobitna lokacija ovog filma, stan koji Alfred i ja gubimo, to je stan u mestu Jackson Heights, Queens koji pripada gej paru starom oko 70 godina, koji je bilo zajedno svih ovih godina. Veliki fanovi pozorišta. Gledali su i mene i Alfreda na sceni. Doneli su nam da potpišemo programe predstava.

AM: Doneli su kartu za predstavu u kojoj je John glumio…

JL: Iz 1973!

AM: Nije ni mogao da se seti da je uopšte glumio u toj predstavi!

JL: Živeli su tihim i neupadljivim životom. Pretpostavljam da se su venčali. Ali ne znam da li jesu ili nisu…

AM: Nisam siguran.

JL: Ali oni predstavljaju Bena i Georga.

AM: Bilo je fantastično.

Hajde da se vratimo malo unazad… Radoznao sam da saznam kako ste se vas dvojica upoznali.

AM: Zapravo, ja ne mogu da se setim.

JL: Ja definitivno mogu.

AM: Da li je to bilo negde iza scene?

JL: Bilo je na crvenom tepihu Tony nagrada.

AM: Tako je.

JL: Te godine smo obojica radili u pozorištu. Bili smo u redu na ulazu, rukovali smo se i zagrlili. Mislim da smo bili na nekoliko svečanosti i na nekoliko dešavanja u dobrotvorne svrhe. Ali, izgubili smo veoma dragu zajedničku prijateljicu, glumicu Ileen Getz, obojica smo bili u čekaonici bolnice u kojoj je bila smeštena, nekoliko dana pre njene smrti. Ali nismo se baš dobro znali upuštajući se u ovo.

AM: Dovoljno da mu mahnem u prepunom restoranu: “Hej, John!”

JL: Ali, znali smo da će film biti odličan. Zato što smo se svideli jedan drugom. Ali sada volimo jedan drugog.

AM: Zapanjujuće koliko je to korisno. Ljudi su mi postavljali to pitanje ceo dan, i ja im kažem je to već pola posla, u svakom slučaju. Glumci moraju da stvore vrstu trenutne intimnosti, i moraju to nadoknaditi do izvesnog obima. Ne možeš nekoga da upoznaš veoma dobro tokom nekoliko dana ili nedelja. Moraš da stvoriš tu intimnost, zato glumci znaju stalno da odaju tajne jedan drugom. Isto je kao u filmu “Stranci u vozu”. Prečica da upoznaš nekoga, kao na primer, “Imao sam aferu sa tvojom rođakom.”

JL: Nikada nisam rekao tako nešto!

AM: Samo se šalim, ali znaš o čemu pričam. Ali, kada postoji prijateljstvo, ne moraš da brineš o tome. To se jednostavno desi. I to je veoma olakšalo posao. Ali valjda ne mogu da pričam u Johnovo ime…

JL: Mislim da ne mogu da se setim da sam ikada imao takvo iskustvo, da se tako slažem sa drugim glumcem u dve glavne uloge koje stvaraju centralnu vezu filma. I bog zna da sam imao odlične veze sa raznim glumcima. Ali ova je bila posebna. Ali se razvila u poslednjih 48 sati. Shvativši da film stvarno dopire do ljudi.

AM: Možemo se toliko zabaviti i uživati u filmu koji niko neće ni videti. Bog zna da nam se to obojici desilo.

JL: U tom slučaju bismo okrivili i mrzeli jedan drugog. Sigurno se ne bi smo bili toliko opušteni.

Naravno, to ste preneli i na filmsko platno. Prisnost između vaših likova je izvanredna. Ona scena u baru na kraju filma me je zbunila…

JL: Snimili smo tu scenu pretposlednjeg dana snimanja. Bilo je predivno jer smo nagomilali predivnu i kritičnu masu iskustva. Imao sam samo 16 dana snimanja, tako da je to bilo 15. dan. I do tada sam se jedno deset puta zbog Freda upiškio od smeha. On je veoma zabavan čovek. Kada je pričao viceve morao sam da mu kažem da prestane da ne bih povratio.

AM: To možeš da razumeš na dva načina…

JL: I u tim trenucima sam mu rekao da moramo naći način da to uključimo u našu vezu. Moramo videti koliku radost i koliki humor oni dele. I jesmo, u toj sceni.

To je presmešna scena.

JL: Presmešna je i veoma istinita.

Ako možete malo da pričate o radu sa Irom, i šta cenite kod njega kao reditelja.

AM: Strefilo me je sinoć kada sam gledao film, jer nisam to cenio kada sam ga po prvi put gledao jer sam tada razmišljao: “Gde sam zeznuo?”

JL: Ili: “Da li sam se stvarno toliko ugojiio?”

AM: “Da li imam toliki podbradak?”

JL: “Da li sam stvarno toliko oćelavio? Kosa mi je bela… mislio sam da je siva!”

AM: Ali sinoć, zato što je tu bila publika, iznenada sam shvatio tajming. Irin osećaj za tajming i podešavanje brzine i način na koji on…

JL: Održava.

AM: Predivno je.

Obojica ste glumili LGBT likove, obojica u sredinom 1980. godine. John u filmu “The World According To Garp” i Alfred u filmu “Prick Up Your Ears,” fenomenalni filmovi. Ali sada, posle jedno 30 godina, glumite LGBT likove koji žive u toliko naprednijem svetu od likova u ovim filmovima. Mislim, Ben i George su u braku. I pretpostavljam da vas u intervjuima, barem se nadam, nisu pitali: “Kako je bilo ljubiti jedan drugog,” i tako dalje.

JL: Apsolutno.

AM: Da, apsolutno. Zato što je “Prick Up Your Ears” snimljen 1985. i bio je jedan od dva velika, ogromna filma sa gej temom, oba filma od istog režisera, što je dovoljno čudno.
Stephen Frears.

AM: Da, “Prick Up Your Ears” i “My Beautiful Laundrette.” Postojala je opsednutost seksom koga, ako ste pogledali filmove, nije bilo puno. Više ga ima u “My Beautiful Laundrette” zato što su glavni likovi mladi ljudi. U “Prick Up Your Ears” ima ljubljenja, grljenja. Nema ničeg ekstremnog. Ali opsesija time! Tada su svi bili okupirani pitanjima: “Kako je biti strejt glumac u gej ulozi?” Kao da postoji rizik da se inficiraš.

JL: Tačno tako. Ispričaću ti jednu fenomenalnu priču koje sam se danas setio. Nikome ovo nisam ispričao iz poštovanja prema mom dobrom prijatelju Jeffu Goldblumu. Dobio sam ponudu da glumim u filmu “The Fly” i odbio sam. Nekoliko meseci pre toga dobio sam ponudu da glumim u adaptaciji gej predstave,”As If”, koja je govorila o prvom procvatu AIDS krize. Ipak na kraju je nisam odradio jer nije bila dostupna. Ali moj agent je hteo da odradim “The Fly”, ali ja to nisam želeo. Samo što sam završio sa jednim projektom, bio sam iscrpljen i priča je bila toliko grozna. Rekao sam svom agentu da jednostavno ne želim da glumim nešto tako groteskno. A on je rekao: “Dozvoli mi da ti kažem da mi je radije da glumiš mušicu nego homoseksualca.” To je bilo 1986. godine! Da li možeš da zamisliš?

AM: Zbog preokupacije onda oko strejt glumaca koji glume gej uloge ili što bi bio mušica radije nego homoseksualac. To je sve bila šifra za tu AIDS krizu. Ako si gej, bio si opasan. Čak i na setu filma “Prick Up Your Ears,” postoji scena gde me Gary Oldman vodi u svoj stan i počinje da se ljubi sa kompletnim strancem. Rekao mi je: “Poljubi ga.” To ga je uzbuđivalo, hteo je da nas vidi kako se ljubimo. I počeli smo da se ljubimo, čak i tada – jer je glumac koji je glumio tog stranca bio, jeste gej- članovi filmske ekipe su me pitali: “Da li se plašiš scene u kojoj se ljubiš sa njim?” Kao da će me na neki način preneti. I to je velika promena. Još uvek se sećam tih dana a sada… Nijedan ozbiljan novinar te neće pitati: “Ti si strejt glumac, kako je bilo glumiti gej osobu?” To bi bilo isto kao pitati gej glumca da li može podneti da bude strejt. To je smešno.

Razgovarao: Peter Knegt | Indiewire

0 Shares