Portugalski reditelj Žoao Pedro Rodrigeš dobio je Plaketu Jugoslovenske kinoteke, koju mu je uručio upravnik Muzeja kinoteke Marjan Vujović 8. maja uoči projekcije njegovih filmova „Gde si sada Žoao Pedro Rodrigeš“ i „Poslednji put kada sam video Makao“ u okviru 11. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldoks.

Da li za sebe smatrate da ste queer reditelj i šta mislite o etiketi queer filmovi, queer reditelji, queer festivali…

Nikad nisam voleo da me tako zovu. Ja sam gej i nikada to nisam krio. Kada pravim filmove u njih pokušavam da pretočim nešto što je meni blisko, što se manje više bavi homoseksualnošću, ali to je nešto što dolazi spontano. Nije da namerno pokušavam da pravim queer filmove, snimam filmove u kojima su te etikete limitirane. Kada sam snimio svoj prvi film, mnogi ljudi su gledali na to kao na samo gej film, kao da na neki način nije ozbiljan. Ali posle nekoliko snimljenih filmova, mnogi ljudi su počeli da obraćaju pažnju na to što radim. Među filmskim kritičarima postoji način na koji gledaju na filmove, koji bih nazvao bezobzirnim. Ljudi misle – ovo me ne zanima, i taj način ophođenja mislim da nije pravilan. Razlog zbog kojeg sam upisao film jeste taj da mogu da se izrazim uz pomoć filma i da na taj način doprem do ljudi. Svaki put kada sam snimao filmove oni predstavljaju priče koje sam u to vreme želeo da dočaram. Da li se snimaju queer filmovi u Srbiji?

Da, ali ne toliko. Generalno, u Srbiji se ne snima mnogo filmova, tako da se po neki queer film provuče na svake dve ili tri godine. Postoji predrasuda prema queer filmovima, a to je da nisu značajni u umetničkom pogledu. Da li mislite da takve predrasude još uvek postoje ili se vremena menjaju?

Teško je dati odgovor na ovo pitanje. Na primer, moji filmovi se prikazuju na internacionalnim kao i na queer festivalima. Na internacionalnim festivalima se sve više i više pojavljuju queer likovi sa queer pričama. Moj prvi igrani film snimljen 2000. godine, pod nazivom O Fantasma, se prikazao na festivalu u Veneciji, koji je jedan od većih, ako ne i najveći internacionalni filmski festival. Vidim da počinju da se prave „miksevi“, što mislim da je dobar i prirodan način. Mislim da je queer kultura sjedinjena sa životima svih nas. U isto vreme, još uvek je prisutna netolerancija, i u Evropi kao i u ostalim delovima sveta. Mislim da je pred nama dug put, ali da napredujemo.

Juče je počeo filmski festival u Kanu, od svih festivala, koji je vama omiljen?

Da budem iskren, više volim manje festivale. Kanski festival je možda najvažniji, ali u isto vreme postao je previše komercijalan. Naravno, dobijate priliku da pogledate dosta interesantnih filmova, ali takođe je veoma orijentisan ka poslovnoj strani filmske industrije. Ponekad je veoma iscrpljujuće biti deo takvog festivala.

Kada sam se pripremao za ovaj intervju primetio sam da vam dosta novinara postavlja pitanja u vezi sa filmom a ne sa politikom. Ja želim da znam kakva je politička situacija u Portugalu?

Portugal je prošao kroz veoma veliku krizu, kao i većina evropskih zemalja. Ali danas imamo levičarsku vladu, što nije tako česta pojava u ostatku Evrope niti sveta. Živimo u dobrom vremenu, ali sa kulturološke tačke gledišta, mislim da nam predstoji dug put promena. U Portugalu je slična situacija kao u Srbiji. Na godišnjem nivou imamo mali broj filmova od kojih je većina finansirana od strane države. Bez finansijske pomoći vlade, gotovo je nemoguće snimiti film. Veoma je važno da vlast stekne svest o tome da treba da finansira ne samo film, ali i ostale vidove umetnosti. Levičarska vlada pruža mnogo veću podršku od desničarske. Kada sam završio snimanje prošlog filma, živeo sam i radio u Francuskoj, tačnije severu Francuske, i u to u vreme izbora. Osetio sam uzdizanje desničarske vlasti i netoleranciju. To se dešava ne samo u Francuskoj već i u ostatku Evrope. Ta prisutnost netolerancije, mislili smo da svet ide u skroz drugom smeru, pitamo se kako smo dospeli ovde. U Portugalu ne idemo u tom pravcu. Generalno je teško živeti u ovom vremenu i praviti filmove. U Portugalu je drugačije, imaš slobodu da se izraziš i mislim da je to najbitnije. Postoji sloboda govora i verovanje da tvoj glas može da se čuje, i to ne samo kroz film. Ali sa druge strane, nemamo toliku podršku i slobodu da snimamo filmove.

Koliko sadašnja i pređašnja politička situacija inspiriše vaš rad?

Ne interesuju me forme umetnosti koje se direktno oslanjaju na politiku, ali mislim da sve što radite na neki način ima veze sa politikom. Kada sam počeo da snimam filmove nije postojalo mnogo gej filmskih likova u Portugalu. Ali kada sam snimio svoj prvi igrani film, O Fantasma, naišao sam na negativne reakcije od strane gej publike. Razlog je taj što je postojala ideja da treba prikazivati srećne likove. Gej lik bi trebalo da bude srećan, a ja ne mislim da je u stvarnosti tako. Mislim da srećno i tužno idu zajedno i to čini život tako kompleksnim. Pokušavam da razumem svoj svet i da to prenesem na druge ljude, ali ne smislim da filmovi treba da imaju direktnu političku poruku, smatram da prema tim stvarima treba imati suptilan pristup. Tako ja radim, mada mnogi se možda ne bi složili.

Vaš sledeći projekat će biti fokusiran na političku prošlost Portugala?

Priča je iz vremena revolucije. To je bio period kada su ljudi idealizovali bolji život, koji sada živimo. Postoji dosta kontradikcije, naravno da sada imamo slobodu, živeli smo u vreme diktature, tako da sada živimo u „osvojenoj“ slobodi. Ali takođe postoji razočaranje, nešto što su ljudi tada maštali, ali nije ispalo onako kako su oni želeli. Mislim da je uvek tako. Ono što je meni interesantno je to da su u to vreme čak i levičari imali konzervativne stavove prema gej ljudima. Iako je to bila levičarska revolucija, tokom 80ih godina homoseksualci su i dalje bili diskriminisani. Sada se u Portugalu homoseksualci mogu venčati, brak postoji za sve, ali trebalo je dosta vremena da se dođe to ove tačke. I dalje postoje predrasude, i ja pokušavam da se bavim tom kontradikcijom- u isto vreme ste slobodni ali takođe postoji dosta predrasuda, posebno prema homoseksualcima.

Spomenuli ste da u Portugalu postoji dosta zakona, gej brakovi… Ali kako ostali reaguju na to?

Mislim da je situacija ista kao u ostalim evropskim zemljama, u kojima živiš onako kako želiš. To je bila politička odluka. Imali smo socijalističku vladu koja je verovala u to i odobrila taj zakon, što je bila jako hrabra i važna odluka. Ali da su ljudi tražili referendum mislim da bi glasali protiv donošenja ovog zakona. Povrh toga, danas je većina ljudi to prihvatila.

Srpskim rediteljima je teško da pronađu glumce koji bi igrali gej uloge. Da li ste nekada naišli na ovakav problem i da li u Portugalu postoje LGBT likovi u mejnstrim filmova ili je to još uvek tabu?

Mislim da su LGBT likovi postali uobičajeni, čak i na TV-u. Iako ja ne gledam TV, znam da ih ima. Na to se gleda normalno. Nikad nisam imao problema tog tipa kada sam držao kasting za filmove. Takođe sam imao u vidu pravu osobu, i po tom pitanju sam bio jasan od početka. Znao sam kakve likove tražim i uvek bih rekao glumcima šta tražim od njih.

Razgovara: Predrag Azdejković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.