Srđan Dragojević: Optimalan odnos JEBE i OZBILJUŠE


Istina je da je par glumaca odbijalo neke uloge i to ljudi za koje nisam mogao da zamislim da su homofobi

U Srbiji je teško snimiti film, a kako je snimiti gay film?
Nisam sklon da filmove svrstavam u kategorije, koje, neosporno, postoje. Ali, kao većina mojih filmova, i ovaj pliva u nekom meta-žanru u kome ja pokušavam da kombinujem razne stvari, često nespojive. Bilo mi je jako teško da ga spakujem baš zato što su ljudi imali uverenje da je ovo gay film ali, pošto si ga gledao, možeš i ti da zaključiš da nije. Mogao bi, staviše, da ga nazoveš i macho film, a ja se ne bih ljutio. Ja ne umem da razmišljam u tim kategorijama – pitanje seksualnog opredeljenja, vere i nacije su samo neke, za mene manje važne odrednice skupa osobina koje čine ljudsko biće.
Kako komentarišeš stavove kritike kad je film Parada u pitanju?
Kritika ima raznih, i dobrih i loših, i dobronamernih i onih drugih. Ne krijem, pročitam ih sve, volim da vidim kako ljudi koji se filmom na teoretskom planu vide to što sam napravio. Ali, ne pogađaju me mnogo one loše pošto se u njima često najjasnije vidi kakav bi film autor teksta snimio da je imao prilike. Većinu svojih filmova doživljavam i kao jednu vrstu psihološkog „eksperimenta“ u kojima bioskop omogućava ogroman broj subjekata. Tako da, sa formalne strane, oni mogu kritičarima delovati nekonzistentno, ali ako za trenutak istupite iz sagledavanja samo klasičnih obrazaca filmskog pripovedanja, videćete da u njima ništa nije slučajno, pa ni ta nekonzistentnost. Nažalost, većina kritičara se, pišući o mojim filmovima bavi samo tom dimenzijom očiglednog, previđajući dublje sadržaje i uticaj koji film vrši na gledaoca i na planu nesvesnog. Tako je i ovog puta. Za mnoge je „Parada“ samo „pučka“ komedija, iako u njoj postoji još mnogo toga.
Da li te iznenađuje velika gledanost filma?
Donekle. Matrica pučke komedije to omogućava, pa sam znao da će gledanost biti nešto veća no da sam izabrao da ovu priču saopštim na drugi način, zaronivši u tešku socijalnu dramu o velikoj grupi ljudi koji žive sa nama i pored nas a uskraćena su im neka elementarna prava. Za „populistički“ pristup, uzgred, treba i više rediteljske veštine.
Izgleda da gej tematika i gej parada izazivaju preterano veliku pažnju?
U Paradi je Pride samo MacGuffin ili neka vrsta dimne zavese da se ispričaju mnogo važnije stvari. Uostalom, kada sam pisao scenario, na Mljetu jednog leta 2008. ni jedne od potonjih uspešnih ili zabranjenih Parada ponosa nije bilo ni u najavi. Stvarnost se zbog toga jeste umešala u recepciju filma, sa svim konotacijama koje su, za ovaj film, zapravo, balast. Tako da se slatko smejem kako mi neki spočitavaju želju da budem aktuelan i da iz te aktuelnosti profitiram. Ništa to nije dalje od istine – za moj film bi, objektivno, bilo bolje da sam uspeo da ga snimim, recimo, 2009. godine pre no što su prosuti hektolitri žuči na ovu temu.
Da li je bilo problema naći muške glumce za gej uloge?
Ne preterano. Istina je da je par glumaca odbijalo neke uloge i to ljudi za koje nisam mogao da zamislim da su homofobi. Ali, treba se staviti i u poziciju tih ljudi, imaju decu u školi, a kod nas ljudi često poistovećuju ulogu i glumca privatno. Naravno, za glumca je takva uloga uvek i dodatni izazov, ali realnost društva u kome živimo je takva kakva jeste.
Kako protiv homofobije u srpskom društvu?
Samo kontinuirano vaspitanje, pre svega školske dece i omladine. Imamo taj predmet, građansko vaspitanje koji za deset godina nije koncipiran tako da buduće građane uči solidarnosti, toleranciji i odgovornosti. To je proces i ja ću biti srećan ako Parada bude kapisla da se taj proces inicira.
Kakve su reakcije u regionu na film?
Svi čekaju nestrpljivo film. U Bosnu idemo za neki dan, Banja Luka je već desetog i tamo je interesovanje neverovatno. Distributer tamo je pusti film na nekim pred-premijerama i reakcije su neverovatne. Čak sam čuo možda i najbolju kritiku svog filma, bolju od mnogih profesionalaca – Optimalan odnos JEBE i OZBILJUŠE. Crna Gora je sledeća, pa Makedonija, a u decembru film kreće u Hrvatskoj i Sloveniji. Velika je grehota što nisam uspeo da u delo sprovedem ideju da film startuje u čitavom regionu sa 50 kopija. Nažalost, nije bilo para za toliko kopija a i distributeri u regionu su više-manje u kandžama filmskih studija koji ne gledaju blagonaklono na domaću konkurenciju i u stanju su da ucene prikazivače u regionu.
Da li planirate da film šaljete na gej filmske festivale u svetu?
Da, kopija je otišla na jedan veliki festival gde konkurišemo. Ali znate kako je, mnogi naši roditelji počnu da šiju smoking za Kan i Veneciju pre nego što uđu u snimanje svog filma. Ja za sada, u farmerkama, obilazim gradove po Srbiji i predstavljam film.


ČITAJTE:  Nebojša Pekas: Dvadeset sedam godina u dobru i u zlu