Već tradicionalno u prvom broju „Optimista“ u novoj godini moramo se osvrnuti na prethodni „Merlinka“ festival i šta je obeležilo jubilarni deseti festival. Možemo krenuti redom po kategorijama.

Kada je u pitanju igrani film, mislim da tu nema nikakve dileme, s obzirom na to da su se na programu našla tri velika holivudska hita. „The Happy Prince“ Ruperta Everetta, koji govori o životu Oskara Vajlda, sa posebnim akcentom na poslednje godine piščevog života, otvorio je festival, a posećenost je bila tolika da je prvi put od kako festival postoji otvoren i balkon. Festival je zatvorio film „Knife+Heart“ sa Vanesom Paradis u glavnoj ulozi, kome je prethodio nastup reperke Sajsi MC. Najbolji igrani film na festivalu, međutim, svakako je „Can You Ever Forgive Me?“ sa Melissom McCarthy i Richardom E. Grantom koji su za ovaj film bili nominovani za Zlatni globus i u kategoriji glavne ženske uloge i sporedne muške uloge, a u istim kategorijama su i u konkurenciji na ovogodišnjoj dodeli Oskara, pri čemu je film nominovan i za najbolji adaptirani scenario. Na „Merlinka“ festivalu nagradu za najbolji film odneo je „Hard paint“ iz Brazila, dok je „special mention“ zaradio film „Rafiki“ iz Kenije koji je u toj zemlji bio zabranjen. Nagrada za najbolji dokumentarni film otišla je takođe u Brazil, filmu „Tranny fag“, a kao highlight festivala u ovoj kategoriji treba pomenuti „Scotty and the Secret History of Hollywood“ reditelja Matta Tyrnauera, hit film koji demistifikuje seks afere u vreme „zlatnog doba Holivuda“.

Ostale nagrade otišle su kratkim filmovima, po kojima je festival prepoznatljiv, te je nagradu za najbolji kratki film osvojila Slava Doytcheva za film „Whole“, a nagrada za najbolji animirani film otišla je u Izrael filmu „Two of every kind“ koji su režirali Efrat Chen Weiss, Naor Zana i Neta Bar. Specijalnu nagradu festivala osvojio je film „Zid“ mladog autora Branislava Kostića, a redakcija portala Noizz.rs svoju „Noizzmaker“ nagradu dodelila je indijskom filmu „Sisak“.

Poslednja nagrada je nagrada publike, koja se dodeljuje prvi put ove godine. Nakon višegodišnjeg pritiska na Predraga Azdejkovića, „kamperi“ festivala, a neskromno ću reći da sam bio među onima koji su prednjačili u tome – konačno su izdejstvovali da publika dobije mogućnost da izabere svog pobednika, za sada samo u kategoriji ultrakratkog filma. Ovu nagradu osvojio je španski film „The best moment“ koji na duhoviti način govori o jednom vrlo specifičnom autovanju. Kao ovogodišnji koordinator kratkih filmova iskoristiću svoju poziciju i u nastavku teksta pozabaviti se svojim favoritima ove godine u ovoj kategoriji, koji se gotovo nikada ne poklope sa favoritima žirija, a ova prva godina je pokazala – ni sa favoritima publike.

Film koji je prema mišljenju publike bio treće plasiran, „Karate“, austrijskog režisera Karla Neubarta, koji je bio i gost festivala, meni je najkompletniji. Film govori o dva gej muškarca u liberalnom delu sveta koji se, ipak, iz različitih ličnih i društvenih razloga, ne osećaju dovoljno slobodno da se u javnosti drže za ruke. Drugi favorit, francuski film „Today“ postavljen je u distopijski svet u kome je društvena situacija takva da je nelegalni beg iz zemlje jedina mogućnost za gej osobe. Film je vrlo jednostavan, ali i jako konkretna opomena da je ovakva distopija u mnogim zemljama još uvek realnost, a da ni mi u „zapadnom svetu“ nismo previše daleko od toga. Moj treći favorit, „Wafle“, govori o dve žene koje nakon one night stand seksa kapiraju da su neprijateljice – političke i ideološke. Da li je u redu biti u krevetu sa neprijateljem i kako to pomiriti? Ne kažem da je izabrani film loš, zanimljiv je, duhovit treši filmić o liku koji se autuje drugu sa čijem ocem spava, dok ovaj sve vreme drži slušalice na ušima, ali mi je zaista u konkurenciji sa ovima, što bi se kolokvijalno reklo – „lalalala“. Biće da je do mene i mog insistiranja na sociološkim filmovima koji su dublja analiza društva.

Iz istog razloga, ne mogu se složiti ni sa odlukom žirija jer mi je apsolutno i bez ikakvog razmišljanja najbolji film u ovogodišnjoj konkurenciji „Mathias“ koji je, doduše, dobio „special mention“. O ovom filmu neću dužiti jer ovom broju magazina imate prilike da čitate intervju koji sam uradio sa sjajnim mladim glumcem Gregom Kohlhoferom koji je tumačio glavnu ulogu. Mnogi autori kratkih filmova bili su gosti festivala, a sa njima sam imao priliku da razgovaram u toku Q&A sesija na kraju projekcija. Najjači utisak na mene ostavile su Maša Zia Lenárdič i Anja Wutej, autorke filma „Disconnected“ koji je duboko ličan i emotivan film koji je autorke u jednom trenutku i rasplakao dok su o njemu govorile na sesiji. To je jedan od onih filmova koji prenose emociju i jednostavno ne mogu ostaviti nikoga ravnodušnim, čak i kada ne znamo pozadinu priče. Drugi, ne tako sjajan utisak, ostavio je film „The Love Letter“ iz Izraela, tačnije razgovor na sesiji nakon njega. Sam film rediteljke Atare Frish, koji govori o ženama u vojnim snagama Izraela, od kojih jedna piše ljubavno pismo svojoj narednici – nije toliko loš. Međutim, iznenadilo me je da je jedna od glavnih glumica u filmu, Shir Abramov, koja je bila gošća festivala i trebalo da prezentuje film, bila prilično nespremna za pitanja koja će uslediti. Profesionalnost, kao sociologija i kao novinara, mi nalaže da postavim pitanja koja se odnose na položaj žena u vojnim snagama Izraela, što je bila na kraju krajeva i tema filma, kao i stvarni položaj LGBT osoba u Izraelu, posebno nakon što sagovornica svojih pet minuta za mikrofonom iskoristi za promociju Tel Aviva kao najliberalnijeg grada koji moramo obavezno posetiti. Naravno da ćemo podvući da Tel Aviv za taj deo sveta to definitivno jeste, kao i činjenicu da će organizovati „Evroviziju“ ove godine u tom gradu, ali nakon serije tekstova u zapadnim medijima o pinkwashingu Izraela, ovakva pitanja se moraju postaviti, a „ne želim da govorim o politici“, dok predstavljaš takav film, jednostavno nije prihvatljiv odgovor. Jako pozitivan utisak ostavila je ekipa filma „Little Milo“, koji govori o društvenoj situaciji u SAD pred izbor Donalda Trampa za predsednika, kao i na koji način je jedan gej mladić zaveden republikanskom demagogijom postao vatreni podržavalac politike koja je usmerena protiv njega samog. S obzirom na to da je na momente afirmativan prema neofašističkoj retorici i argumentaciji, tj. objašnjava zašto je lako zavodljiva i nije osuđujuć prema onima koji joj podlegnu, kritikovan je kao rehabilitacija fašizma. Ipak, ekipa je bila spremna na pitanja koja su bila vrlo politička, kao i sam film, spremna da objasni pristup i objasni svoj politički stav prema onome što je tema filma, tako da je sam razgovor bio vrlo zanimljiv i prijatan. Na kraju bih izdvojio i razgovor sa Jan-Peterom Horstmannom, autorom filma „Rick“ o gluvom gej porno glumcu, koji je takođe bio vrlo spreman za razgovor, pa i za ona malo nezgodnija pitanja, kao što je položaj osoba koje se bave seks radom.
Generalno, prilikom ocene svakog medijskog sadržaja, smatram da je sam kvalitet prikazanog neodvojiv od lika i dela osobe koja prezentuje, te su ovakve sesije zapravo jako dobra prilika da se bolje upoznaju autori i njihove političke i ideološke pozicije jer, nemojmo se lagati, ništa na „Merlinki“ na može biti apolitično i niko ne može biti apolitičan, jer sve što je kvir jeste jedna duboko politička tema.

Piše: Nemanja Marinović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.