Z naš šta mi je nekad bilo najteže, a sad nije? Kad imam slobodan dan, a svejedno se probudim – bez alarma – opet u četiri sata, u cik zore. A još izmaglica, pada kiša, pada lišće, pada sneg, idealno za spavanje. Toliki je danak ovom poslu sa koga ne želim da se vraćam kući, jer desila mi se na njemu ljubav. Istina – nemoguća i zabranjena, ali toliko uživam u svemu što mu pružam, da bih radio i bez zarade.
Prošle su pune dve godine od kada sam osvestio ideju da sam preboleo prvu i jedinu ljubav. Prošlo je sedam godina od našeg raskida, i čitavih dvanaest od upoznavanja i zaljubljivanja. Poslednji put sam bio zaljubljen pre dvanaest godina. Od početka do kraja dvadesetih nisam osetio leptiriće, celu jednu deceniju slušao sam kako nikada nije kao prvi put, nikada se ne daješ onoliko koliko kad si mlad, kako se mnogima ljubav nikada više ni ne ponovi.
Zamisli ti sad koliko ja samo volim što ponovo volim, i voleo bih što volim čak i kada mi ljubav ne bi bila uzvraćena. Ta misao se budi dok sedim u kafani, isto tako u cik zore, pijem kafu, pušim i posmatram svoje šake. I dalje su tako mlade i pune snage, uprkos tri proživljena života za deset godina. Koliko detinjih crta pronalazim u ovim mojim kuvarskim prstima koje čeka artritis. Njima sam nekada mazio lice drugog jednog muškarca, opijen njegovim zrelim godinama prelazio sam preko njegovih obraza, i verovao da je sudar mojih nežnih jagodica sa njegovom grubom bradom dodir jedine stvarnosti koju priznajem.
Sad su već malo krivi, moji prsti. Ali i dalje su nevini i nesigurni, opet bi dali sve kao prvi put, odviknuti od ljubavi, radoznalo prelaze preko nove brade i novog nasmejanog lica, koje delimo njegova žena i ja.
Dok umirovljeno sedim u kafani, čekam da naraste testo, pišem moje nikada objavljene romane, i sećam se sebe iz vremena opasno ludih godina, ulazi na vrata njegov sin, neobičan dečak, zreliji za svoje godine, svojevoljno izdvojen iz društva jer gaji veliku strast, toliko snažnu i sudbinsku ljubav kakva se retko dešava njegovim vršnjacima – želi da bude poznati kuvar, i naravno, da radi u nekom elitnom restoranu ili na kruzeru.
Jakove, sine, ovako rano. – gledam ga spremnog i punog elana, jedva čekao ovaj vikend, ne da se igra, već da dođe da uči. Vidim na njemu očeve krupne crne oči, guste crne obrve i crnu kosu koja šiljkovito raste od temena ka čelu, i toliko nežnosti prelivam na to dete. Prilazi, ne da se pozdravi već da me zagrli, i ja predatorski koristim trenutak da osetim miris očevog auta, očeve ruke koja mu je prešla preko kose i očevog parfema koji se sjedinio sa dečakovom aurom.
– Ko te je dovezao?
– Tata. Eno ga na parkingu. Okreće se i vraća se u grad.
Ustajem oprezno, da dečak ne primeti moju žurbu, i dok prilazim prozoru, vidim prašinu, sveže opalo lišće, šumu crveno–zlatne boje, tablice i auto koji put odnosi dalje od mene. Ah, voljenog li prizora! Prizor udaljavanja i razdvajanja, ali moga oka slika, i on u njoj, makar i na tren, sve manji i sve dalji, i svakim kilometrom koji ga odnese, moja želja za njim sve je veća.
– Tata je kupio plantažu borovnica. Mama ga grdi, da neće moći da postigne. Kaže mama da mu je ovo treći posao. On nikada nije kod kuće.
– A šta on kaže?
– Ništa.
– Znači, ona grdi, a on ćuti, je l’ tako? Svađaju se.
Prelazim granicu, zloupotrebljavam, i kajem se, grize me savest.
– Svađaju se. I sinoć su se svađali.
To je zbog toga što je ona odrasla u matrijarhatu i nije joj dato da ceni najjebozovniju osobenost koju muškarac može da ima – preduzimljivost.
– Jakove, tvoj otac je vredan, sposoban, snalažljiv čovek, trudi se da izgradi blagostanje, da stvori povoljne uslove u kojima bi i ti sutra mogao da stvaraš svoju budućnost. Budućnost poznatog kuvara. – namigujem mu.
Moj otac je drugačiji, on je lenčuga. Prestao je da radi sa pedeset godina, sad čeka penziju. Kupujemo mu cigare i dajemo mu pare za gorivo, iako mog brata zove „Gospodin Jalović“, a mene prosto „peder“. Zbog toga i ne pričamo, već primopredaju novca vršimo nemo. Mora tako, da ne bi morala majka. Toliko joj dugujem, jer zahvaljujući njoj ceo život tražim oca u emotivnim partnerima. Zahvaljujući njoj naučio sam da se oslanjam, ne na ljubav koju primam, već na onu koju dajem, jer nju ne može niko da mi oduzme.
U ime te ljubavi pokazao sam Jakovu kako da napravi musaku od grilovanih patlidžana, i jagnjetinu ispod sača, sa vrganjima.
– Šta je tebi tvoj otac rekao kada si ti njemu rekao da želiš da budeš kuvar kad porasteš? – iznenađuje me njegovo pitanje, moram da razmislim. Ništa. Jer mu nikada to nisam ni rekao. Nikada nismo pričali. Nikada me nije zagrlio, niti poljubio.
– Hajde da razmesimo hleb. – predajem mu štafetu, pomeram se u stranu. – Manje brašna.
– Je l’ sad ovako? – pita me željan potvrde.
– Jeste. Samo nežnije sa testom.
– Ovako?
– Tako. Gledaj. – prelazim rukom preko lepinje, i od mog dodira njena površina postaje sjajna i glatka, savršena buduća korica. Jakov me gleda pogledom punim obožavanja, kao da vidi živog boga. Tiho prepoznajem u tom divljenju pogled njegovog oca.
– … Dakle, sa testom strpljivo i nežno.
A zatim dodajem namerno, prateći krišom njegovu reakciju: – Kao sa devojčicama. Gleda lepinju namrgođeno, izgleda da se ne slaže.
– Ne volim devojčice. One su glupe. Trče za starijim dečacima, a nas iz razreda gledaju kao da smo deca.
– Vratiće se. – čujem bakin glas, stoji na vratima od kuhinje. – Uhvatio ih alamprc, ali kad budu htele da se skrase, kad ih prođe želja za parenjem, kad budu htele da se ostvare kao majke, e tad će se vratiti. Posle kažu da su muškarci kao životinje.
Ne volim što tako priča pred njim, plašim se da ne prenese ocu.
– Ti si Jakov, je l’ tako? Budući poznati kuvar. Ja sam Miloševa baka. Da ti kažem nešto, ali u poverenju.
Znam šta će da mu kaže.
– Da mi puno pozdraviš dedu. Tvoj deda je nekad bio zaljubljen u mene. Ja bila mis Šumadije. Mlada i lepa.
Dečak ulaže napor da stvori tu sliku.
– Sad sam samo lepa. I tvoj deda je bio lep. Više zgodan nego lep. Fudbaler u to vreme. Ali, eto. On nađe tvoju babu Nedu. Ja nađoh Miloševog pokojnog dedu. Tako je ispalo, ko zna zašto je to dobro.
Njegov otac došao je kasnije da ga vrati kući. Preko majice je obukao jaknu koju sam mu kupio za rođendan. Zastao je na stepenicama, nije hteo u kafanu. Baka i ja smo izašli da ispratimo Jakova.
– Tata, Miloš mi je napravio lazanje za ručak.
Jesam. Ne bih ih pravio ni pokojnom dedi kad bi ustao iz groba. Ali kako da odbijem njegovog sina?
– Spremio je i tebi.
Spremio sam i mami. Sa veknom hleba. Izgleda mi kao neko ko bi jeo pastu sa hlebom.
Njegov otac zagledao je baku sa poštovanjem i znatiželjom, kao da je priželjkivao da je vidi. Godine i kilogrami prekrili su joj sve osim ponositog držanja. Sa mnom se rukovao, dozvolivši da nam dlanovi ostanu spojeni nekoliko sekundi duže, i to me ispunilo silnom čežnjom koja mi je stezala obruč oko srca. Tu, u tišini šume koja je uveliko počela da otresa požutelo lišće spremajući se za preživljavanje, gledali smo jedan u drugoga kao da nas ubija neka misteriozna bol. Jedva čekam da ga vidim u jaknama i duksericama, u cipelama, sa kišobranom, pokislog. Radujem se svakom tom danu, jer će svaki biti drugačiji od prethodnog. Voleo bih tog čoveka i da preko sebe navuče džak, u svim godišnjim dobima.
– Još malo pa će Sveti Nikola, dan će polako biti sve duži. – kaže baka koja nije volela jesen i zimu.
Nas dvojica je pogledasmo sa neodobravanjem.
Dolazi Jakov tako već neko vreme, gleda u mene kao u višu silu. Gledam i ja u njega, i emitujem toliko ljubavi, kao u nadi da će je svu upiti i odneti je ocu. Dečak se pita kako njegov otac uvek pogodi šta smo spremali – vanilice, pitu sa pomorandžama, koh sa bademovim mlekom – kao da je u dosluhu sa mnom.
– Tvoj otac ima vrlo istančan ukus, ako ne i najbolji u državi. – kažem sa neskrivenim ponosom.
– Misliš: čulo mirisa. – ispravlja me.
– Baš to.
– Tata kaže da svaki put kada uđem u kola, on mora najpre da me omiriše – i kosu i ruke i majicu – pa onda žmuri i zavali se u sedištu da uživa u mirisu. Da nahrani srce i dušu, tako kaže.
Tako, znači, tata kaže. Da nahrani srce i dušu.
I, eto. Budim se i na slobodan dan, u isto vreme, u četiri ujutro, i ovim mislima vraćam slike prethodnih dana, jer je svaki prekratko trajao i ni u jednom nam nije dato da se volimo otvoreno. Vratiću se u krevet, ne brini. Izlazim na terasu da ispušim cigaru, još je mrak, hladno je, stigla je jesen, i neka je. Posle predugog leta zavođenja, došla je jesen tajne ljubavi, da se uberu sitni plodovi strpljenja. To se Bog osevapio što mi je dao da ponovo volim. I kosmička pravda konačno neka dobije nagradu za životno delo.
Piše: Miloš Perišić
Više tekstova iz broja 74 – oktobar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
