Kriju se oni, krijem se i ja, a ima onih koje ne može da sakrije ni astronautski skafander. Pa opet, nebitno je, došli su tu gde smo i mi, da bodri tim koji volimo.

Godišnji odmor treba da posluži ljudima da se odmore i napune baterije za one poslovne napore koji ih očekuju u narednih godinu dana. Zato su ga valjda i nazvali „godišnji“. Ja se upravo vratih sa godišnjeg odmora, ili barem nečega za šta sam umislio da je bio odmor. Možda sam odmorio noge, ali mozak nisam. Za takav odmor su najbolji talasi i sunce, peščana plaža, a ja nisam imao dovoljno raspoloživih dana za to. Kako to? Pa tako, baš usred mog godišnjeg odmora Crvena Zvezda u Beogradu igra „utakmicu sezone“, kako bi mnogi fudbalski fanatici nazvali taj meč. U goste dolazi proslavljeni francuski fudbalski klub Bordo, a taj dvomeč je poslednja stepenica u ciklusu kvalifikacija za Ligu Evrope.
Moj najslađi meda, verzija 2012, je, kako sam kaže, zaključio da baš i nisam pri čistoj svesti i zdravoj pameti, i doneo je odluku da spakuje stvari i provede odmor na plažama Crne Gore bez mog visočanstva. Ja sam proveo nekoliko dana van Beograda gde me je i zatekla iznenadna vest da je Robert Prosinečki odlučio da napusti kormilo crveno-belih. Od tog dana se nisam javio medi. Nije bio tu da me uteši kada mi bilo najteže tako da ni nisam razmišljao o njemu, jer on i nije mogao da razume koliko mi je tada bilo teško. Ne samo meni, već svima nama koji ne štedimo grlo kada 90 minuta pevamo i bodrimo tim za koji navijamo. Robertu Prosinečkom želim puno uspeha u daljem radu jer je on ipak neko ko je ostavio dubok trag u srcima vernih navijača i ljubitelja fudbala uopšte.
Fudbal je tokom celog mog odrastanja i sazrevanja bio najvažnija sporedna stvar na svetu. Nekada smo bili bitan evropski faktor u mnogim sportovima, ne samo u fudbalu. U onim ludim godinama su se gubili životi i dostojanstvo, tako da niko nije ni pridavao značajnu pažnju činjenici da i sport ide silaznom putanjom. Svi mi koji se sećamo najsjajnijih trenutaka domaćih sportista i nebrojenih nizova zlatnih odličja duboko u sebi žudimo za tim da naši sportisti ponovo budu na vrhu Evrope i sveta. Zato u tradiciji navijanja i postoji neograničena ljubav ka onima koji nose boje omiljenog kluba. Ušlo u krv i gotovo, je moj najlakši način da objasnim svoju zaraženost crveno-belim virusom. To je moja druga porodica, razlog da me obraduje i beznačajan uspeh, razlog da brzo oprostim i najveći neuspeh.
Iako se mnogi, koji ne poznaju navijački pokret ne bi složili sa mnom, istina je da navijače na tribinama ne zanima ko si i šta si sve dok nosiš iste boje. Momak ili devojka, gej ili strejt, crnac ili belac, nebitno je. Isto tako, možeš biti najveći dobrotvor i rodoljub, ali ako voliš protivnički tim onda ti nisi podoban ni za komunikaciju, a kamoli bože-me-sačuvaj za ozbiljnu ljubavnu vezu. Ostavi svoj privatni život kod kuće i obuci iste boje kao i ja, samo je to bitno. Nekada je bilo puno incidenata, čak i sa smrtnim ishodom, u kojima su učestvovali navijači koji su po ulicama prebijali (i ubijali) pripadnike romske manjine, a istina je da i Romi dolaze na tribine naših stadiona i biju iste navijačke bitke, radosti i brige, kao i ostali. Moje oštro oko koje ume da prepozna neke skrivene homoseksualne osobine ima puno razonode tokom utakmice. Kriju se oni, krijem se i ja, a ima onih koje ne može da sakrije ni astronautski skafander. Pa opet, nebitno je, došli su tu gde smo i mi, da bodri tim koji volimo.
Kao što rekoh, treba ostaviti seksualnu orijentaciju kod kuće, ne očekujete valjda da će neko prećutati izlive homoseksualne nežnosti na tribinama, mada nema mnogo razlike između toga i ponašanja prilikom slavlja kada vaš tim pobeđuje. Ima tu poljubaca i zagrljaja jednako strastvenih kao u ljubavnom zanosu, jer ipak, svi smo mi tu zato što volimo.
Odnos različitih navijačkih grupa tokom utakmice može najbolje da opiše poza 69. Ključna reč u tom procesu je „napušavanje“ bez ikakvih granica. Malo mi njih, malo i oni nas. Samo što gaće ostanu gde jesu, ne vadimo opremu. Čak nema ni puno homoseksualne tematike u navijačkim pesmama. Iz cele navijačke plejliste izdvojio bih stih „kad si bio dete malo, komšija te silovao“. Ali to je samo jedan stih u bezbroj navijačkih pesama koje se pevaju u Srbiji. Poznato je u Engleskoj da različite navijačke grupe pevaju pogrdne pesme navijačima Bradforda o njihovoj homoseksualnosti. Kaže se da je Bradford u Engleskoj ono što je San Francisko u SAD-u. Veličina gej zajednice u Bradfordu je direktno izazvala skandiranje takvih pogrdnih navijačkih poruka. Tako da vređanje homoseksualnosti nije specifičnost samo naših navijača.
Najveću salvu pogrdnih navijačkih pesama u Srbiji pokrenula je vest da je GLIC uplatio određenu svotu novca Fondaciji Crvene Zvezde. Iako je želja bila da se promoviše pomirenje, to od strane navijačkih grupa nije tako shvaćeno. U stvari, niko to GLIC-u nije ni zamerio, svaki dinar je bitan u ova krizna vremena. Ali to je bio dovoljan razlog da navijači Partizana otvore paljbu u svojim navijačkim pesmama. Na stadionu Partizana su osvanuli transparenti, a po celom Beogradu grafiti na kojima je pisalo „Gejlije“. Oni najnekreativniji i dalje koriste tu vest u svom navijačkom folkloru, mada to više govori o njima nego o ovima drugima.
U fudbalu važi neko nepisano pravilo da o homoseksualnosti treba ćutati. Ali, zar je to zaista bitno? Defanzivca Partizana Ivana Ivanova pratile su glasine da je gej, čak se pisalo da je zbog toga i propao njegov transfer u čuvenu Steauu. Za nevericu je da je on to morao da demantuje slikama na kojima je u akciji sa navijačicom Partizana Sandrom Jovanović. Istina je bila da nikog iskreno nije ni zanimalo. Sve to bi se samo iskoristilo kao provokacija u smislu destabilizacije timskog duha pred neke važne utakmice u kojima potpuna koncentracija ima veoma važan učinak. Ono što nam je svima najbitnije jeste da je Ivan Ivanov jedan od najboljih pojedinaca u Partizanu.
Moje iskustvo govori da mi moja orijentacija nikada nije ni pomogla ni odmogla, jer čuvam u svojoj privatnosti. Tribine na stadionu zaista i nisu pogodne za izlive iskrenosti i otvorenosti o svojoj homoseksualnosti. Tu ljudi dolaze samo sa jednim ciljem, da podrže svoje omiljene timove i iz sveg glasa navijaju za njih. I zato, ako volite sport, ako imate svoj omiljeni sport i omiljeni klub, budite slobodni da ih bodrite sa tribina jer će vaša pesma biti njima bitnija od vaše homoseksualnosti. U stvari, vaš privatni život će biti jednostavno nebitan. A sada, srce na teren! Hoćemo srce na teren!
Piše: Joga Bonito Serbia

Related Posts