Bili smo u jednoj vili na Igmanu. Ili možda Trebeviću. Ne znam koja je koja od tih planina što okružuju Sarajevo, ali dobro se sećam predela i jakog sunca zbog čega nismo mogli napolje. Zbog čega on nije mogao napolje. A ja – došlo mi da trčim i vrištim po onim gudurama, i od radosti i od muke. Jer samo što mi reče da želi dete.
Ali tek mi je 20 godina – bila je moja prva misao.
Ali njemu 34, fine su to godine za decu.
Gledam u onaj grad koji nema pojma šta se dešava, i koji se još dugo neće susresti sa problemom koji je tada meni kucao na vrata. Osećao sam se kao američki tajni agent na specijalnom zadatku na Bliskom istoku. Toliki se jaz iznenada otvorio između Sarajeva i mene. Mada, preživelo je Sarajevo i gore.
Ako kažem da želim bebu, usraću se sebi u život. Menjaću pelene dok spremam ispit. Neću moći da izlazim. Neću moći na deset odmora godišnje. Neću imati celu platu za sebe. Možda ću morati da mu budem više veran. Možda ću morati da ga više varam.
Ako kažem da ne želim bebu, usraću se sebi u život. Verovatno će me večito kriviti što je najbolje godine života proveo sa muškarcem koji ne želi dete, te je na kraju, zbog velike razlike u godinama, mator i ostavljen, i bez deteta. Verovatno me ostavi pre nego što ostari.
Javim majci, javim prijateljima, vračari, terapeutkinji, duhovniku, dobijem blagoslov sa svih strana i kažem: da, hajde da imamo dete.
I tada su počeli pravi problemi.
I to ne problemi birokratske prirode.
Oni problemi o kojima ne tako često razmišljamo dok žalimo što živimo u zemlji koja nam ne dozvoljava potomstvo. Mislim, ne svima. Samo nama. Mi ne možemo da imamo potomstvo. Mi, samci, ne možemo ni da usvojimo dete i pružimo mu lepši život. I to je prosto tako.
Ne može.
Кud’ si poš’o.
Elem, nije njemu ta ideja sinula tek tako. Njegova koleginica, lezbejka, pitala ga je pre mesec dana, za vreme poslovnog sastanka, da li bi joj dao nešto sperme. Naravno da bi! Pozlilo mu je (od šoka), jer je već vizualizovao sebe kako leži boginje, šeta kolica, sprema za ekskurziju, čeka da se vrati iz izlaska, ženi i udaje, i cupka unuke u krilu, i umire ne u staračkom domu, već okružen ljudima koji ga vole. Toliko je bio jedan od onih gej muškaraca kojima je pitanje dece tiha patnja.
Jasno da ima i drugačijih. Ali od te druge polovine pola otpada na one koji stvarno ne žele žrtvu u vidu derišta, i one koji su jednostavno rezignirani. Oni kažu da je starome zabavnije u staračkom domu.
Lažu. Sebe.
I pođemo mi da izdrkamo u čašicu, da vidimo koliko smo plodni. (Ne, nismo mislili da mešamo, niti išta slično). Dogovor je bio da se od moje sperme umesi to dete, ako od njegove ne bude moglo, ali da svejedno on preuzme finansijsku i drugu odgovornost. (Ja bih, naravno, preuzeo duhovnu i kreativnu).
I plodni obojica.
Koleginica lezbejka i njena supruga pokrenu sve što se ticalo papirologije, a što mene nije zanimalo. Oprostite, zbog toga vam ne mogu više reći o tome. Sve su njih troje sredili. Naravno da su sredili, nisu tek tako advokati i sudije. A ja se mesecima pitao kada će naša mala zadruga od četiri motivisana buduća roditelja da se napokon upozna. Red je da sednemo, da jedemo, da popijemo neku. Da donesu kocke šećera, kafu i ratluk. Da im spremim da ponesu.
Red je.
I dođu one. (Preskočićemo deo gde se poslednja travka čupa iz bašte, cela biblioteka iznosi napolje da se očisti prašina na knjigama, čisti se fioka sa escajgom – ej, mo’š misliti, ko čisti fioku sa escajgom, pomoćnica Nina dovodi svoju rumunsku prijateljicu da zajedno srede celu već sređenu kuću, kasnije dolaze da mi pomognu da spremim večeru, dolazi njegova majka da dostavi kolač – francusko hugenotsko nasleđe njene porodice, dolazi brat iz porodične kuće za odmor iz Tuluza da za svečanu priliku donese stara vina. Preskočićemo te detalje.
Kada sam otvorio vrata bio sam Bri van de Кamp, lično.
I divno je proteklo veče. Uživale su u mojim baklavama sa suvim šljivama, u sarmicama u vinovoj lozi sa kiselim mlekom, u zečetini sa kajmakom, u domaćim falafelima i grčkim pitama sa krompirom i origanom, i vinom iz vinograda oko Strazbura.
Nisu se snalazile sa priborom i čašama za različita vina, sa ubrusima, ali nema veze. Nisam ni ja, dok nisam naučio. Znam kako sam odrastao. Šalim se, odrastao sam u bogataškoj miloševićevskoj porodici. Ali znam odakle sam došao. Zaista, nisam im to zamerio.
Zamerio sam im razgovore o budućem obrazovanju budućerođenog deteta koje tek treba da proklija. O njegovom zdravstvenom osiguranju koje su odabrale za njega. (Eh, da – biće on.) O ishrani kakvu bi trebalo da ima. O mogućem stažiranju u roterdamskoj luci, čija je pravna zastupnica (jedna od) bila supruga koleginice lezbejke. O rođendanima koji bi mogli da se proslavljaju u našoj bašti, jedino ako bi bila manje bujna britanska, a više travnjak sa plastičnim bazenom. O odmorima koji će biti balansirani između naše kuće u Francuskoj i njihove u Škotskoj.
Bonton sam oprostio, al’ neću sitnice.
Sitnice su mi ukazale na njihovo stanje svesti, kao što bi moje sređivanje kuće i kuvanje ukazale na moje da sam o tome pričao. Ali šta sam uradio tajno, i koliko sam izginuo – tajno – da organizujem prelepo veče, govorilo je više o mojoj požrtvovanosti i poštovanju, nego o mojim problemima pojačane kontrole.
Uostalom, nismo li tako nekada sređivali za slavu? Imao sam pravo na svoje naučene šablone ponašanja kao što su oni imali pravo na njihovo zdravstveno osiguranje.
A posle smo nas dvojica otišli kod njih, gde su nas dočekala neprijatna pitanja o našem promiskuitetu, noćnom provodu i poručena brza hrana.
– Vauter, čujem da izlaziš svake subote. Kako uspevaš?
– Miloše, čujem da dosta vremena provodiš u Srbiji. Čemu to pomaže?
– Vauter, čujem da planiraš da otvoriš svoju firmu? Odakle ti hrabrost?
– Miloše, čujem da pišeš roman? Od čega ćeš da živiš?
On se branio. On se celo veče branio. Atmosfera je od nelagodne postajala nepodnošljiva. Nije dobra, nije lepa. Okončana je drskim pitanjem dokle planiram da budem pristojan i kada nameravam da kažem šta stvarno mislim.
O detetu su sve vreme govorile kao o našem mogućem zajedničkom projektu, a posle večere kod nas zaključile da je najbolje da dete sa nama provodi dva dana ili jedan vikend mesečno. Ne više.
– Šta mislim, to me pitaš, je l? Mislim da ste mnogo štrokave, ali rekao sam to zaista pristojno, sa blagim osmejkom na licu i tonom koji je pozivao na pomirenje.
Koleginicu lezbejku moje reči pozvale su na gutljaj vina i pogled u stranu.
– Celo veče pokušavam da ne vidim naslage prašine, čak se trudim da ne pipam površine – ne da ne bih isprljao prst, već da trag od prsta ne bi otvorio put transferu blama. Pokušavam da ne osetim miris veša koji je toliko dugo stajao u mašini da je počeo da buđa. Pokušavam da ne vidim baštu sa četiri kese od šezdeset litara đubreta i frižider pun alkohola. Pokušavam da ne vidim nagetse i burgere na stolu ispred mene i musave, neobrisane čaše za vodu u koje ste sipale vino.
– Slušaj ti – poče lezbejkina supruga i zakrvavi oči, – vodi računa. A gde si ti odrastao, a? Ima smelosti da kaže da smo aljkave.
– Ja sam odrastao na trešnji u maju, i na zaprežnim kolima punim kukuruza i duleka u septembru. Nismo imali Кentaki frajd čiken pa smo se častili čorbom od zelja i kajmaka. Nije nam bilo dozvoljeno da izađemo iz zemlje, pa smo na odmor išli na vašar na Tresijama ispod Кosmaja.
Posle 5 minuta bili smo napolju i nikada se više nismo vratili u jednolični industrijski Dordreht.
Deset godina kasnije, vidim na njihovim storijama da su apelovale na ljude da glasaju za Ukrajinu na Evroviziji i tako kažu ne Putinovoj invaziji. Duboko. Vidim da je i on podelio njihov stori.
Pre deset godina verovao sam da sam ga izbavio od sigurne propasti, a sad više nisam siguran. Ne samo da nisam siguran, nego me pojede griža savesti što je zbog mene bez dece.
Uranjam u tu beskrajnu stepu ruske književnosti, u koju će njihovoj pre neki dan rođenoj ćerki biti zabranjen pristup, i znam da sam pogrešio.
Njihovo dete zaslužuje da dođe na ovakav svet.
Neka im je živo i zdravo.
Neka vam je živ i zdrav Mesec ponosa.
Da i ovo što pre postanu vaši svakodnevni problemi jer imate pravo da na svet donesete ili ne donesete život.
Piše: Miloš Perišić
Više tekstova iz broja 66 – jun 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
