Najposle, to je kat-tad moralo da se dogodi. Doduše, ako ćemo i iskreno i pošteno, dosta toga je vuklo u pravcu upravo ovog ishoda – prethodni film Xaviera Dolana, „Sve do kraja sveta“, očitavao je popriličnu bezidejnost i evidentan zamor materijala a onda su pristigle i priče da je njegov prvi film na engleskom jeziku, „The Death and Life of John F. Donovan“, nakon svečasne svetske festivalske premijere vraćen u montažu, gde je izdašno štrihovan i prekomponovan, a pri čemu je iz filma izbrisana i uloga velikog imena poput Jessice Chastain.

Iole iskusniji filmofili znaju da su duga postprodukcija i/ili naknadne prepravke gotovog i obnarodovanog filma siguran znak da je dosta toga prošlo po lošem. Ali, kako se nedavno ispostavilo, ni te promene u hodu, ti pokušaji da se spasi što se spasti može, nisu dovele do osetnijeg boljitka – činilo se da se tako nešto nikada neće dogoditi, ali ovaj film do pre par filmskih leta nepogrešivog (ali i proliferičnog) Xaviera Dolana je popriličan promašaj. Zapravo, ovde bi najzgodnije i najpreciznije upotrebiti engleski izraz ’misfire’ (dakle, neočekivani promašaj, promašaj uprkos povoljnim okolnostima…). A izgledalo je da se Dolan u ovoj stvaralačkoj epizodi, pritom, prvencu na engleskom jeziku (što onda, naravno, znači da su se filmu otvarale znatno šire distributivne mogućnosti) našao pred nizom povoljnih okolnosti koje su mu barem nominalno utabavale, pa i popločavale put ka srećnom ishodu i kvalitetnom filmu. Novaca je, sudeći po onom što se na planu vizuelnog, u filmu vidi, očigledno vidi, bilo (pominje se budžet od 35 miliona američkih dolara), film je rađen u kanadsko-engleskoj produkciji, što će reći, da nije bilo poslovičnog studijskog/holivudskog pritiska da se film usrednjači i učini što prijemčljivijim što široj i što brojnijoj publici, Dolan je ponovo uradio film na queer teme i to po scenariju koji je napisao (zajedno sa Jacobom Tierneyjem), a tu je i glumačka podela krcata zvučnim imenima i/ili osvedočeno dobrim i odličnim glumcima spremnim i na nove i zahtevnije izazove: Kit Harington, Jacob Tremblay, Natalie Portman, Susan Sarandon, Emily Hampshire, Thandie Newton, Kathy Bates, Michael Gambon, Sara Gadon, Chris Zylka…

Ni na filmu ipak nije sve moguće, tako da „The Death and Life of John F. Donovan“ ipak nije (ni u ovom svom drugom ruhu) uspeo da dovede do prostog zbira dobrih sastojaka koji bi nesumnjivo garantovali povoljan krajnji rezultat. Sve je (barem u teoriji) bilo tu, sve nužno je ovde prisutno, ali ovo je na kraju priče ipak promašen film, koji, uprkos polaznoj filmičnosti i sasvim očekivanoj vizuelnoj ispoliranosti i sveukupnoj upotrebljivosti, ipak biva samo promašaj velikog autora i to na dobro znane mu teme i postavke. Najjednostavnije pojašnjenje mogao bi biti već pominjani zamor materijala, naravno, proistekao iz činjenice da Dolan praktično još od dvadesete godine (a tek mu je trideset!) na godišnjem nivou isporučuje po jedan dugometražni film, i to višeg kalibra i očito krupnih autorskih ambicija, što jeste ritam koji bi teško mogli da prate i najuniverzalniji darovi i najizdržljiviji umovi i prateća im tela. Zamor se ovde, zapravo, očitava, dosta brzo – već u uvodnoj rolni filma, gde Dolan ne uspeva da postavi priču i utekne pred nizom opštih mesta (opštih mesta i unutar njegovog ličnog rediteljskog opusa, ali nažalost, i šire sagledavano i sameravano). Pomalo je zbunjujuće da je Dolan, već na uzorku prvih/ranih mu filmova tako vešt u oneobičavanju realističkih ustrojenih priča, nije sve do isteka poslednje scene u ovom film izašao kao pobednik iz ionako nametnutog boja sa stereotipnim i davnih dana izraubovanim. „The Death and Life of John F. Donovan“ tako postaje žrtva prenaglašavanja i svojevrsnog ceđenja suve drenovine, u smislu da se autor ovde silno upinje da udahne nešto svežine očigledno mrtvorođenoj i začudno neinventivnoj priči o navodnim silnim patnjama mlađeg holivudskog superstara da se nosi sa bremenom nesnađenosti, usamljenosti i prikrivenog pravog identiteta, zarobljenog u teškim bukagijama alfamužjačkog ponašanja.

Nepatvorene i ubedljive patnje u ovoj priči nema (a Dolan utroši puna dva sata da nas uveri upravo u suprotno), jer nije jasno šta to tačno stoji na putu autoemancipacije junaka koji je okružen liberalnim ekscentricima i svetom poznatih, gde je dosta toga ipak dopušteno ili makar dopuštenije neko što ikada stvarno biva slučaj u egzistencijama i sudbinama tihih i vazda neznatnih civila sličnih ili možda čak i istovetnih profila. Dolanov „John F. Donovan“ ponajpre pokazuje zbunjujuću, nepotrebnu i odurnu količinu milenijalskog narcizma i srodne joj metiljavosti, a nimalo ne pomaže što je baš ta uloga dopala glumački očito veoma ograničenom Kitu Haringtonu (koji je, treba li podsećati na to, tumačio jednu od najznačajnijih rola u „Igrama prestola“). Harington ni sam ne zna šta bi sa tim hinjenim problemima koji to nikada ni ne mogu da budu, te šeta iz scene u scene, iz jednog lažiranog sukoba u novi lažirani sukob, tražeći smisao koji ni sama priča niti njen tretman evidentno nemaju. S druge strane, prilično je neprijatno gledati malenog Jacoba Tremblaya kako šmira, kako doslovno oponaša viđeno u odličnom filmu „Soba“, kako se tako mlad prihvata manirističke glume, i to u tumačenju nimalo simpatičnog lika malodobnog ovisnika o popularnoj kulturi i kulturi slave i slavnih. Osim toga, priča kao celina nikako ne uspeva da se domogne najpodesnijeg joj ritma, što možda jeste posledica posezanja za čestim i krupnim flešbekovima (koji ovde, avaj, retko kada predstavljaju nešto zanimljivo i važno, a tu je i upadljiva repetitivnost, pri kojoj se nanovo ilustruje ono već ranije predočeno). Dolanova priča tako brzo ispada iz šina, te umesto almodovarovsko-sirkovskog zamaha nudi tek izobilje praznog hoda, usiljenosti i upitnih izbora.

Na kraju – vredi li i treba li gledati ovaj i ovakav film voljenog Dolana? Naravno, i to ne stoga što je Dolan voljen i već poduže prihvatan kao referenca u svetskoj kinematografiji današnjice, nego zato što svi, ama baš svi, imaju prava na grešku i promašaj, pa bilo tu reči i o, reklo bi se, čistom ziceru, a, osim toga, mi, gledaoci, treba da budemo srećni što smo savremenici i što nam je dato da pratimo razvoj jedne očito turbulentne evolucije krupnog rediteljsko-pripovedačkog dara, što Dolan neosporno i dalje jeste.

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 50 – oktobar 2019. možete pročitati na:

2 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.