Queer Fest: Naših deset posto


I u doba sve češćih debata na temu fluidnosti polnih identiteta i preferenci nekako opstaje ona priča o deset posto kao, manje-više, tačnom odrazu udela LGBT populacije u ukupnom broju stanovništva Zemlje. I premda postoji dovoljno jasnih i teško osporivih pokazatelja da poklonici queer filmova mogu biti zadovoljni ponuđenim na programu FEST-a 2016, deset posto ostaje mera i kada se povede reč o zastupljenosti queer cinema odeljka na meniju ovog festivala.

U ranijim brojevima Optimista već je bilo reči o najprimećenijim queer filmovima lane (Dankinja, Kerol, Tangerine); osim njih FEST je u svom programu našao mesta za još nekolicinu u svetu zapaženih filmova ove provenijencije. Bilo je prikazano, da krenemo od njega, nemačko ostvarenje Noćno svetlo (Nachthelle), zanimljiv i ukupno uzev uspeo film o sve prisutnijem fenomenu panseksualnosti. Ova priča o ponovnom susretu starih prijatelja i psihološkoj igri na koju ostatak četvorke ponuka ljubavnik glavnog junaka ponajpre zaslužuje pohvale na račun efektno prikazane atmosfere nelagode i vrhunske glume. Sasvim je zadovoljavajuća i drama o odrastanju i ne toliko tipičnoj porodičnoj dinamici u širem smislu, Imati 17 godina, novi film francuskog veterana Andrea Techinea. Očito je reč o filmu više klase u svakom aspektu, ostvarenju u kome sve funkcioniše, jedini klip u točkovima ovog fino izbalansiranog filma predstavlja činjenica da je Techine još pre dvadeset i kusur godina sa svojim Divljim trskama ipak rekao znatno više i na primetno intrigantniji i filmski značajniji način na temu tinejdžerske nelagode i queer damara.

freeheld

Podosta egzotike stiglo je u mahom vijetnamskom Veliki otac, mali otac i druge priče, intrigantnom i osobenom, ali ipak ostvarenju čiju recepciju ipak u dobroj meri koče kulturološki relativiteti i prilično mrtvoozbiljni ton. U tom smislu daleko je prijemčljiviji i sveobuhvatniji filipinski film Tužni čas (The Blue Hour), u neku ruku nadnaravna priča o gej romansi u okruženju ukletog bazena. Ne čudi onda nimalo to što Tužni čas dovoljno povoda za pohvale pruža i ljubiteljima žanrovskih filmova, kao i onima kojima srce tuče u pravcu začudnih i atmosferičnih arthouse dela ne nužno queer usmerenja i sa egzotičnih adresa. Potpuno oprečan utisak ostavlja sasvim korektna (ali ne puno više od toga) Slobodna ljubav (Freeheld), film koji, kanda, svesno zastaje na sredini puta, gledateljstvu pružajući faktografsku ispravnost, vrlo dobru i odmerenu glumu i opštu uprizorenost u svakom segmentu, a sve to kroz priču o zakonskom maltretmanu kroz koju su prošle umiruća policajka (Julianne Mooore) i njena partnerka (Ellen Page).

ČITAJTE:  LGBT likovi u serijama

Možda i po prvi put u svojoj istoriji FEST je mogao da se podiči sa čak dva domaća ostvarenja sa prominentnijim queer motivima i rukavcima radnje. U gotovo pa savršeno napisanoj Vlažnosti scenaristkinje Staše Bajac i reditelja Nikole Ljuce sluđeni glavni junak (mlađi poslovni čovek u vrsnom tumačenju Miloša Timotijevića) u jednom trenutku obrešće se u grotlu prestoničkog gej kluba, nakon čega će gotovo pa potpuni mu stranac (u tumačenju samog reditelja) pojasniti da nikako ne bi trebalo da vlastiti (ugodan i manje-više sređen) život posmatra sa toliko autodrame. U prilici smo bili da zagrejemo aplauze i u slučaju Otvorene mladog Momira Miloševića, koji je u ovom svom debitantskom dugometražnom filmu vešto uvezao dosta toga – svedeniji i ekstremniji arthouse pristup, priču o nenadanoj lezbo-opsesiji glavne junakinje i žanrovski štih u ključu koji u pamet zaziva, između ostalog, i ranog Davida Lyncha. Otvorena pleni svojom polivalentnošću, jasno ukazuje na dar svog ključnog tvorca, a na polju asocijacija budi sećanje na odličnu kanadsku Fatalnu Džindžer (Ginger Snaps), gde se nelagoda seksualnih spoznaja takođe dovodi u rimu i sa mogućom stravom i jezom.

Kraći ali zaseban pomen zaslužuju još tri ostvarenja; Alex de la Iglesia u svojoj šarenoj i poletnoj komediji iz sveta kičaste televizije, filmu Moja velika noć (Mi Gran Noche), komediji izatkanoj postarijoj amodovarovskoj šemi zapaženo mesto odvojio je za lezbijski par neustrašivih realizatorki programa. Posebno je zanimljiv slučaj hrvatskog filma Svinjari, te krajnje neumerene ali i teško odoljive hipertrešaste ekstravagance, u čijoj produkciji je učestvovala i Hrvatska televizija! U Svinjarima ima nekoliko gej poljubaca, ali daleko intrigantnije je to što je, i mimo toga, film čitavim tokom izveden u modu dominantne estetike queer filma danas. A mora biti spomenuto da u jednom trenutku u prilično promašenoj Otadžbini Milene Marković i Olega Novkovića raspojasani ženskaroš i kafedžija (tumači ga Nebojša Glogovac) ničim izazvan nagrne na svog dobrohotnog i smernog kuma (igra ga Vuk Kostić), i to dok se ovaj nagnut umiva i izapira!

ČITAJTE:  Reditelj filma “Stonewall”: Roland Emmerich

I to bi bilo to – brzinski osvrt na narečenih deset posto ponuđenog u okviru, da naglasimo još jednom, kako zabune ne bi bilo, izrazito zadovoljavajuće, zanimljive i dostojanstvene ponude filmova sa queer sadržajem tokom ovozimskog FEST-a.

Piše: Zoran Janković