„Smatram da je svako organizovanje ugrožene manjine pogrešno“, rekao je književnik Jovan Ćirilov u nedavno objavljenom intervjuu o mogućnostima homoseksualaca u nas da se organizovano bore za ravnopravnost. „Time se na neki način priznaje svoja izopačenost i devijantnost, što vodi getoizaciji.“

Ovako započinje jedan u nizu tekstova koji su svojevremeno objavljeni u magazinu „Duga“. Najbolje je da, ipak, krenemo od početka. Ili od kraja? Da se nađemo na početku kraja? A tako je lepo počelo. Bile su to nekakve divne „godine raspleta“. Osamdesete godine minulog veka. Verovatno jedini period kada je u Srbiji mogao da se oseti dah moguće slobode, da se nasluti ono što bi moglo da bude. I to ne sloboda u nekom nominalnom, zakonskom smislu. Tu slobodu imamo danas i nešto nam ne doprinosi kreiranju sveopšte sreće i blagostanja među (malo)građanstvom. Ne. Tada je mogao da se oseti miris mogućih promena, wind of change, chimes of freedom, mogućnost prave emancipacije društva, gde bi cela zajednica prihvatila prave, a ne kozmetičke i formalne promene.
Kao jedan od surfera na tom emancipatorskom talasu pojavio se i Ljubiša Ljuba Stojić. Radeći psihosociijalna istraživanja Stojić je pokušao da ruši malograđanske, a zapravo licemerne moralne norme u seksualnom ponašanju radnih naroda i narodnosti pokojne SFRJ. On je u magazinu „Duga“ pokrenuo seriju istraživanja o ljudima koji žive „u senci“, na margini društva, jednom nogom u podzemlju, mraku i ilegali, a koji, sa druge strane, istovremeno žive svoje uobičajene živote, gledaju seriju „Dinastija“, filmove sa Lepom Brenom, uplaćuju LOTO, letuju u Rovinju, napijaju se kada pobedi Crvena zvezda…

Ljuba Stojić se sa tadašnjim urednikom magazina „Duga“ Grujicom Spasovićem dogovorio da počne rad na feljtonu „Život u senci“ u kojima će prikazati neke ljude i prakse o kojima se kod nas do tada nije mnogo pisalo ili govorilo. Stojić je oko sebe okupio grupu entuzijasta, mnogima među njima je ovo bilo prvo novinarsko iskustvo, održao im kurs iz anketiranja i poslao na radne zadatke. Stojić je želeo da prikaže živote prostitutki, homoseksualaca, lezbijki, svingera, narkofila i grupe ljudi koje je nazvao „individualisti“.

U žižu javnosti došli su sa tekstovima o svingerima. U to doba Jure, bez interneta, bilo je teško naći mali, topli svingerski kružok. Zato je Stojić zajedno sa kolegom, dao oglas u novinama, gde su se predstavili kao „mlad i zdrav par, radi druženja“. Stojićev saradnik je bio iznenađen kada mu se, nakon nekoliko meseci, jedan brkati muškarac pojavio na vratima „radi oglasa“.
Za razliku od svingera bilo je daleko lakše naći homoseksualce i ubediti ih da, pod pseudonimima, progovore o sebi. Šta se, iz Stojićevih tekstova, može zaključiti o životu srpskih homoseksualaca tokom osamdesetih godina minulog veka?

Apsolutno svi dele stav Jovana Ćirilova da je organizovano delovanje i aktivistički (mada oni nisu koristili tu reč koja će tek u godinama nakon ovoga postati često korišćena) pristup poguban i loš. Tako, na primer, izvesni dvadesepetogodišnji homoseksualac zaposlen u direkciji velikog industrijskog kombinata kaže da nema problema sa svojom sredinom „jer nikom ne namećem svoju homoseksualnost“.

Srpski homoseksualci iz osamdesetih godina svedoče kako se među njima socijalne razlike brišu ili su manje vidljive nego kod heteroseksualaca. Sa druge strane, među TADAŠNJIM srpskim gejevima vlada podmuklost, laganje, podmetanje… Jedan sagovornik je ispričao kako je nakon raskida bivši momak pozvao telefonom njegove roditelje da bi im, sa brigom u glasu, rekao kako misli da je njihov sin peder. Srpski homoseksualci osamdesetih su pravili kućne žurke gde su se osećali najprijatnije jer su bili okruženi poznatim osobama. Delili su se na aktivne i pasivne. Znajući da pasivnost nije na ceni u patrijarhalnom društvu i da se čak i u njihovoj subkulturi na pasivne i feminizirane gleda sa prezirom i gađenjem mnogi pasivci su se predstavljali kao aktivni. Dosta njih je sanjalo o braku sa nekom poštenom lezbijkom kako bi u javnosti održali masku heteronormativne zajednice. Neki su se ženili strejt ženama kako bi od roditelja dobili stan na poklon (u našem narodu ovaj običaj je poznat i kao prodavanje vere za večeru). Smatraju da su gejevi promiskuitetniji od svojih strejt kolega, ali dosta njih sanja o dugoročnoj emotivnoj vezi. Idu na projekcije homoerotskih filmova u SKC-u, upoznaju se u gej frendli kafanama, na mestima gde ih ima više – u pozorištu, bioskopu, na izložbama…

O čemu sanjaju i šta žele? Zanimljivo je da niko od njih i ne spominje gej paradu ili neko paradiranje. Verovatno u to primitivno doba pre interneta, a uprkos crvenom pasošu „bez mane što prolazi grane bez puno nakanja“ nisu ni znali da postoje gej parade. Ne veruju ni da će zakonska regulativa doprineti njihovom boljem položaju. Čak bi borba za zakone mogla i da ih „kompromituje“. Žele da imaju neki klub, kafić gde bi mogli da se okupljaju. Dešavalo se da mangupi sa Novog Beograda stave maske na lice kako ne bi disali isti vazduh i rukavice na ruke kako bi izbegli direktan kontakt sa „bolesnicima“ i dođu u park u kome se okupljaju homoseksualaci i da ih premlate. Zato bi im, govorili su, gej kafana mnogo dobro došla.

Da li se boje HIV-a? Umereno. Iako je prva zvanično registrovana zaražena osoba bila homoseksualac i (strejt) epidemiolozi su, na osnovu sporadičnih i nesistematskih istraživanja, bili skloni da umanjuju opasnost koja od zaraze preti domaćim homoseksualcima objašnjavajući to njihovim „patrijarhalnim“ seksualnim moralom. I sam Ljuba Stojić je u intervjuu za Drugi program Radio Beograda iz 1988. kazao kako očekuje da je „narednih deset godina vreme za koje možemo očekivati pronalaženje vakcine. Kada se to kaže, to nije gledanje u bob.“ A šta su o tome mislili tadašnji gejevi? Pre svega niko od njih nije govorio o virusu HIV-a, već su pričali o sidi. Zanimljivo je i da je poseban odeljak u jednom članku bio posvećen objašnjavanju šta je to siguran seks. Neki se boje i smatraju da je opasnost stvarna, dok su drugi prilično nonšalantni. Zanimljivo je i zašto ne strahuju mnogo od „side“. Sagovornici je drže za „bolest potrošačkog mentaliteta“, smatraju da kod nas nema toliko opasnosti od epidemije „jer mi nemamo komercijalozovanog homoseksaualizma preko kojeg se ona na Zapadu najviše širi“. Jedan od sagovornika kaže „pošto je izolovan virus side, očekujem da će u bliskoj budućnosti biti pronađen neki lek“. Izvesni „Rade“, dvadesetčetvorogodišnji apsolvent etnologije, kaže „Ja lično mislim da je to oko side VIŠE PROPAGANDA, nego stvarna opasnost.“ Zanimljiva je još jedna „Radetova“ izjava. „Bio sam za Zapadu, u kontaktu sa zapadnjacima, i naravno – uvek će zlo pre tamo nego ovde!“ Izgleda da je truli Zapad u Srbiji oduvek važio za truo.

Šta je onda tih osamdesetih godina vezano za sidu plašilo naše homoseksualce? Dolazak na testiranje. Ne toliko zbog rezultata testiranje, već zbog toga što su se bojali šikaniranja medicinskog osoblja, podsmevanja (većina anketiranih se testirala u inostranstvu ili u laboratoriji kod nekoga koga su poznavali), takođe bi ovaj odlazak doživeli kao neku vrstu javnoga autovanja. A to se, u to doba, mahom izbegavalo.

I zaista, mali broj anketiranih homoseksualaca se u to vreme autovao (čak se i ova reč ne koristi u to vreme) porodici ili prijateljima. Držali su se druženja sa osobama koje su slične njima i koje bi ih prihvatile, ali nisu nešto mnogo o tome pričale. Anketirani su se krili iza pseudonima, „umetničkih imena“ kako su sami govorili, dok je doktor Stojić više smatrao da su u pitanju „partizanska“ imena. Neki su otkrili godine ili zanimanje, a neku su svaku kompromitujuću informaciju sačuvali za sebe.

U novinskim tekstovima u kojima se doktor Stojić bavi lezbejkama primetna je mnogo manja paranoja, sagovornice su opuštenije, naročito kada je tema razgovora u pitanju. Više se govori o ljubavi, emotivnim odnosima, ljubavnom činu… Tadašnje zakonodavstvo nije smatralo da je lezbejstvo prestup, a medicina takvu praksu nije držala za bolest ili izopačenost. Samo je u, tada važećem, Rečniku srpskohrvatskog književnog jezika lezbijkama davana dijagnoza „Ženska osoba nenormalnih seksualnih sklonosti, koja pokazuje interes za druge žene“, dok je homoseksualac definisan kao „Čovek seksualno naklonjen osobi istog pola.“ Neke stvari se, izgleda, nikada ne menjaju.

U skladu sa aktuelnim trendovima, jer beše to doba kada je u „Politikinoj“ rubrici „Odjeci i reagovanja“ objavljena humoreska „Vojko i Savle“ izvesnog M. Šarenca, i „Duga“ je na feljton o homoseksualcima dobila jedan Odjek. Izvesni Zoran Petrović iz Beograda je reagovao na tekstove napisavši pismo u kome otkriva kako postoje i biseksualci. To su, kako nas izveštava drug Petrović, osobe koje osećaju privlačnost prema osobama oba pola. U nastavku Odjeka, čitaoci „Duge“ se upoznaju sa biseksualnošću.

Šta je bilo na kraju? Pokrenuta je „nacionalna homogenizacija“. Urednik „Duge“ Grujica Spasović je smenjen, a na njegovo mesto je doveden politički komesar koji je odmah izbacio „Život u senci“, a umesto njega pokrenuo feljton „Sve žene Miloša Obrenovića“.

Usledile su vesele devedesete i oslobađanje srpskih zemalja koje su sasvim prekrile emancipatorske ideje Ljube Stojića.

Kako bi ovaj trud spasli od zaborava Milojko Stojanović je u saradnji sa Ljubišom Stavrićem, i uz blagoslov Malene Stojić, ćerke Ljube Stojića, objavio knjigu „Život u senci“. U ovoj knjizi prvi put su na jednom mestu publikovani prikupljena istraživanja i feljtoni Ljube Stojića nastalih između 1985-89. objavljenih u časopisu „Duga“.

Kao prilog na kraju knjige su objavljeni intervjui Ljube Stojića u kojima govori o sidi, srećnom braku i studentskim demonstracijama iz 1968. godine.

U pitanju je lep dokument jednog vremena koje je davno prošlo o koje pokazuje koliko se ljudi i stvari ovde (ne)menjaju.

Piše: Milan Aranđelović

Više tekstova iz Optimist magazina broj 47:

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.