Borba za prava LGBT osoba nekada je bila borba za goli opstanak – za pravo da nas ne biju na ulici, ne izbacuju iz kuće, ne otpuštaju s posla. Danas, uprkos tome što se u mnogim zemljama i dalje vodi ta ista borba, slika koju o LGBT pokretu stvaraju zapadni mediji i društvene mreže sve više liči na teatar apsurda – na agresivnu, preglasnu i često samoporažavajuću parodiju nekadašnjih zahteva za dostojanstvom.
Dva sveža slučaja – jedan iz sveta fudbala, drugi s TikToka – oslikavaju kako je borba za ravnopravnost postala alat u rukama institucija i pojedinaca koji sa samom LGBT zajednicom često imaju vrlo malo veze. Štaviše, upravo ta zajednica najčešće ispašta posledice tih „saveznika“ i samozvanih predstavnika.
U francuskoj ligi, tokom kampanje protiv homofobije, srpski fudbaler Nemanja Matić odbio je da nosi traku s duginim bojama na dresu. Prekrio ju je belom trakom – tihim činom koji je odmah izazvao žestoku reakciju. Rezultat? Kazna od dve utakmice suspenzije i dodatne dve uslovne, uz obavezu da u narednih šest meseci učestvuje u kampanji podizanja svesti o borbi protiv homofobije.
Ovde ne govorimo o fizičkom nasilju ili govoru mržnje. Govorimo o tome da je odbijanje da se nosi određeni simbol sankcionisano kao prekršaj. Drugim rečima, solidarnost više nije opcija – ona je obaveza. LGBT borba, izgleda, sada podrazumeva da se bude kažnjen ako nisi dovoljno „za“.
Ali pravo da se ne učestvuje u nečemu, pravo da se ne podrži određena kampanja, jednako je važno kao i pravo da se u njoj učestvuje. Kampanje protiv homofobije u fudbalu apsolutno su poželjne i potrebne – jer homofobije u sportu ima. Ali kada igrače prisiljavamo da moraju da budu saveznici, da moraju da nose poruke koje ne osećaju kao svoje, to ne vodi prihvatanju – već otporu. I što je još gore – antipatičnim reakcijama navijača, koje ceo cilj kampanje guraju u rikverc. U tom kontekstu treba posmatrati i video kampanju FK Partizan „Reci ne“ iz 2023. godine – formalnu, ukočenu, najverovatnije nametnutu iz nekog UEFA biroa, koja je ostala potpuno neprimećena. Četiri hiljade pregleda na Jutjubu za dve godine. Poruka koja nikoga nije dotakla jer nije potekla iz iskrenosti, već iz obaveze.
I dok se sa jedne strane uvodi obavezna solidarnost, s druge strane imamo potpuni haos identiteta pretvoren u biznis. Trans influenserka Lili Tino snimala se u ženskim toaletima Dizni parka, komentarisala sopstveno telo dok su deca bila u pozadini, pravila „rejdžbejt“ sadržaj u kom se sukobljava sa konobarima koji je pogrešno oslovljavaju u muškom rodu. Njeni snimci oslanjaju se na mehanizme privlačenja pažnje po svaku cenu – cilj nije dijalog, već izazivanje besa. Jer broj pregleda je jedino što se računa. Namerno provociranje publike kako bi reagovala i tako generisala još veći domet sadržaja – i još veće prihode – postalo je norma. A sve to bez obzira na to koliku štetu nanosi LGBT zajednici. Sve to pod plaštom „vidljivosti“.
Ovo nije borba za prava – ovo je zloupotreba identiteta za ličnu promociju. I ono što je najvažnije: LGBT zajednica nije ćutala. Naprotiv. Peticije koje zahtevaju zabranu pristupa parkovima i uklanjanje sa TikToka potpisale su stotine hiljada ljudi – jedna od njih ima skoro pola miliona potpisa – među kojima je i veliki broj upravo LGBT osoba. Jer nije poenta u tome da svako ko se pozove na identitet automatski postane svetac. Poenta je da ponašanje ima granice – zakonske, etičke i ljudske.
A granice se poslednjih godina uporno brišu. U ime inkluzije, suočavamo se sa sve češćim slučajevima u kojima trans žene, koje su fizički daleko snažnije od bioloških žena, učestvuju u ženskim borilačkim sportovima – i, očekivano, pobeđuju. U sportovima gde je snaga najvažnija, žene koje su ceo život trenirale gube od protivnica koje su do pre koju godinu bile muškarci. Pa i tu kad neko podigne glas – automatski je transfobičan.
Ovde ne govorimo o nečijem pravu da se identifikuje kako želi, već o tome da pravila, fer-plej i biološke činjenice ne mogu biti suspendovane zarad političke korektnosti. Jer kad borba za prava postane zahtev za privilegijom, ona više nije borba. Postaje dogma. I gubi podršku javnosti. To je po mom mišljenju i jedan od razloga zašto su demokrate izgubile izbore u Sjedinjenim Američkim Državama i zašto je Donald Tramp ponovo predsednik. I u mnogim zemljama zapadne Evrope raste popularnost desnice, jer je ljudima jednostavno dosta preterivanja.
Uz sve to, važno je ne zaboraviti širi globalni kontekst. Dok se na Zapadu sve više raspravlja o tome da svako ima pravo da bude kog god pola želi, pa i da trans žene učestvuju u borbama protiv bioloških žena, u 11 zemalja sveta homoseksualnost se i dalje kažnjava smrtnom kaznom. U još oko 60 zemalja, istopolni odnosi kažnjavaju se zatvorom, često i doživotnim. Ta vrsta zapadnjačke privilegije i distanciranosti od stvarnih problema doprinosi podelama unutar same LGBT zajednice. Sve više pripadnika zajednice na društvenim mrežama izražava ogorčenje zbog toga što se borba za prava pretvara u priliku za provokaciju. Jedna starija lezbejka je nedavno postala viralna na TikToku kad je rekla: „Da sam znala u šta će se borba za LGBT prava pretvoriti, možda se ne bih ni borila.“ I to nije usamljeno mišljenje.
Aktivizam u Srbiji i drugim zemljama istočne Evrope često predstavlja kopiranje zapadnog modela, ali ne u onoj formi u kojoj je on nastao – iz borbe za osnovna ljudska prava – već u njegovoj sadašnjoj, često preteranoj i konfuznoj verziji. Umesto da se krene od početka, od realnih i konkretnih problema sa kojima se LGBT osobe kod nas svakodnevno suočavaju, domaći aktivizam često preskače desetine stepenica i direktno preuzima zapadne obrasce koji našem društvu nisu bliski niti razumljivi. Posledica toga je otuđenost, odsustvo podrške i još veći otpor javnosti.
Pored toga, LGBT aktivizam u Srbiji je godinama unazad kidnapovan od strane različitih ideoloških i političkih struja. On se sve češće poistovećuje sa suočavanjem s prošlošću, antivladinim protestima, napadima na Srpsku pravoslavnu crkvu i širim ideološkim agendama koje često nemaju nikakve veze sa samim životima LGBT osoba. Na taj način, umesto da ujedini, taj aktivizam dodatno polarizuje i izoluje zajednicu od društva.
Izgleda da je došlo vreme da se vratimo na same početke borbe, na trenutak kada su aktivisti Matašinovog društva pedesetih godina prošlog veka u Sjedinjenim Američkim Državama nosili transparent na kome je pisalo: „Homoseksualce treba vrednovati kao pojedince.“ Ne možemo dozvoliti da se čitava LGBT zajednica generalizuje na osnovu pojedinaca koji svojim postupcima izazivaju gnev javnosti i zloupotrebljavaju borbu za ravnopravnost. Umesto stalnog ograđivanja, potrebno je stalno podsećanje da smo svi različiti – i da naša borba mora biti zasnovana na poštovanju ljudskog dostojanstva, mere i odgovornosti. Jer ako stalno budemo u poziciji da se ograđujemo od pojedinaca iz LGBT zajednice sa kojima se ne slažemo i koji svojim postupcima čine štetu, onda će borba za ravnopravnost izgubiti smisao.
Piše: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 83 – jun 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
