Dosta nalik nabavci hrane na čuvene tačkice u periodu izgradnje nakon Drugog svetskog rata, ljubitelji queer filmova u Srbiji sa ozbiljnom lupom moraju da traže drage im sadržaje po repertoaru. Što ni ne čudi, jer margina (a LGBT populacija, bilo da je reč o filmofilnima ili ne, na stalnom je raskršću marginalizacije i automarginalizacije, ali to je već neka druga priča) možda i mora da se svojski potrudi da hranu za svoje umove potraži upravo na margini, sve i kad je u pitanju nešto tako ipak suštinski profano poput bioskopskog repertoara. No, manemo li se priče o margini i njenom teretu, moramo da zastanemo i ukažemo da su se koncem proleća za nama/samim početkom leta u srpskim bioskopima pojavila dva kvalitetna i značajna ostvarenja iz domena queer cinema, dva naslova koja svakako predstavljaju i milije i zaumnije lice tog filmskog odeljka.

Već dugo preumorni i dezorijentisani Abel Ferrara tako je nakon niza upadljivih promašaja i istovremeno potpuno nepotrebnih filmova (Go Go Tales, Mary, 4:44 – Poslednji dan na Zemlji, Dobrodošli u Njujork) mnoge baš prijatno iznenadio svežinom autorskog pristupa i sveukupnim kvalitetom u neku ruku biografskog filma o velikom i do dana današnjeg relevantnom filmskom magu – Pijeru Paolu Pazoliniju. Ovo je, da to odmah pojasnimo, tek delimično biografski film, prvenstveno jer mu ciljano manjka širine zamaha (Ferrararin film zapravo prati samo poslednji dan u tragično prekinutom životu Pazolinija), a čistotu forme uobičajeno shvaćenog biopika (biografskog filma) u značajnijoj meri narušava naglašeno intimistički ton i gotovo dnevnički ustrojena struktura ovog Ferrarinog filma. Naravno, upravo izneto nikako nije zamerka na račun autora (na scenariju za film (po Ferrarinoj ideji) radio je Maurizzio Braucci, između ostalog, scenarista glasovite Gomore), niti je sve to uvod u nezadovoljni osvrt na ovde ponuđeno; upravo, naprotiv, Ferrara u samo osamdeset i kusur minuta trajanja ovog ostvarenja pokazuje kako se u isti mah inteligentno može izaći na kraj i sa budžetskim ograničenjima i sa planinom moguće biografske građe, sa jedne strane, i suptilno a rečito zaokružiti i na filmski efektan način predočiti činjenično stanje kao nužni deo svakog biografskog filma manjeg ili većeg kalibra, ambicioznije ili svedenije koncipiranog i u delo sprovedenog.

Pazolini Abela Ferrare tako na kraju biva primer višestruko uspelog poduhvata, i ovakvim krajnjim ishodom mogu biti zadovoljni gotovo svi (naravno, ako po strani ostavimo dežurne mrgude i osvedočena zakerala) – Pazolini daje povode za pohvale i poštovateljima njegovog opusa, i onima koji, srećom, eto, i dalje prate vrdulavi tok Ferrarine filmografije, te onim prvenstveno zainteresovanima za queer elemente i motive u filmu, i ljubiteljma biografskih filmskih ostvarenja i, naravno, fanovima Willema Dafoea. Dafoe je, uz Ferraru, dabome, ovde ključna karika, jer zahvaljujući njegovoj osobenoj a odmerenoj glumi (a značajan doprinos krajnjem utisku o ovoj njegovoj glumačkoj kreaciji daje i neprolazni mu magnetizam) u ovom filmu, kako je već naglašeno, nevelike minutaže imamo priliku da vidimo Pazolinija u punoći njegove egzistencije i u svoj složenosti njegovog i rodno-polnog i šire shvaćenog i prikazanog identiteta. Ferrara i ostatak mu ekipe ovde uspevaju da izmire dosta toga važnog – vešto artikulisan ton, poštovanje, odsustvo zazora pred dokazanom veličinom, znalačko baratanje obimnom biografskom osnovom priče, ekonomičan izraz, intelektualnu dimenziju priče i filma i tog važnog aspekta Pazolinijeve javne i privatne persone… Na konto svega izrečenog, kao i onoga što će možda dodatno primetiti svi oni koji dosad nisu a u doglednoj budućnosti će filmu dati šansu – (ponajpre) Ferrari veliko i gromko hvala.

Pomalo iznenađujuće dosta takta pokazuje i ekstravagancijama i neumerenostima neretko sklon Francois Ozon u svom filmu Nova prijateljica (i ovaj film je, poput Pazolinija nakon premijere na FEST-u barem na kratko dospeo u naše bioskope zahvaljući kući Delta Video). Nova prijeteljica (Une Nouvelle Amie), slično prethodniku – jednako odličnom Ozonovom filmu Mlada i lepa (2013), predstavlja smirenijeg i na samu naraciju i filmski jezik u čistijem shvatanju tog pojma usredsređenijeg Ozona. U tom smislu Ozon, eto, po drugi put pokazuje zadivljujuću postaktivističku zrelost i samosvest u pristupu; naime, Ozon mudro prepoznaje da zaplet već sam po sebi predstavlja dovoljnu provokaciju i odvažnost (mlađa žena u ne baš funkcionalnom braku saznaje da je sveži udovac, suprug njene prerano preminule najbolje prijateljice, odlučio da za početak u tajnosti svog doma da oduška svojim transvestitskim nagonima). Ozon, mada to možda neki od njega i nisu očekivali, od te kote kreće da izbegava najčešće milu mi doktrinu šoka, te ostatak Nove prijateljice, uprkos vrhunski elegantno izvedenoj i inkorporiranoj slobodarskoj poenti, prevodi u vode nešto atipičnije melodrame, koja ipak poštuje sve zakonitosti podžanra kome pripada i iz koga njen ključni autor kreće put preispitivanja i dalje potentnih identitetskih pitanja i finesa danas.

Da zabune ne bude, Nova prijateljica nije čedo malograđanske uškopljenosti i novonađene smernosti u skladu sa nekakvim pretpostavljenim ukusom većine posetilaca bioskopa; ni najmanje, Nova prijateljica je odraz samopouzdanja zrelog autora svesnog potencijala i priče koju je ovom prilikom izvoleo da ispriča i vlastitih mogućnosti u ovom trenutku. Stoga ni ne čudi što Nova prijateljica istovremeno biva mnogo toga donekle i međusobno oprečnog – dirljiva melodrama o prijateljstvu i nagoveštajima romanse gde joj na prvi pogled mesto ni nije, priča o sugestivnosti ali i balastu naknadnih spoznaja, poigravanje sa subžanrovskim postulatima, očekivani flert sa estetikom i suštinom kempa, dokaz Ozonove autorske sigurnosti, demonstracija silnih glumačkih mogućnosti Anaïs Demoustier i Romaina Durisa … Svemu tome treba dodati i ocenu da je u slučaju Nove prijateljice Ozon uspeo da ostane svoj na svome (očigledno, svojevoljno) našavši se na tački ukrštanja poetika Almodovara i Xaviera Dolana. A uz to, lakoća sa kojom ovaj film uspeva da komunicira sa publikom kojoj se u biti na prvom mestu ni ne obraća (provereno na uzorku očito zalutale a na kraju vidno ushićene publike tokom kasnovečernje projekcije u najmanjoj sali beogradskog Tuckwooda) sama po sebi je kvalitet koji ovo ostvarenje izdvaja iz korpusa i queer filma i arthouse filmova evropskog soja.

Dakle, pre no što narednog puta zavapite/pre nego što narednog puta zavapimo kako u bioskopu nema ništa da se gleda, zastanite i prisetite se ovog sjajnog slučajnog dvojca, koji je možda izmakao pažnji i onih koji su na gorenavedenim zamerkama laki.

Piše:  Zoran Janković

Related Posts