A ja vam kažem: volite svoje neprijatelje, i molite se za one koji vas progone.
Matej 5:44
Ustaćemo svi protiv toga. Ja prvi! I kunem! Prokleću sve one koji budu organizovali i koji budu učestvovali u takvome nečemu. Ja toliko mogu. Da imam oružje i to bih upotrebio”, reči su onoga koji se pred EvroPrajd (kasnije se ispostavilo EvroSprovod) svim silama obračunavao sa, u tom trenutku „neprijateljima broj jedan“ – kvir zajednicom. Moglo bi se reći i da je uspeo. Podgrejao je mržnju do tačke usijanja, bez ijednog tračka empatije i ljubavi, makar sa strane onih koji su danima šetali protiv Prajda, a onda dodao: “Dođe li vreme da ovako moramo izaći i stati pred one koji budu imali nameru da ruše vrednosti Srbije, onda ćemo izreći kazne koje zaslužuju – anatemu i kletvu.”
Tu anatemu osetio sam isključivo na teritoriji gde sam kršten. Na teritoriji koju duhovno vodi onaj koji je, umesto da pronađe malo razumevanja prema LGBT+ zajednici, odabrao da pozove na upotrebu oružja. Kada sam otišao u crkvenu prodavnicu da bih kupio akatist koji sam želeo, žena koja je tamo radila odgovorila mi je kratko, bez prethodne provere: „nema“. Podigao sam glavu i sa leve strane na polici video knjigu akatista koji je sadržao i taj koji mi je bio potreban. Ta knjiga „nije na prodaju“. Očigledno samo za mene, iako je za sve druge, jasno naznačeno, koštala 700 dinara. Zahvalio sam na izdvojenom vremenu i izašao.
Dugo nisam odlazio na liturgije u svom gradu. Mesecima sam obilazio crkve i manastire kako bih pronašao mesto na kom osećam da pripadam. Mesto gde me neće proklinjati, anatemisati, pozivati ostale da me probodu ili upucaju. I kada sam ga pronašao, osetio sam sve ono što sam do tada tražio od svog hrišćanskog puta. Mir, ljubav, stabilne misli… sve sem trenutka kada treba da se pomolim za njega, a često se tokom bogosluženja pominje.
Rečima koje sam citirao na početku, zahvalan sam isključivo na svom mikro nivou. Moja majka, koja je godinama od mog autovanja imala veoma negativan stav prema tom delu identiteta, promenila je mišljenje. Shvativši da u takvim rečima nema ljubavi koju kod mene svakodnevno vidi, intenzivno mi je pomagala da prevaziđem loša osećanja koja sam osetio kada sam čuo takve kletve. Samo ona pamti moju uznemirenost jer smo taj video gledali zajedno. Zbog svega toga, umesto da se priključi onoj drugoj strani, iz neraskidive veze prema svom detetu, odlučila je da brani moju slobodu i moju bezbednost.
Bilo je tu i onih koji su me u crkvi prihvatali. Zapravo, bilo ih je mnogo više od onih koji su me osuđivali. Takav je bio i sveštenik koji je pratio moje reakcije tokom liturgije, samim tim i činjenicu da se ne prekrstim jedino kada se pomene onaj koji kletve izgovara. Jednog dana, prišao mi je i rekao: „Treba da moliš za njega. Siguran sam da možeš. Veruj, biće ti mnogo bolje.“ Dugo sam mislio o tome. Ponovo su, kao u potrazi za mestom gde se osećam dobro, prolazili meseci. Ponekad sam kroz večernju molitvu pokušavao da se iskreno setim i njega, ali nisam uspeo. Sve do Badnjeg dana, godinu i po dana kasnije. „Još se molimo…“, prekrstio sam se. „Još se molimo…“, ponovo sam se prekrstio. „Još se molimo za našeg…“, i tada sam konačno uspeo. Pogledao sam sveštenika.
Pogledao je i on mene spustivši glavu uz blagi osmeh, kao znak potvrde da je primetio moj napredak.
Kada sam stigao kući, ponovo sam pročitao rečenicu koju sam zapisao tokom svoje duhovne potrage. Ona glasi: „Mogu da me udalje iz crkve, ali ne mogu da me udalje od Boga.“ Svakog dana sam sve zahvalniji na tome.
Piše: Stefan Mihajlovski
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
