Pjer Lemetr je francuski pisac i scenarista rođen 1951. godine u Parizu. Godinama je predavao francusku i američku književnost, a knjige je pisao gotovo tajno. Njegov prvi roman „Brižljivo odrađen posao“ su prvobitno odbila dvadeset i dva izdavača da bi po konačnom objavljivanju u svojoj 55. godini Lemetr za njega dobio nagradu za najbolji prvi roman u Francuskoj.
Pjer Lemetr je bio poznat uglavnom ljubiteljima trilera (i srpska publika ga je prvo upoznala kao pisca nagrađivanog trilera „Aleks“) koje je pisao sve dok 2013. godine nije dobio najveću književnu nagradu u Francuskoj „Gonkur“ za svoj roman „Doviđenja, tamo gore“ kada ga je šira publika i upoznala.
Radnja romana „Doviđenja, tamo gore“ započinje sa poslednjim danima Prvog svetskog rata, tokom primirja koje će vremenom prerasti u mir. Vojnici negde na zapadnom frontu, poučeni ranijim iskustvima, prosto odbijaju da poveruju u solidnost ovog primirja bojeći se da ih optimizam, kao što je tokom četvorogodišnje epopeje već imao običaj da uradi, ne ubije.
„Umreti poslednji, to je kao umreti prvi, nema ničeg glupljeg.“
Jedini koji se ne raduje miru jeste poručnik Anri Pradel, karijerista od zanata i pripadnik osiromašenog plemstva, koji još uvek nije stigao da se istakne i profitira nekim unapređenjem i odlikovanjem u Velikom ratu. Pradel svoju veliku šansu vidi u koti 113 jer smatra da bi njenim osvajanjem dobio priznanje koje zaslužuje. Zato, pucajući u leđa svojih izvidnika, iscenira nemački napad da bi mogao da organizuje kontraofanzivu. Međutim ovu podlost otkriva redov Alber Majar koji zbog toga postaje Pradelova meta zatrpan u rupi od granate tokom juriša. Majara iz zemlje spasava drugi vojnik Eduar Perikur. Na žalost „rat nije bio ništa drugo do ogromna lutrija sa pravim mecima“ i Eduar dobija metak u nogu i „šrapnel veliki kao tanjir za supu“ koji mu odnosi celu donju vilicu, jezik i gornju usnu.
„Rat je prava blagodet za trgovinu, čak i kada se završi.“
Nakon završetka rata Francuska je mesecima pokušavala da pet miliona vojnika vrati sa ratišta tako da dok su se Eduar i Alber vratili u Pariz Anri Pradel je kupovinom i prodajom vojnih zaliha već uspeo da stekne određeni kapital. On planira da zaradi i na milion mrtvih vojnika koji su sahranjeni širom zapadnog fronta. Država je odlučila da ih premesti na vojna groblja, a taj posao je poverila pohlepnom Pradelu. On kupuje mrtvačke sanduke najlošijeg kvaliteta i, da bi profitirao, dugačke 130 cm. Leševe vojnika njegovi radnici sakate i lome da bi ih smestili u tako male sanduke, a pošto su plaćeni po komadu, oni u sanduke trpaju i zemlju ili leševe nemačkih vojnika. Leševima čak vade i zube da bi ih prodali zubnim ordinacijama.
„Novine su nam obećale slavoluke, a gomilaju nas na otvorenom, da nas šibaju vetrovi.“
Sa druge strane, Eduar i Alber, bukvalno gladuju zaboravljeni od strane svih i moraju da se snalaze kako umeju. Eduar ne želi da se vrati kući, iako mu je otac jedan od najbogatijih ljudi u Francuskoj, već zahvaljujući svom prijatelju izrežira sopstvenu smrt.
Naime i pre Velikog rata Eduar i njegov otac su bili u permanentnom još Većem ratu. Ovaj rat je bio na više frontova. Prvi front je bio između oca malograđanina, bankara, berzanskog mešetara, i sina umetnika, slikara, bonivana, veseljaka. Drugi front je onaj između oca i sina, krutog i konzervativnog oca i sina homoseksualca, koji vrcka kukovima, smeje se kao žena i voli da se šminka i oblači žensku odeću. Gospodin Perikur je u jednom trenutku počinjao da prihvata sina umetnika jer je shvatio da i od slikarstva čovek može da se obogati, ali nikada nije bio spreman da prihvati sina homoseksualca.
Pjer Lemetr kaže kako je ovaj konflikt, na žalost, vanvremenski, „problem svakog vremena“. Lemetr smatra da bismo pogrešili ako bismo verovali da nas je savremena epoha zaštitila od posledica homofobije. U intervjuu za Politiku poručuje kako nas delovanje i diskurs savremene desnice svakodnevno podsećaju na ovo.
„Po završetku tog rata neprijatelji su mogli da se pomire, osim što je jedan od njih bio mrtav. Čak je i mir postajao uzaludan.“
Kao osvetu svom ocu i društvu koje ih je posle rata odbacilo, Eduar je odlučio da objavi rat ratu i da to uradi u svom stilu. On zajedno sa Alberom organizuje prevaru kojom želi da ismeje i pljune na licemerni patriotizam koji ih okružuje.
„Cela zemlja je bila zahvaćena komemorativnom strašću prema mrtvima, srazmerno njenoj odvratnosti prema preživelima.“
Iako je autor ovu knjigu pisao 2008. godine sa namerom da je objavi naredne, zbog greške kod izdavača svetlo dana je ugledala tek 2013. godine gotovo na stogodišnjicu izbijanja Prvog svetskog rata. Knjiga je doprinela da se Francuzi ponovo povežu sa svojom prošlošću, ali ne kroz velike bitke i datume, već kroz svu bedu koju, u životima malih ljudi, ostavlja Veliki rat. Roman „Doviđenja, tamo gore“ je priča o zemlji koja je sve svoje ljudske i privredne resurse usmerila na pobedu u ratu zbog čega je, iako pobednica, doživela privredni krah od koga se dugo vremena oporavljala. Ova knjiga govori o ljudima koji su uz cveće ispraćani na ratište, a kada su bitke prestale niko više nije hteo da se bavi njima. Ovo je priča o ljudima koji su svoje traume morali da zadrže za sebe, a svoja unakažena lica i tela da zakopaju u mišijim rupama da ne bi kvarili idealizovanu sliku heroja koja je oslikavana u javnosti. Priča o ljudima čija je jedina krivica što su preživeli i sada su svojom pojavom podsećali ljude da rat nije samo slavan juriš za otadžbinu i herojska smrt, već je rat i ono kada ljudi nakon toga žive bez ruku i nogu od, nimalo slavnog, državnog socijalnog i zdravstvenog osiguranja.
Roman „Doviđenja, tamo gore“ je istovremeno i cinično mračan i, sa druge strane, razdragan. Autor je koristio svoja iskustva pisca trilera da bi, manje kroz stil, ali više kroz narativna sredstva preokrete, iskrivljene tragove, znakove, usporavanja, neizvesnost, vrhunac, iznenađenja, dijaloge, akcije… na najbolji način ispričao ovu, zapravo, savremenu priču.
Lemetr je knjigu “Doviđenja, tamo gore” adaptirao i za strip koji bi, ove jeseni, trebalo da izađe u Francuskoj.
Piše: M. Aranđelović
