Lični stav kada je krenuo sa emitovanjem 18. decembra 2014. godine imao je nula pratilaca na društvenim mrežama, Bojan Babić – priučeni snimatelj i montažer je prvi put video softver za montažu i kameru, a ni on ni ja nismo dobili nikada nijedan dinar honorara, projektnog novca, novca od stranaka i „tajkuna“ (uvek to namerno napominjem zbog onih koji često koriste termin „plaćenici“)… Sada sa ponosom mogu da kažem da smo posle 3 meseca i 3 nedelje postali najgledanija politička emisija na YouTube-u. Bilo je mnogo emisija, sa mnogobrojnim gostima… tako da nisam siguran da mogu sve da se setim ko je i kakav stav imao po pitanju LGBT prava, međutim, koliko me sećanje služi i skleroza dozvoli, navešću vam samo najupečatljivije stavove naših gostiju.

Marko Vidojković je gost koji ima najviše pregleda (preko 182.000) a koji me je prijatno iznenadio svojim stavovima! Takođe, gost koji mi je upao u oči kao neko od koga nismo očekivali da će biti „gej tolerantan“ je bio Duško Vujošević – košarkaški trener. Očekivao sam stav koji se često može čuti sa tribina bilo kog fudbalskog ili košarkaškog kluba, ili nekoga ko je rusofil – dakle homofobičan. Međutim, prevario sam se! Takođe, slagaću vas ako bih vam napisao da sam od nekih političara (pa i javnih ličnosti) od kojih sam „po difoltu“ očekivao tolerantan stav o LGBT pravima – takav stav nisam dobio. Na primer, ljudi koji pripadaju levoj političkoj opciji (ako to uopšte u Srbiji postoji) bi trebalo da budu svi do jednog nehomofobični. Mada, stalno ističem primer iz Norveške gde se političar iz redova desnice prvi deklarisao kao gej i ušao u tadašnje partnerstvo. Po toj logici bi trebalo očekivati u Srbiji da se jedan npr. Vladan Glišić ili Boško Obradović autuju, ako su gej. Naravno, šalio sam se. Saša Radulović i Čedomir Jovanović (preko 110.000 pregleda) me nisu iznenadili svojim pozitivnim odnosom prema LGBT pravima, kao ni gore pomenuti bivši i sadašnji pripadnici Dveri od kojih sam negativan stav takođe očekivao ali me je itekako iznenadio komičar Dragoljub Mićko Ljubičić koji ima stav da je brak/istopolno partnerstvo u redu ali da nije za usvajanje dece „zbog toga što dete prilikom usvajanja ne može da bira“ te da „deca ne mogu da postoje ako nema muškarca i žene, što je uređeno prirodom“, ili glumac Radoslav Rale Milenković koji nije ni za omogućavanje istopolnih partnerstava a svakako ni za usvajanje dece…

S druge strane, Bojan i ja smo pisali svojevremeno deo programa Nove stranke vezan za LGBT prava i gde bukvalno piše i dan danas, nažalost, da pripadnicima LGBT zajednice treba izjednačiti sva prava sa ostalim građanima Srbije što su njeni čelnici (Zoran Živković i Vladimir Pavićević), prilikom gostovanja, svojim stavovima bukvalno doveli u pitanje. Naravno, nisu ni uklonili taj deo programa čiji sam potpisnik, uprkos mom insistiranju nakon izrečenih stavova. Zbunjuju me i stavovi Borislava Stefanovića – predsednika pokreta „Levica Srbije“ koji je u „Ličnom stavu“ rekao da je za omogućavanje svih prava LGBT osobama, dok u programu pomenutog pokreta stoji: „Faktički omogućiti svim građankama i građanima, manjinama i manjinskim grupama, ista prava i slobode koje garantuje Ustav Srbije.“ Ono što mene zbunjuje je pitanje Ustava – da li to podrazumeva izmene, jer sadašnji Ustav ne omogućava jednaka prava svima? Popriličan broj gostiju je davao odgovore tipa – jesam za gej brak ali ne i za „dobijanje dece“ kroz usvajanje ili surogat majčinstvo jer, navodno, jedni smatraju kako će se to odraziti na seksualnu orjentaciju te dece, drugi kažu – nismo mi još uvek sredina koja bi toj deci omogućila da budu ravnopravna, dok treći smatraju da bi to trebalo sve ići postepeno kako ne bi iritirali većinu koja je homofobična, pritom zanemarujući činjenicu da su upravo oni, kao javne ličnosti, dužni da kreiraju upravo tu sredinu ili društvenu svest, te da LGBT osobe svakog dana umiru obespravljene.

Nisam mogao da odolim da takvima naglasim, pa čak i arogantno, da ja od njih takvih, koji trebaju da predvode, ne očekujem ništa jer meni je neka druga, civilizovanija zemlja to dozvolila, sve kroz osmeh im odgovarajući da nije valjda da Norvežani imaju drugačiju medicinu, da su oni nadljudi sa drugačijom svesti koja, naravno, ne zavisi od toga da li imaju previše para od te famozne nafte. Dok sam to govorio, stalno sam razmišljao o „običnim“ pripadnicima LGBT zajednice u Srbiji – iz Surdulice, Arilja… koji nisu pripadnici „LGBT elite“ i koji svoj turobni život moraju da žive u nemogućim uslovima, u svojim porodicama, zaseocima, ulicama, sokacima… Naši političari i javne ličnosti (čast izuzecima) nemaju svest da se tu radi o elementarnim ljudskim pravima i, u ovom slučaju, „samo“ o izjednačavanju prava 5% građana i građanki Srbije sa ostalim građanima i građankama Srbije, ne o povlašćenom položaju. Džaba, većina njih smatra da bi to imalo posledice po razvoj dece pa samim tim bi to trebalo raditi u svoja četiri zida gde redovno gube iz vida da su oni, kada su se venčavali, to radili uz fanfare, pucanje… a kada su se deca „dobijala“ morali smo da gledamo čežnjivo kako se to oglašava na sva zvona. Što i treba! Ja sam, verovali ili ne, nastao od roditelja heteroseksualaca i „postao“ sam gej a političari i javne ličnosti kada im to kažem uvek po starom dobrom običaju skrenu temu na neku drugu „otežavajuću okolnost“ za LGBT prava. Bela kuga je takođe najapsurdniji odgovor koji sam dobijao, jer da nije žalostan bio bi veoma smešan odgovor, ali u jednoj rečenici, dozvoljavanjem „dobijanja“ dece gej parovima bi se poboljšala borba protiv te bele kuge. Bela kuga vlada i u Italiji gde nisu dozvoljena ni gej partnerstva. Pošto sam ja, eto, srećom ili Božijom voljom (verovali ili ne ja kao gej verujem u Boga) ostvario ljudsko pravo da uđem u istopolni brak i imam decu, imam nezasitu potrebu da to imaju i ostali pripadnici LGBT zajednice u Srbiji i tu čuči odgovor zbog čega i po cenu žestoke polemike u emisiji i pretnji smrću nakon emisije (i prema mom partneru Bojanu Babiću), insistiram na tim pitanjima! Suma sumarum, leglo homofobije čuči u školstvu, zdravstvu, SPC-u… ali i u porodicama gde se neguje tzv. tradicija.

Što se tiče politike, kako nam se bliže novi vanredni parlamentarni izbori i očekivana pobeda Aleksandra Vučića i SNS, važno je pomenuti i jedina dva gosta „Ličnog stava“ iz redova te partije, koji su i poslanici u Parlamentu – Vladimira Đukanovića i Aleksandra Jovičića, koji su decidno bili protiv gej brakova i usvajanja dece, kao i stav predsednika Pokreta socijalista – Aleksandra Vulina (koji je inače „levičar“) koji se složio sa stavovima pomenute dvojice naprednjaka. Moje mišljenje je da se LGBT zajednica nema čemu nadati u narednih minimum četiri godine što se tiče nekog većeg iskoraka po pitanju LGBT prava, izuzev izvesnosti održavanja Parade ponosa i eventualnog Vučićevog povlađivanja EU koje može da rezultira usvajanjem zakona koji bi regulisao istopolno partnerstvo koje ja smatram davanjem ljudskih prava „na kašičicu“… Ili sve ili ništa!

Piše: Nenad Mihailović

Related Posts