Anohni & Andy Bell: Sint-pop inditronika uz guslarsko zapevavanje


Greh na naše duše, ali dugo na stranicama Optimista nismo u smislu prikaza/kritike pisali o muzičkim izdanjima probranih favorita i/ili zaslužnika. Sada nema vrdanja i ne može biti izgovora – u kratkom razmaku do vaših, naših i belosvetskih ušiju stigli su (novi) albumi dve ikonične pojave queer dela planete. A i šire, naravno.

Prednost svakako ima Anohni, što je, sigurni smo da to već dobro i poodavno znate, novi pojavni oblik Antonyja, koga pamtimo (isključivo po dobru) iz kreativnih mu epizoda Antony & The Johnsons i Hercules & The Love Affair. Sada se došlo do kote nazvane Anohni i u muzičkom smislu ovaj album (nazvan Hopelessness) u dobroj meri predstavlja spoj skore baštine iz faza koje su mu u kreativnom pogledu i prethodile. Ukratko, Hopelessness spaja susret i zbilja unikatni susret melanholije (pa i uverljivog splina) i nasleđa depresivnije i umetničke i zahtevnije struje kabaretske baštine iz Antony &The Johnsons ere i sklonost sa elektronskoj muzici i pratećim joj ritmovima iz Hercules & The Love Affair avanture. Ako je i ovde potrebno juriti ekonomičan izraz, već negde na početku ovog prikaza mora biti jasno i glasno naglašen na u slučaju ovog konkretnog albuma Anohni i izvor i ishodište nalazi u savremenom indietronica zvučnom sazvežđu.

Hopelessness je, da odmah to istaknemo, prilično lako i hvaliti, baš kao je i zdravorazumski lako uživati u onome šta Anohni tu nudi. Uz ogradu da se i u ovom, baš kao, čini se, i u slučaju stotina i stotina, ako ne i hiljada inače valjanih a skorijih izdanja, format albuma pokazao kao preambiciozan zalogaj. To teško može biti stavljano na teret Anohni, tim pre ako se saglasimo da je album ipak možda mera nekog drugog vremena i da ovde predočeno u slušalačkom smislu, pa sagledavano po aršinima kojima vagamo albume kao celine, bespogovorno zadovoljava i ostavlja dovoljno snažan i trajan utisak. Ako, dakle, po strani ostavimo upravo pominjane finese, Hopelessness je vrlo dobro izdanje autora i izvođača koji definitivno ima šta da kaže i da pokaže, na dovoljno autentičan, intrigantan i zauman način. Uz dodatak da je muzički dar i njegova/sada i njena predodređenost za delanje upravo na polju popularne muzike (u njenom autorski, izvođački i slušalački zahtevnijem obliku, doduše) već dugo vremena aksiom kao takav.

ČITAJTE:  Madonna: MDNA

Na planu pojedinačnih pesama najjači utisak ostavljaju već dobro poznata Drone Bomb Me (ispevana sa tačke gledišta devojčice iz Avganistana), sva neodoljiva u nepatvorenoj eteričnosti i zavodljivosti seti, te bezmalo magična 4 Degrees. Iz te prve polovine ovog izdanja valja istaći i I Don’t Love You Anymore, koja se možda i najočiglednije naslanja i najotvorenije referiše na ono što naše uši i duše pamte iz dana i zaostavštine Antony & The Johnsons. Prilično ubedljiva i zarazna je Watch me, u kojoj Anohni spaja nežnu stranu dobrovoljnog predavanja pred neumitnim i prozivku Američke agencije za nacionalnu bezbednost. Ideološka polemičnost i čak eksplicitniji društveni aktivizam prisutan je u gotovo pa na vokal svedenoj Obama, za koju se, uz pomalo kritičarske odvažnosti a možda i srljanja put ishitrenih zaključaka, mogu prepoznati uticaji Svetlane Spaić, već dugi niz godina, najznačajnijeg imena srpske etno-muzike, i ovdašnjih guslarskim zapevavanja, ojkanja i uzvika, kao autohtonih muzičkih obrazaca ovog našeg podneblja (da razjasnimo ovu analogiju – Antonyja i Svetlanu Spaić spajaju njihov doprinos na jednom od recentnijih megalomonskih projekata Marine Abramović). Osim pomenutih, treba spomenuti i još tri uspele pesme ponuđene u okviru ove Hopelessness inditronične gozbe – Violent Man, koja budi asocijaciju na ono što smo voleli na albumima islandske škvadre Mum, te možda rutinski postavljenu ali ipak upečatljivu Why Did You Seperate? i Crisis, kao definitivno najsjajniji a samom pozicijom na albumu ipak dobrano skrajnuti dragulj na ovom vrsnom i po mnogo osnova privlačnom i vrednom izdanju.

Znatnom manje prostora u ovom tekstu posvetićemo solo-albumu Andyja Bella, naravno, ni trena ne osporavajući njegov značaj i njegove zasluge. Najposle, barem zaseban tekst zavređuju kolosalna postignuća Vinca Clarka na polju sint-popa i činjenica da su Erasure u poslednjih par albuma pokazali nenadani kvalitativni skok i svežinu, koja se obično povezuje sa mlađim i bolje pozicioniranim autorima i izvođačima. Torsten: The Beautiful Libertine je šesti Bellov solistički album i gotovo se direktno nadovezuje na prethodnika (Torsten: The Bareback Saint), uz ogradu da je ovaj album primetno narativnije orijentisan i većim delom označen nešto tamnijim tonovima i raspoloženjima. Uz možda izuzetak već na singlu predstavljene My Precious One, ostatak albuma u potpunosti je podređen konceptu i zahvatu ovovremenski jakim melanžom pop-kulture ojačane operete, nazovimo to tako, drugim sredstvima, Andy Bell kroz ovu novu priču o srećno-zlosrećnom Torstenu nanovo bezmalo u potpunosti daruje slike i crtice iz života nešto vremešnijeg i vidno iskusnijeg gej u zaista širokom podtematskom zamahu, a na planu muzike Bell prilično odvažno stupa iz žanra u žanr (ili preciznije, iz mikrožanra u mikrožanr). Kako je ovde reč o naglašenijoj narativnoj celini, teško je u malo reči izdvojiti najznačajnije ili najznamenitljivije delove, ali, recimo, da duetska (Oooh Baby, You’re So) Queercore!, u kojoj Bell dramatično i nadahnuto, a uz obilje autoironije ukršta vokalna koplja sa Lanom Pillay, možda predstavlja drugi vrhunac ove uspele i privlačne albumske ekstravagance, koje, kanda, svoju pravu meru i punoću ipak susreće ponajpre u inicijalnoj kabaretskoj/pozorišnoj postavci.

ČITAJTE:  Kada ceo Kolarac peva "selam alejkum"

Piše: Zoran Janković