Iz nekog možda i ne čudnog razloga gej osobe imaju neverovatnu potrebu da reprodukuju konzervativne matrice. Pri tom ne mislim isključivo na težnju za sklapanjem braka, usvajanjem dece i zarobljavanja u monogamni heteronormativ (ko voli nek izvoli), već i mnoge druge stvari izvan striktno gej konteksta, a koje se sa njim prepliću.
Na primer, sindrom Petra Pana. Čim muškarac (u ovom slučaju gej muškarac, ali ne i ekskluzivno) dođe u određene godine, uglavnom 25+, polako mu se nameće kompletna promena životnog stila, normativ da se „uozbilji“, da je prošlo vreme ludih žurki i seks dejtova i da treba da pruži primer mladim naraštajima. Zapravo, nameće se koncept starenja sličan konceptu koji se nameće heteroseksualnim muškarcima, u suprotnom se etiketira sindromom Petra Pana. Ovaj višestruko problematično definisan sindrom koji je 1983. godine odredio Dan Kiley (a koji prati „Vendi dilema“ koja se bavi ženama koje su u vezi sa izgubljenim dečacima) nikada nije prepoznat od strane SZO kao psihološki poremećaj, ali bez obzira na to postao je plodan koncept za eksploatisanje u svim mogućim i nemogućim kontekstima. Osnovno značenje je: sindrom koji opisuje muškarce koji su detinjasti u vezama, nesposobni da se nose sa odgovornošću i u stalnoj potrazi za zadovoljstvima. Neki spoj Petra Pana i Dorijana Greja, otprilike.
U ovom određenju i čitavom definisanju sindroma ima plodnih mesta, međutim ono što je najviše zaživelo je upravo ono najproblematičnije – „muškarci koji žele da ostanu dečaci, umesto da postanu očevi“ kao osnov za etiketiranje ovim sindromom. Na taj način se diskredituju svi muškarci kojima veza nije prioritet, a reprodukuje heteronormativna patrijarhalna matrica po kojoj svim muškarcima vrhunski ideal mora biti očinstvo i porodica. Ovo se naravno objašnjava time da su ovi muškarci kao dečaci i mladi momci bili prezaštićeni u porodici porekla, da su „edipovci“ (ah, naravno, opet Frojd) zavisni od majke i u potrazi za ženom koja ima „Vendi dilemu“, tj. koja će se odnositi prema njima kao majka jer im je neophodno da postoji neko ko će se nositi sa stvarnošću umesto njih. U gej kontekstu, ovaj koncept se najčešće povezuje sa odraslim muškarcima koji se u četrdesetim godinama osećaju kao tinejdžeri, pokušavaju da izgledaju što mlađe, posećuju gej žurke, privode mlađe muškarce i nemaju težnju za uspostavljanjem trajnih veza. Uz klasično objašnjenje, ovde se dodaje i kontekstualno – to je posledica toga što su strukturalno onemogućeni da da sklope brak i formiraju porodicu, pa im je takvo ponašanje beg od realnosti.
Problem koji vidim ovde je isti kao i u hetero slučaju – održavanje dominacije matrice po kojoj se sklapanje porodice smatra vrhunskim idealom. Gej veze, za koje se smatralo da po definiciji ruše heteronormativ, sada se ispostavlja da ga jačaju i učvršćuju moralnu dominaciju koncepta monogamije u odnosu na druge oblike seksualnih i emotivnih praksi. To je neodvojivo od diskursa starenja o kojima sam pisao u nekom od prethodnih brojeva.
Lin Sandberg govori o diskursu o uspešnom starenju i diskursu o starenju kao nazadovanju i smatra da oni u svojoj osnovi reprodukuju heteronormativnu matricu jer pretpostavljaju da se samo monogamni seksualni odnos starijih osoba smatra zdravim, te je u tom slučaju koitus i izraženi libido izraz blagostanja, dok se u slučaju promiskuiteta i čestog menjanja partnera/ki smatra nepoželjnim. Ovde se radi o apsolutno istoj stvari. Poželjno starenje, ili u ovom slučaju „odrastanje“ i „stupanje u zrelu fazu“ gej muškarca povezuje se nužno za očinskim težnjama i životnim stilom „u skladu sa godinama“. Zrelost se meri sposobnošću (mada bi ispravnije bilo reći – željom i spremnošću) da se bude u monogamnoj vezi, u suprotnom se smatra da je „emocionalna zrelost ostala na nivou adolescenta“. Apsolutno se negira i najmanja mogućnost da neko jednostavno ne želi da bude u monogamnoj vezi, da neko može da bude savršeno sposoban da stupa u različite vidove emotivnih veza sa različitim osobama i da te veze budu jake kao i klasična monogamna veza.
Poliamornost se u potpunosti negira i kao koncept i kao mogućnost. Takođe, smatra se da je nužna promena životnog stila koja podrazumeva da onog momenta kada napuniš 25, 30 ili 35 godina preko noći moraš da promeniš svoje želje i interesovanja, da „prerasteš“ provode i zameniš ih izletima u prirodi, slušanje Madonne i disco muzike laganom klasikom, umesto u kafane odlaziš u restorane i svaku društvenu interakciju produbiš dubokoumnim političkim razgovorima. Zapravo, očekuje se da postaneš ukalupljen, a ne ozbiljan, jer osoba može biti sasvim ozbiljna i stabilna i da sluša Madonnu i vikendom izlazi u Pleasure. Može biti vrhunski uspešan u svom poslu, pouzdan saradnik i kolega, a da se nikada ne oženi i svako veče kreše drugog tipa ili ženu. I da bude savršeno srećan. Ne frustriran jer nije našao „srodnu dušu“, niti neispunjen jer se nije „ostvario na najvažnijem planu“, već zadovoljan i srećan. Status veze i bračni status nisu merilo ničega, a uspešnost u održavanju monogamne veze još manje.
Vreme je da se okanemo reprodukcije prevaziđenih koncepata koji su odavno napušteni i obesmišljeni, a onda kao takvi dozvoljeni nama da ih preuzmemo i da ih rehabilitujemo. Vreme je da prestanemo da dajemo veštačko disanje heteronormativu koji se, bez obzira na sve, lagano urušava. I na kraju krajeva, da uradimo ono što toliko apelujemo na druge da učine kad smo mi u pitanju – živimo i pustimo druge da žive. I to kaže neko ko je u višegodišnjoj funkcionalnoj monogamnoj vezi i ne smatra da je zbog toga vredniji, zreliji i „zdraviji“ od nekog Izgubljenog dečaka koji će večeras u H&M majici da razvali podijum. A da, ali koji sluša One direction. Sigurno to ima nekakve veze.
Piše: Nemanja Marinović
