Uprkos tome što se medijski stvara slika kako LGBT populacija osvaja sve više javnog prostora i kako postoje uticajni svetski gej lobiji koji utiču na društvene tokove, realna slika položaja LGBT ljudi širom sveta je i dalje poražavajuća i sumorna. O tome svedoči i praksa tzv. terapije konverzije, koja nas upozorava da borba za ljudska prava i slobode ni iz daleka nije gotova i da progresivni svet čeka još mnogo posla na tom polju.

Terapija konverzije je pseudonaučna praksa promene seksualne orijentacije pojedinca iz homoseksualne ili biseksualne u heteroseksualnu. Tehnike koje se koriste su: lobotomija, hemijska kastracija sa hormonskim tretmanom, averzivna terapija, upotreba elektroškova na genitalijama, psihoanaliza, sprečavanje masturbacije, spiritualna podrška, molitve…

Terapija konverzije u SAD se trenutno zakonski primenjuje nad maloletnicima u 30 saveznih država. Prema dostupnim podacima (UCLA Williams Institute), preko 700 hiljada odraslih LGBT Amerikanaca (18-59) je bilo podvrgnuto terapiji konverzije, uključujući 350 hiljada koji su bili podvrgnuti u adolescentskoj dobi. Oko 20 hiljada LGBT mladih (13-17) će proći kroz terapiju konverzije u državama koje dozvoljavaju takvu praksu, dok će 6 hiljada njih doživeti isti tretman uprkos tome što žive u državama koje je zabranjuju. Što je najporaznije, primiće je od licenciranih medicinskih i psihijatrijskih stručnjaka, pre nego što napune 18 godina.

Terapija konverzije je veoma opasna praksa i u mnogim slučajevima fatalna. Američko udruženje psihologa u svojim izveštajima pominje: bespomoćnost, beznadežnost, depresiju, osećaj krivice, suicidalne misli, socijalno odbacivanje, samookrivljavanje, stres, osećaj besa i izdaje, seksualnu i emotivnu disfunkcionalnost, osećaj dehumanizacije… The Trevor Project, organizacija koja se bavi prevencijom samoubistava, iznela je podatak da je 42% LGBT adolescenata pokušalo samoubistvo nakon primene terapije, u 2018. godini. Procenat je daleko veći (57%) kod transseksualnih osoba.

Terapija konverzije se bazira na pretpostavkama da je homoseksualnost mentalni poremećaj i da se može i mora lečiti. Terapiju zagovaraju desničarske organizacije i fundamentalističke hrišćanske grupe, koje se protive tzv. homoseksualnom načinu života, koristeći religijske argumente u korist primene terapije. Procenjuje se da će 57 hiljada LGBT mladih (13-17) širom SAD primiti terapiju konverzije od strane pomenutih grupa (UCLA Williams Institute). National Association for Research and Therapy of Homosexuality je vodeća organizacija u SAD koja zagovara primenu terapije.

MAP (Movement Advancement Project) saopštava da 47% američke LGBT populacije živi u državama koje zabranjuju terapiju konverzije, 3% živi u Severnoj Karolini koja delimično zabranjuje terapiju, dok 50% živi u državama koje dozvoljavaju praksu konverzije.

Uprkos saopštenjima američkih psihijatrijskih organizacija da takva terapija ne može doneti željene rezultate, te da je ne samo nepotrebno, već i opasno primenjivati je, većina dece je prijavljena u grupe konverzije od strane svojih roditelja. Odrasli, koji dolaze „svojom voljom“, to čine zbog pritiska sredine u kojoj žive. Podaci Family Acceptance Project govore da 48% mladih LGBT Amerikanaca je prijavilo da su roditelji pokušali da promene njihovu seksualnu orijentaciju, dok je 63% izjavilo da su pored roditelja to pokušali i terapeuti i verski lideri.
Deca se u tom slučaju stavljaju u izolaciju od porodice i prijatelja, često u kampovima ili sličnim objektima, gde su izložena osećajima srama i stida, u kojima ih ubeđuju da je njihova seksualna orijentacija grešna i neprirodna. Terapeuti konverzije upotrebljavaju emocijalne traume i fizičko zlostavljanje kako bi njihove žrtve povezale te stvari sa svojim seksualnim identitetom. Prijavljeni su i slučajevi egzorcizma, seksualnog nasilja i fizičkog zlostavljanja.

Ovo su neka od svedočenja LGBT osoba koja su prošla kroz proces primene terapije konverzije:

PITER KRUZ
Odgajan je u konzervativnoj porodici u južnoj Kaliforniji. Njegova majka je bila članica katoličke organizacije Opus Dei. Imao je veoma blizak odnos sa njom kroz dobrotvorni rad u crkvi. Međutim, kada joj je u srednjoj školi obelodanio da je gej, bio je primoran da prođe kroz terapiju konverzije. Plašio se da će ubrzo ono što ih je spajalo, postati tačka razdvajanja, te se poverio svešteniku, jer je ceo život slušao kako je homoseksualnost poremećaj i greh. Sveštenik je obavestio njegovu majku o razgovoru, koja je sve vreme plakala okrivljujući sebe što nije uspela da odgaji „normalno“ dete.

– Mi te svi volimo. Nije da mrzimo homoseksualce, već osuđujemo čin – izjavio je sveštenik, što je Kruz protumačio kao izraz podrške.

Imajući osećaj krivice i želeći da uteši svoju majku, pristao je da ide na terapiju kod Džozefa Nikolosija, jednog od osnivača terapije. Nikolosi ga je ubedio da mu nedostaje tzv. očinska figura u životu, jer je previše bio vezan za majku čije feminizirane manire je počeo da poprima, te mu je savetovao da što više vremena provodi sa ocem. Kruz je poslušao savet, ali na nagovor majke nije obelodanio ocu svoju orijentaciju.

Kako Nikolosijev savet nije davao rezultate, on je postajao sve agresivniji, govoreći Kruzu da se ne trudi dovoljno, zapretivši mu da će ukoliko nastavi sa takvim životnim stilom dobiti AIDS i umreti. Njihov odnos je počinjao da bude sve napetiji. Nikolosi je kao sledeći korak predložio hipnozu, što je bio prelomni momenat čak i za Kruzovu majku, koja je otkazala dalje sesije.

Kruz svedoči da je bio traumatizovan celim iskustvom i pod velikom depresijom i da je u jednom trenutku pokušao da sebi oduzme život. Kaže da se upuštao u veoma rizične seksualne odnose kao način da izađe iz stresne situacije u kojoj se našao. Srećom, njegovi roditelji su vremenom prihvatili njegovu seksualnu orijentaciju.

DŽERARD KONLI
Konlijevo iskustvo terapije konverzije pretočeno je na filmsko platno u režiji Džoela Edgertona (Boy Erased). Odgajan je u baptističkoj porodici u kojoj je otac bio pastor lokalne crkve. Kada su roditelji otkrili Konlijevu seksualnu orijentaciju, prijavili su ga na program terapije konverzije u Tenesiju (Misisipi). Čelnici programa su ubeđivali polaznike da je njihova homoseksualnost posledica lošeg roditeljstva, te su ih primoravali da sastavljaju spisak „moralnog inventara“, strogo im zabranjujući da u spoljnjem svetu govore o detaljima terapije. Oni koji su smatrani za „teže slučajeve“, bili su zatvarani u obližnji kamp na neodređeno vreme, sve dok terapija ne bi počela da daje rezultate.

U filmu je prikazan slučaj dečaka koji nije uspeo da ispuni dati zadatak, te je bio izložen javnom fizičkom zlostavljanju, kako terapeuta, tako i sopstvene porodice, na improvizovanoj ceremoniji sahrane, na kojoj su ga tukli Biblijama. Kasnije će Konli saznati da je dečak izvršio samoubistvo dok je još boravio na programu.

Konli je okončao svoju terapiju nakon incidenta sa vođom programa koji ga je primoravao da verbalizuje mržnju prema ocu, koju on nije osećao. Uspeo da povrati oduzeti mu mobilni telefon i pozove svoju majku, koja je stigla na vreme i uspela da ga izvuče. Svedočio je da je razmišljao o pokušaju samoubistva.

Majka je nakon toga počela da oseća veliku krivicu zbog svog postupka i promenila je svoj odnos prema Džerardu, koji se preselio u Njujork i počeo da piše o surovim praksama terapije, obelodanjujući javnosti strahote koje doživljavaju LGBT mladi u SAD.

Što je najironičnije, Džon Smid, vođa programa terapije konverzije „Love In Action“ u Tenesiju, izašao je u javnost sa tvrdnjom da je i dalje homoseksualac i da nije video nijednog polaznika programa da se preobratio iz homoseksualne u heteroseksualnu orijentaciju, uputivši izvinjenje za sve što je učinio LGBT mladićima i devojkama.

AMANDA LOUKS
Amanda je odrasla u porodici koja se borila sa finansijskim problemima i lokalna crkva joj je bila „druga porodica“, koja joj se činila kao sigurno i slobodno mesto da se drži sa svojim vršnjacima. Sa 17 godina priznala je pastoru da je privlače devojke, na šta joj je odgovorio da je to pogrešno, ali da će joj pomoći i da će proći zajedno kroz ceo proces. Smestio ju je u vršnjačku crkvenu grupu koja je pomagala članovima da postanu bolji hrišćani, a gde se Amanda prvi put upoznala sa programom terapije konverzije.

Pastor joj je pomagao da dobije punu stipendiju na Centralnom hrišćanskom koledžu u Moberliju (Misuri). Tokom prve dve godine koledža, Amanda je uspevala da sakrije svoju seksualnu orijentaciju od drugih, ali je nedeljno imala terapiju konverzije sa svojim hrišćanskim savetnikom. Međutim, „poklekla“ je pred svoju završnu godinu i poljubila je devojku kojoj je ponudila prenoćište u svojoj sobi u kampusu. Osetila je krivicu zbog toga i priznala je dekanu šta se desilo.

Skinuli su je sa svih liderskih pozicija u kampusu i smesta je uključili u „program feminizacije“ sa jednom mlađom i jednom starijom ženskom osobom. Starija ženska osoba je podučavala Amandu kako da bude submisivna i postane „prava žena“.

– Sva je sreća da smo te skinuli sa liderskih pozicija, kako bi bila privlačnija muškarcima – rečeno joj je na terapiji.

Mlađa ženska osoba je bila zadužena da promeni Amandin fizički izgled, birajući joj adekvatnu žensku garderobu i šminku.

Amanda je dobila poremećaj u ishrani, jer je živela pod konstantnim stresom i pretnjom isključenja sa koledža. Tokom boravka u misiji u Australiji, nakon diplomiranja, neko iz grupe je prijavio Amandu i ona je bila vraćena u SAD. Požalila se prijateljici da želi počiniti samoubistvo, ali ju je prijateljica ubedila da pređe kod nje u Mičigen, gde postoje verske grupe koje se blagonaklono odnose prema LGBT ljudima. Danas je Amanda aktivista koji se bori za totalno ukidanje terapije konverzije u okviru programa „Born Perfect“.

***
U svetu, zemlje koje su zabranile terapiju konverzije zasnovane na seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu su: Argentina, Urugvaj, Brazil, Ekvador, Nemačka, Malta, Fidži, Samoa, Tajvan, Viktorija (Australija), Manitoba i Ontario (Kanada).

Zemlja koja je de facto ukinula terapiju konverzije je Švajcarska.

Zemlje u kojima je predloženo ukidanje terapije konverzije ili su predlozi zakona na čekanju su: Meksiko, Francuska, Velika Britanija, Irska, Austrija, Norveška, Holandija, Novi Zeland, Zapadna Australija (Australija), ostatak Kanade.

Kina je jedina zemlja koja zabranjuje ili odobrava terapiju konverzije u zavisnosti od slučaja.

Piše: Igor Maksimović

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

9 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.