Brojni new age mudroseri utrošiše poslednjih nekoliko decenija da nam pojasne da svi mi, ma koliko neznatni i sitni civili bili, posedujemo vlastitu legendu. Dakle, legenda po glavi stanovnika. Nek im bude, ali takođe stoji da su neke legende naprosto veće (i živopisnije i sadržajnije) od drugih. E, upravo to čini samu osnovu filma Legenda Brajana Helgelanda, još jedno filmsko prepakivanje priče o zloglasnoj braći Krej.

Krenimo od lakih i očiglednih istina – premda je Helgelandova Legenda, posmatrana kao celina, sasvim zadovoljavajući i uspeo film, teško da spora može biti da su Krejevi (The Krays) velikog Petera Medaka ipak superiorniji film, a uz to i vidljivo usredsređeniji na ionako samoizabranu temu. Helgelandu je srce očito na pravom mestu, osim toga, ovo je njegova daleko najefektnija filmska režija, ali Medakov film i na reprizna (i u međuvremenu nahrupelim cinizmom potencijalno opterećena) gledanja ostavlja utisak odličnog filma koji je u isti mah i pokazni primer kako se biografsku građu iz u startu filmičnog gangsterskog retro miljea treba prevesti u filmski medij.

Brajan Helgeland, višestruko nagrađivani scenarista (pao je tu i Oskar za maestralni Poverljivo iz El Eja Kerisa Hensona), u slučaju Legende u jednoj tački pronalazi i glavni oslonac i ključnu smetnju ovom svom rediteljskom pokušaju; naravno, reč je o Tomu Hardiju, koji ovde tumači uloge obojice braće Krej, počesto i u istom kadru. Naime, teško je i pomisliti da bi Legenda mogla i da postoji bez Toma Hardija, očito u naponu glumačke snage i na vrhuncu izvođačkog samopouzdanja, a ovde pozicioniranog i na koti izvršnog producenta filma, ali se istovremeno da zaključiti da je Legenda, i mimo svih svojih neospornih kvaliteta, u dobroj meri i parada jednog poodmaklog glumačkog egzibicionizma.

ČITAJTE:  Queer Beldocs: “Kiki” & “Helmut Berger, glumac”

Verzirani tvrde da je zapravo nemoguće tačno ustvrditi šta je konkretno primarni zadatak filmskog reditelja, ali se mirnih duša barem možemo saglasiti da je jedan od prvenstvenih nužnosti zauzdavanje glumačke raspomamljenosti, u belom svetu poznatoj i kao mega-acting. A Hardy upravo na prvom mestu očitava baš to – prenaglašenu i očigledno nedovoljno sa strane kontrolisanu glumu veću od života samog. Ovo jeste osnova da se i Legenda bez mnogo premišljanja i relativizovanja izmesti u domen vanity projekata (projekata izraslih iz taštine ključnih aktera i/ili kreativaca), a s druge strane mora se priznati i da je možda baš taj aspekt ono što Legendu izdvaja iz ipak preobilja filmova na gangsterske teme u okruženju britanskih ostrva (najposle, u distribuciju je ovih dana krenuo i nižebudžetski britanski filmski diptih na potpuno istu temu naslovljen Uspon i pad braće Krej).

Hardyjevo preglumljavanje posebno je upadljivo u načinu (i vrlo bučnom maniru) kojim on tumači Ronija Kreja, za ove stranice ipak zanimljivijeg blizanca Kreja. Roni je tada, davnih šezdesetih bio samoautovani homoseksualac, a uz to i paranoidni šizofrenik i izrazito nasilna i impulsivna osoba nepojmljivo laka na pravom ali i na onom fiktivnom obaraču. Helgeland queer odrednicu, srećom, predstavlja kao datost, što jeste odraz scenarističke zrelosti i golemog iskustva u produkcijama sa vrha holivudske lestvice, te ta dimenzija Ronijeve ličnosti u startu biva srećno uklopljena u opštiju sliku ovog zbilja osobenog kriminalca. I premda iz filma izostaje iole grafičkiji prikaz muško-muškog ljubavnog čina, sa podosta kuraži se priča dotiče i te stavke – Legenda tako donosi i kraći ali upečatljiv i brižljivo orkestriran prikaz uvoda u tajne homo-orgije na kojima će se izmešati politička vrhuška, dekadentna ostrvska aristokratija i sam talog britanskih kriminalaca najokorelijeg soja. A u prvom delu filma Roni Krej će prilično eksplicitnim vokabularom pred zblanutim američkim kofinasijerima združenog zločinačkog poduhvata obznaniti svoje polne i seksualne reference. Ovde preciznosti radi mora biti istaknuti da se sve pomenuto odigrava u danima proskribovanih homoseksualnih odnosa, odnosno u eri koju će možda ponajpre obeležiti ucene koje su pljuštale na račun neopreznih homoseksualaca (u tom smislu nikada nije zgoreg podsetiti se briljantne Žrtve (Victim) reditelja Bejzila Dirdena iz baš davne 1961. godine).

ČITAJTE:  My Husband’s not gay

Srećom po Legendu kao celinu, i ovaj aspekt priče i Hardyjeva glumačka i neobuzdana silovitost padaju na tle krajnje i efektno pojednostavljenog pristupa polaznoj priči; Helegland mudro priču Legende zasniva na tri nimalo složene osnove – na priču o dinamici odnosa blizanaca Krej, te odnosu Redžinalda Kreja i njegove nesrećne i ne baš stabilne supruge, te knjiški preciznog prikaza prilika i duha tog vremena, koje je, čini se, gotovo dragovoljno dopustilo uspon upravo takvoj braći Krej. S tim u vezi je i krajnji zaključak – Legenda, uz sve ograde, jeste kvalitetan film vredan pažnje, koji u isti mah govori dovoljno toga (filmski) zanimljivog o odabranoj temi i koji podseća na značaj što osobenijeg doživljaja sveta, mimo svih konvencija i društvenih uslovljavanja, a na sve, za ovu godinu Legenda biva i udarni glavnotokovski naslov kada se povede reč o queer motivima i queer likovima i njihovom predstavljanju i značaju po filmsku priču, bilo oni bazirani na stvarnim ličnostima i istinitim događajima ili, pak, ne.

Piše: Zoran Janković