Reformom zakonodavstva i prenošenjem nadležnosti saveznog vrha na republički i pokrajinski, 1974. godine, ukinuto je opšte krivično pravo SFRJ, i položaj LGBT+ zajednice se popravio. Slovenija je prva pokrenula dekriminalizaciju homoseksualnosti, a potom je Hrvatska skinula homoseksualnost s liste mentalnih poremećaja, u čemu su je sledile Vojvodina (ne i čitava Srbija jer je u Srbiji homoseksualnost postala legalna tek 1994. godine) i Crna Gora. Skoro pedeset godina kasnije, šta se dešava u pogledu prava LGBT+ zajednice i kakav tretman dobija od strane predstavnika vlasti?
Prema Ustavu Republike Srbije, predsednik izražava državno jedinstvo, a svako kršenje ljudskih i manjinskih prava strogo se osuđuje. Stoga, dobra praksa jednakosti i raznolikosti osigurava da svi građani budu tretirani kao jednaki, dostojanstveno i sa poštovanjem, i da se slave njihove različitosti. Drugim rečima, predsednik ima obavezu da sve građane (uključujući i manjine) prepozna kao jednak deo društva. Isti princip se generalno primenjuje i u zemljama regiona. Međutim, koliko LGBT+ zajednica uživa ista prava? Da li smo u korektnom odnosu sa vlašću?
Aktuelni predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, došao je na to mesto 2017. godine. LGBT+ zajednica donela je tada svoje zahteve koji bi im omogućili pravo na dostojanstvo i privatni život. Pet godina kasnije zahtevi se promenili jer ni jedan nije ispunjen. Prođimo kroz dva zahteva i kroz predsednički odgovor na iste:
Usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama – Predsednik Aleksandar Vučić je 2022. godine istakao da je svojom funkcijom obavezan da štiti Ustav, te da ne može da potpiše Zakon o istopolnim zajednicama jer „Ustav upućuje na Porodični zakon koji brak definiše kao zakonom uređenu zajednicu muškarca i žene“. Pri ovom stavu je ostao i sada jer je nedavno izjavio, citiramo: „Iako se Ana (Brnabić) bori za to, ja sam je zamolio da dok sam predsednik ne potpisujem istopolne brakove itd. Ja sam taj koji nije dao. […] dok sam predsednik ne može. Ili ako mi objasne, pa mi se nešto promeni u glavi, ali suviše sam mator za takve promene.“
Usvajanje Zakona o rodnom identitetu i poboljšanje zdravstvenih usluga za trans osobe – Predsednik Aleksandar Vučić je jedino govorio o jednom aspektu rodnog identiteta i to ovako: „Ili nešto što se zove gender fluid – jedna dan se osećaš kao žena, drugi kao muškarac. Sva ta ludila koja postoje u tim vok pokretima… Nek postoji kod vas, u Srbiji neće“, rekao je Vučić.
Istina, Vučić je izabrao Anu Brnabić, političarku koja je otvoreno lezbejka, za premijerku, pa bi se moglo pomisliti da ima lični pozitivni stav o LGBT+ zajednici. Ali se kao predsednik države nije postarao ni o ostalim zahtevima, kao što je onaj da državni organi brzo i adekvatno reaguju, te da predstavnici vlade (dakle i on sam) javno osude govore mržnje i zločine motivisane mržnjom prema LGBT+ zajednici. Nije dozvolio ni da se LGBT+ zastava okači na zgradu Predsedništva na dan Parade Ponose, kao što je to praksa u nekim evropskim zemljama, i to sa odgovorom: “Evo, neću da je okačim i šta sad?“
Prema njegovim rečima, on je „izabran kao predsednik republike da bi zastupao interese građana“, i to čini na način na koji misli da je najbolji, ali zar nije i LGBT+ zajednica koja ima državljanstvo Republike Srbije i živi u njoj, deo građanstva ove države? Ako i on sam da nije „govorljivi zagovornik“ istopolnih zajednica, kako je to navodio, da li se i dalje može karakterisati kako je u korektnim odnosima sa onima za koje je to životno pitanje?
Ni Bosna i Hercegovina nema zakon o istopolnom partnerstvu niti o rodnom identitetu, a prisutni su i verbalni i fizički napadi na LGBT+ zajednicu. Neretko su baš nosioci najviših državnih funkcija ti koji svojim javnim istupima šire homofobiju, šovinizam i mržnju. Od aktuelnih tri člana Predsedništva, Denisa Bećirovića, Željke Cvijanović i Željka Komšića, samo je Željko Komšić donekle podržao LGBT+ zajednicu i to sledećom izjavom: „Bosanci i Hercegovci su tolerantni i u našoj zemlji ljudi mogu živjeti na svoj način i kako oni odluče, uključujući i ovu vrstu zajednice“.
Isto je i u Severnoj Makedoniji, gde zakon ne priznaje istopolne zajednice niti postoji zakon o rodnim identitetima, a jedini pozitivni iskorak aktuelnog predsednika, Steve Pendarovskog, jeste podrška Paradi ponosa, koju nije samo odobrio već je i pozvao građane da pozdrave ovu manifestaciju jer, kako je naveo, svi imaju pravo na dostojanstvo, jednakost i pravdu. U svom saopštenju je naveo: „Imamo zajedničku odgovornost da svima omogućimo uživanje osnovnih prava i samoostvarenje, bez straha od odbijanja, posebno kada su u pitanju ranjive zajednice.“
I mada je stanovništvo u Hrvatskoj i dalje prilično konzervativno, za razliku od Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije, Hrvatska, na primer, priznaje životna partnerstva osoba istog pola. Aktuelna vlada na čelu sa Zoranom Milanovićem, naziva se „naj gay-friendly vladom“, ali treba uzeti u obzir da ovaj epitet nije zaslužen zbog potpune saradnje sa LGBT+ zajednicom već da je saradnja sa prethodnim vladama bila nemoguća. I predsedniku Milovanoviću su LGBT+ prava i pitanja sporedna tema, ali osuđuje nasilje i obećava da će uvek biti vrhovni pravobranitelj Hrvatske i svih njenih građana, dakle i onih koji pripadaju LGBT+ zajednici.
I u Crnoj Gori su napredniji zakoni, te su registrovana istopolna životna partnerstva. Aktuelni predsednik, Jakov Milatović, ističe se među svima prethodno navedenim. Za njega je međunarodni dan i mesec ponosa, kako je izjavio: „prilika su da se osvrnemo na važnost univerzalnih vrijednosti ljudskih sloboda, ali i afirmišemo toleranciju i društvenu raznolikost. Crna Gora je zemlja jednakih prava za sve, u kojoj niko ne smije biti diskriminisan ni po kom osnovu. Stava sam da je esencijalno što prije i što adekvatnije procesuirati slučajeve kršenja ljudskih prava, jer mislim da je najveći korak koji se može učiniti ka društvenoj inkluziji obezbeđivanje nedvosmislene institucionalne i pravne podrške svakom pojedincu čija su prava ugrožena“.
On je čak predložio da održava redovne sastanke sa predstavnicima LGBTI+ zajednice kako bi lično pomogao u rešavanju problema, pa i ohrabrio zajednicu da ostane istrajna u onome što predstavlja borbu za osnovna ljudska prava i slobode. Naravno, postoji još dosta nerešenih prava, kao što je usvajanje dece, ali je veliki korak napred spremnost predsednika da vodi dijalog.
Svakako, položaj LGBT+ zajednice, kada je reč o bivšim jugoslovenskim republikama, najbolji je u Sloveniji, te se tu dozvoljavaju i istopolni brakovi i usvajanje dece. Aktuelna predsednica, Nataša Pirc Musar, pre nego što je došla na ovu funkciju radila je u Savetu Evrope kao stručnjak za ljudska prava, te je poznata kao zagovornica prava LGBT+ populacije.
Da zaključimo, korektni odnosi pojedinca ili grupe sa vlašću su oni u kojima su ljudska prava zagarantovana. Slovenija svakako mogu da se pohvali time. Verovatno i Crna Gora. A možda i Hrvatska. Ko još može?
Piše: Jovana Ivetić
Više tekstova iz broja 74 – oktobar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
