Zima našeg nezadovoljstva


Kada smo se to pretvorili u mrzovoljne, sredovečne, rezignirane, skoro pa narikače, crnje vrane od Olje Bećković, pesimističnije od mračnjačkog „Peščanika“, deprimantnije od programa državne televizije?

Januar je onaj mučni, otužni mesec koji se razvlači kao novogodišnja ruska salata, a isparenja slavske kujne sežu do nebesa. To je mesec koji izgleda kao buđenje posle dva ekstazija, ili jutro posle neprospavane noći, ali bez divljeg seksa. U januaru svi sede na Romeu (oni sa lažnim slikama na profilima naročito) ali niko ne izlazi iz kuće, a plavi ekran suze ne sluša.
Januar je mesec kada svaka dobrodržeća tetka s(w)inglerka misli da počinje nova sezona, uspešnija i bogatija susretima sa zanosnim, zavodljivim neznancima. Naravno, ovakva prognoza doživljava brodolom već negde pre prve polovine meseca, jer ljudi koje sreće uglavnom niti su zanosni, a nisu ni neznanci.
Ovo je trenutak kada se sredovečniji među nama već pitaju nije li vreme da zaveštaju svoje sveščice, imenike, direktorijume i ostala mnemonička pomagala onima mlađima i sa više entuzijazma – konačno, ako ste znali nekog zgodnog i lakodajnog tamo negde 1999. godine, ozbiljno je mala verovatnoća da takva informacija sada odgovara stvarnosti.
Podmlađivanje nekima ide lakše nego drugima. Eto, moj poznanik koji je pre 12 godina bio čitavu deceniju stariji od mene, sada je delovanjem nekih čudnih, relativističkih efekata modifikacije godina u profilu najednom mlađi od mene. Uostalom, čovek je ima godina samo onoliko koliko uspe da sakrije od drugih.
Ali, nije samo večitim mladoženjama i još upornijim udavačama teško na početku godine.
Ozbiljna istraživanja pokazala su da se u januaru pokrene više brakorazvodnih parnica nego u bilo kom drugom mesecu, a psiholozi to objašnjavaju postprazničnom melanholijom i posledicom svođenja računa iz prethodne godine. Novogodišnja histerija, izjalovljeni planovi, a onda podsetnici i znakovi pored puta – svako malo neko od poznanika i prijatelja raskine. Lako je naći se u neprilici – tamo gde ste viđali dvojicu, sada stoji samo jedan. Priručnici za uspešan gej život nekako su šturi kad se dođe do ovog poglavlja. Svi su puni saveta kako nekog upoznati, u kom trenutku je najbolje izbaciti odlučujuće adute (adekvatni bicepsi i pektorali se više ne smatraju adutima, već nasušnom nužnošću), pravila igre u kući su jasna i neumoljiva, pa će svako sa malo sreće i mudrosti preći tu ciljnu ravan i uleteti u nirvanu od veze, ali šta onda? Od tog trenutka dobri saveti kao da presušuju. Šta radite u tom trenutku, da li pomislite kako se vama to nikada ne može desiti? Novopečeni samci osećaju se kao tuđini bačeni u negostoljubivi, neprijateljski svet. Zaštitnog oreola veze više nema. Povratak na tržište nekad se čini težim nego debitantski ulazak, kad svako misli da će se tu kotirati nekoliko meseci, možda par godina, a onda slavodobitno preći u klub zadovoljnih supruga. Opet, malo ko upozori na mogućnost da se prvo vreme provede u predsoblju očajnih domaćica, a onda neumitno pređe u podrum odbačenih polovnjača. Sve su to misli koje prolaze kroz nespokojne umove januarskih siročića i onih koji ih posmatraju, drama je dikensovski dirljiva, ali za razrešenje je potrebna imaginacija i snalažljivost jedne Džeki Kolins. Kao da sve ovo nije dovoljno loše, dežurni zlobnici i lešinari vrlo brzo kreću u oportunistički pohod na ostatke nekadašnje idile (što rekao moj prijatelj Miki, ako ne možeš da uživaš u sopstvenoj sreći, uvek možeš da uživaš u tuđoj nesreći – ovo je sasvim tačno, jer samo tako neki ljudi ikada u svom životu spoznaju sreću). Konačno, šta u tom trenutku da kažete dragim, iz sedla izbačenim, nasukanim prijateljima? Da budistički kontempliraju i sede uveče kod kuće sa knjigom u ruci? Da se prisete svih zavodničkih veština iz mladosti jer će im trebati u okršaju sa mlađom, spremnijom i nemilosrdnijom konkurencijom? Kao što se devedesete u Srbiji ne mogu preživeti dvaput (i jedan put je dovoljan da na neki način ostanete hendikepirani za ceo život), tako izgleda jako teško vratiti se na pobednički put srećne i idilične veze.
Raskidi, razvodi i prekidanja, zaludan je to posao. Ponekad raskidamo iz istih razloga zbog kojih smo s nekim počeli da delimo dobro i zlo, a neke veze očito su odveć delikatne da bi uspevale pod najmanjom senkom sumnjičenja, sebičnosti i ludila. Zima je idealno vreme za emotivne duele i misaone dvoboje. To je pravi trenutak da se uplašite Virdžinije Vulf u sebi, te razgoropađene, otrovne, razvikane, razjezičene fikcije svake povređene žene koja je spremna da krene na sve ili ništa u odsudnoj bici zaraćenih strana u vezi. Ostanite, ipak, samo na tome da vam se film dopao, a da je Liz T. raskošno talentovana, jer ta uloga ipak nije za svakog.
Ipak, ako želite da izađete na kraj sa svim zimskim demonima i zamkama, zaboravite na malodušnost. Defetizam, to je tako malograđanska stvar. Nalazim sebe na zabavama, soareima i ostalim okupljanjima gde mladi, zgodni i dobro naputovani pederi pričaju o skupoći, korupciji u državi, redovima za BusPlus… Da li smo mi normalni? Zar ne bi trebalo pričati o seksu, avanturama, novim drogama, muškarcima i njihovim zanosnim penisima, kako kaže Erika Džong? Kada smo se to pretvorili u mrzovoljne, sredovečne, rezignirane, skoro pa narikače, crnje vrane od Olje Bećković, pesimističnije od mračnjačkog „Peščanika“, deprimantnije od programa državne televizije? Malodušnima je čaša uvek poluprazna, ali mi možemo da izvadimo popers. Svi kukaju, ali mi treba da pravimo seks-partije. Srbija polako pada u mrak pod restrikcijama i ledom, ali mi se uvek možemo utešiti time što smo gej.
I samo mislite na proleće i ne zaostajte sa formom. Prvo aprilsko sunce ne oprašta ništa.

ČITAJTE:  Raskol između lezbejki i gejeva: Veštačka oplodnja

Vlada T