Imao sam priliku da čujem priču o jednoj devojčici koja se ponosila svojim sestrama od ujaka koje žive u Mančesteru. One su joj nekada slale najnoviju muziku, koja je u Jugoslaviju dolazila sa zakašnjenjem. Dve sestre od ujaka su daleke ‘85. išle u Birmingem, na koncert Tine Tarner, i ta muzička senzacija svetlosnim je godinama bila udaljena od te devojčice koja je odrastala u Jugoslaviji. Čekajući utiske sa koncerta, bila je usred svoje nežne dvanaeste godine, dok su i prethodnih jedanaest bile mahom provedene u maštanju o životu kakav teško da će ikad doći, jer kad njene sestre od ujaka budu bile na koncertu, ona će brati kupine i kantarion, kako bi platila nove sveske i eventualno kupila nešto od odela. Ali to ništa ne smeta, devojčica nije zavidna niti zajedljiva, iako je savršeno svesna da će njoj bolje stajati njena skrojena suknja, nego njima njihove kupovne. Uostalom, njih dve ne mogu ni da se sete svih koncerata na kojima su bile, a ona tako brižno čuva sve ploče koje su joj poslale, briše prašinu sa omota i svake nedelje im menja raspored na polici, pakujući ih prateći sopstvenu aktuelnu muzičku top listu. Ima Džordža Majkla, Madonu, Tears for Fears, Čaku Kan, Princa, Boni Tajler, Kim Karns, Vitni i Dajanu Ros, i Tinu Tarner – polovnu, ali potpisanu. Prošlogodišnji album „Private Dancer“, sa hitovima „What’s Love Got to Do with It“ i „Better Be Good to Me“. Devojčica voli prvu, autobiografsku pesmu „I Might Have Been Queen“ iako je razume tek u naznakama. Ne razume deo gde pevačica kaže
Sećam se bezimene devojčice na poljima (pamuka)
…
Kroz ruševine tragam za prasećanjem
na život u kome sam bila kraljica
To dolazi iz pevačicine ljubavi prema egiptologiji, i njene naklonjenosti ideji o reinkarnaciji, i njenom verovanju da se umirući mudraci ponovo rađaju kao drevna deca.
Ali devojčica u tom trenutku to ne razume, to je daleki svet sa muzičkim spotovima u kojima su crnci i druge zvezde melodičnih frizura, koje savršeno govore engleski jezik.
Kada se devojčica jednog dana okrenula, njeni roditelji su mahali i plakali. Već se bila udala, ne zna ni sama kad pre, bilo joj je tek devetnaest godina, ali nosila me je u stomaku, dok je plodova voda spirala moje prasećanje na život u kome sam bio kraljica. Ispred nje je bila moja baka, koja je nije dočekala u zagrljaj, ali joj jeste obećala lagodan život, a što i ne bi, ako je već bila „Miloševićev čovek“. Ali Miloševićevi ljudi ne slušaju Princa. Majka jeste sa sobom ponela svoje ploče, baka ih je ljubopitljivo pregledala, znala je naravno ko je Madona, znala je i Tinu Tarner. Rekla je „to je ona sa lavljom grivom, pećinska žena na štiklama“. Majka se seća toga. Svekrva joj ipak živi u današnjem vremenu. Međutim, pitaće baka moju majku:
– Šta ćeš sa tim pločama? Mi imamo kasetofon. Slušaj.
Pritisla je dugme, i pustila elegičnu violinsku pesmu, majka se seća… išla je „Ako ikada s drugom poželiš veću sreću, preboleću“.
Znala je ona naravno ko je Zorica Brunclik, verovala je da je to soul na jugoslovenski način. Tako je i mene vaspitala. Zbog toga se nisam iznenadio kada sam na jednoj kaseti video da Zorica ima istu pećinsku kosu kakvu je imala Tina Tarner kada je pevala „Steamy Windows“, i „The Best“, i „We Don’t Need Another Hero“.
Kada zatvorim oči sećam se mamine latinice u mom školskom leksikonu, koji sam joj dao da potpiše, i odgovora na pitanje ko je njena omiljena pevačica. Znao sam to i bez leksikona, toliko je pokušavala da mi objasni kako i najsirovija emocija postaje sofisticirana ako se iskreno i nesebično podeli. Baš zbog toga njena omiljena pevačica nosila je u glasu velikodušnost i čestitost.
I dok žmurim, prisećam se latiničnog Amsterdama u kome se Tina Tarner vraća u moj život posle skoro dve decenije, i to jedne tople vlažne noći u kojoj je grad vonjao na holandska piva u velikim plastičnim čašama, kada me je u dreg baru „Lellebel“, jedna od kraljica na silu izvela na stejdž. I dok je ona agresivno igrala, pevajući:
„Big wheel keep on turning
Proud Mary keep on burning“
ja sam samo želeo da plačem, ali nešto nije dalo suzama, možda ponos, i to zbog njegove preuranjene opaske da se nadao da ću makar plakati kada me bude ostavljao. Čak i kada sam došao u stan, stresao patike sa nogu, pao na tepih i pustio plejlistu koja je krenula sa „One of the Living“, čak ni tada nisam mogao da zaplačem. Gledao sam u plafon.
Ali sve zakasnele suze izašle su 24. maja 2023.
Provodim dan vodeći se italijanskom poslovicom da se duševni bol leči rukama. Perem odeću, perem posteljine, perem zavese, perem tepihe, ribam. Ribam čak i fioke u kojima stoji kuhinjski pribor. Brišem prašinu čak i sa ramova u kojima su porodične slike. Kuvam. Kuvam kačamak, i to onaj starinski, kuvam teleću čorbu, pečem hleb, pravim princes krofne. Ne znam samo za koga, ko će pojesti svu tu hranu. Ja nemam apetit. Kopam, sejem, sadim, zalivam. Toliko toga sam uradio u nadi da ću zaslužiti samo taj jedan poziv, ali njega nije bilo. Bar ne do 17 časova, kada zvoni. Zalupalo mi je srce i takvi ružni flešbekovi su mi se vratili, sećanja na iznenadno saopštavanje ružnih vesti putem telefona.
– Je l’ živa? – tako sam se javio, žmureći.
– Dobar dan. Jeste. Međutim, sinoć su joj, dok je spavala, otkucaji spali na 25. Pritisak joj je 80 sa 40. Ne znam da li vam ti brojevi nešto govore, i da li ste svesni koliko je to opasno. Želela je da vam se javi, ali pošto njeno stanje nije bilo stabilno, moraćemo taj poziv da ostavimo za sutradan. Žao mi je, Miloše. Miloš, je l’ tako? Tako nam je rekla da joj se zove sin.
„Jeste, Miloš je“. I dalje držim telefon, i iako ću ubrzo čuti tu tu tu, i dok podižem glavu gore, da mi se suze ne bi izlile preko lica, pokušavam da se setim šta sam ono još hteo da kažem sestri.
Da je ona u suštini i dalje samo devojčica, koju je život nosio u nepoznatim pravcima?
Da Miloš ne želi svet u kome više nije ničiji sin?
Juče su mi obećali da ću tek narednog dana – a to je danas – moći da čujem kako je majka, nakon jutarnjeg obilaska lekara specijaliste. Danas su opet odložili. Sutra ujutro, radi tačne računice recimo neka to bude u 10 sati, biće ravno 42 sata koliko nisam čuo od nje.
Trebalo je da je podsetim… šta ono beše, pitam se dok pokušavam da zadržim suze… Šta to nisam smeo da izustim naglas?
Da ne znam kako bih nastavio dalje bez majke? Da mi je žao što joj nikada nisam rekao „mama“, već sam je uvek oslovljavao imenom?
Šta medicinsku sestru briga za to. Nije ona plaćena da brine o tome kako je mojoj duši. To je radila samo jedna žena, koja ironično nikada nije bila plaćena za toliku brigu. I od nje me pre dva dana razdvojila hitna pomoć. Pokušao sam da je vidim dok su se vrata polako zatvarala, i bolje da nisam uspeo, jer strah na njenom licu, i sva ta pitanja meni upućena, i uteha i sigurnost koju je sada za promenu ona molila od mene, i moja nemoć na koju je naišla, činili su da se osećam poraženo.
Nadajući se još jednom magičnom pozivu, čitam udarnu vest da je Tina Tarner preminula u 83. godini u svom domu u Švajcarskoj. Bio je to jako, jako loš znak, i dakle, tog trenutka okidač za sve zakasnele suze koje su mi zalivale lice unakaženo od nakupljenog bola.
Kažu vesti „uzbudljiv život, prepun uspona i padova… okićena nagradama, voljenija u Evropi nego u Americi… veliki comeback… bila maltretirana i prebijana… nova ljubav u poznim godinama, novi život u poznim godinama“. Toliko novih prilika i drugih šansi, i siguran hod na visokim potpeticama i gaženje po godinama, i po mladosti i po starosti, a publika je sve vreme u transu, i blicevi sevaju, kosa je raščupana „but who cares“, dok gitara doživljava vrhunac i žice pucaju, ali pevačica čestito i velikodušno ne odustaje od svoje umetnosti.
Ja se molim samo za jednu šansu.
U ovom trenutku srce moje majke se bori da otkuca tek po trideseti put, a čitav minut je već prošao. Ona spava previše mirno, i opet je svetlosnim godinama udaljena od mene, od police sa pločama, od svoje dve sestre iz Mančestera sa kojima odavno nema kontakt.
Jedino što možda sanja, te je nikad bliža devojčici na polju pamuka. Ili kupina. U mom nemirnom snu te večeri mešaju mi se slike, vidim lik moje majke u ženi na štiklama, punoj energije koja se navaljuje preko mase ljudi kao oluja preko planina, ali ta snaga prosipa se po dušama željnim ljubavi nežno, kao tanana stabljika koja iz mulja gura lotos na površinu.
– Halo? – javljam se iz jutarnjeg sna na poziv sa nepoznatog broja.
– Ja sam. – čujem oslabljeni glas. – Tek su me probudili, ne znam šta su radili. Samo su mi rekli da mi je stanje stabilno. Ne mogu da se setim. Tražila sam da te odmah pozovem. Ali ne sećam se šta sam htela da ti kažem. Halo? Jesi li tu?
– Jesam. – ne želim da čuje da plačem. (Operisali su ti srce. Živiš.)
– Čujem ovde u bolnici da je sinoć umrla Tina Tarner. Je l’ to istina?
– Nije, mama. Ne može ona da umre.
Piše: Miloš Perišić
Više tekstova iz broja 72 – jun 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
