Beogradska Parada ponosa 2011. organizuje se tačno nakon deset godina od održavanja prve ovakve manifestacije u Srbiji. Slike Parade 2001. obišle su svet: grupa LGBT aktivista i aktivistkinja, pokušala je 30. juna 2001. da obeleži Dan ponosa LGBT osoba. Od nekoliko hiljada huligana štitila je ih mala i neogranizovana grupa policajaca. Devet godina kasnije, znak jednakosti stavljen je na postojanje nasilja. Šest hiljada huligana napalo je grupu od hiljadu učesnika Parade, ali je događaj štitilo pet hiljada policajaca. Neredi su trajali sati, naneta materijalna šteta je bila velika, a organizatori nasilja nisu adekvatno procesuirani pred nadležnim organima. Iako je Parada ponosa 2010. pokazala u kakvoj atmosferi žive LGBT osobe u Srbiji, odnos društva se nije značajno promenio. Tema LGBT prava je otvorena i o njoj se priča, ali postoje velike barijere u razumevanju političke elite, institucija, ali i šire javnosti u Srbiji, da se pitanje LGBT prava stavi na državnu agendu.

S obzirom na to da u Srbiji demokratija još uvek nije uspostavljena u meri u kojoj želimo, i da se svake godine održavanja Parade ponosa dovodi u pitanje, naši politički zahtevi se odnose na jasnu podršku državnih organa i gradskih vlasti da u okviru predstojećeg događaja, u skladu sa svojim ovlašćenjima, podrže napore LGBT zajednice u ostvarivanju osnovnih ljudskih prava. Institucije moraju da zaštite prava onih koji nemaju dovoljno moći da se samostalno štite svoja prava.

Zato, pozivamo vlasti da pokažu da demokratija i evropske integracije nisu samo izgovori koji se koriste u predizbornoj kampanji, već da svi građani i građanke Srbije zaista uživaju Ustavom zagarantovana prava.

Potreba LGBT populacije u Srbiji za podrškom je velika, i zato ove godine u fokus kampanje koja prati Paradu ponosa, stavljamo značaj i ulogu porodice kao osnovnog izvora podrške u društvu.

Porodica je prva jedinica društva koja treba da poštuje vrednosti tolerancije, fleksibilnosti, prihvatanja tuđe različitosti i potrebe da se lični identitet ispoljava u različitijim oblicima. Ne podržavati LGBT prava je legitiman izbor, ali svaki potencijalni homofobični stav može direktno da utiče na život nekog od članova naše porodice. S obzirom na to da živimo u društvu sa visokim stepenom nasilja, neophodno je da u akcije afirmisanja LGBT prava, uključimo i značaj porodice i objasnimo da treba bez straha i stida da vole, razumeju i podrže svoje LGBT rođake.

Održavanje Parade ponosa je trenutno najvažnije

O: Da li će i ovu paradu pratiti Pride week?
BS: Pride Week ili Nedelja ponosa je sastavni deo parade i počev od prošle godine, održavaće se svake godine, nedelju dana pre same ulične manifestacije. Za razliku od parade kao uličnog događaja, Nedelja ponosa uključuje i čini vidljivim i druge aspekte LGBT egzistencije, kao što su umetnost, kultura, edukacija. Prošle godine su nam se pridružili umetnici poput Mirka Ilića, Aleksandra Maćaševa, Jelene Jelače i Biljane Cincarević. Ove godine će takođe biti puno lepih događaja, neki će pratiti temu parade, neki će biti nezavisni od nje, ali svakako da će biti puno toga zanimljivog.
O: Da li očekuješ da će veći broj ljudi učestvovati na paradi?
BS: O tome ne razmišljam. Prošle godine sam pomislio da će Manjež biti potpuno prazan, da niko neće dođi, da će sve propasti. Očekivanja od parade su različita, a situacija u kojoj se ona organizuje i dalje prilično haotična. Strah je i dalje dominantno osećanje kod mnogih, pa zato svako ko dođe za mene znači više od jedne prisutne osobe. Voleo bih da mi ovo pitanje postavite tokom priprema pete parade, jer tek će tada stvari biti jasnije a očekivanja veća. Ovako, mogu da kažem da svake godine očekujem sve veće učešće same LGBT populacije i onih koji nas podržavaju.
O: Da li smatraš da postoji potreba za istom količinom obezbeđenja kao prošle godine ili se situacija promenila?
BS: Stepen obezbeđenja parade srazmeran je stepenu homofobije u društvu. Koliko će ih biti, pokazaće procene bezbedonosnih snaga, a to će pokazati i u kakvom strahu i osećanje nebezbednosti žive LGBT ljudi u Srbiji.
O: Da li za godinu dana, od prošle parade, možemo govoriti o nekom napretku i u čemu se on ogleda?
BS: Postoji. Sve što se tiče saradnje sa državnim institucijama ove godine je išlo lakše. Zbog aktuelnih dešavanja u državi, mnogo toga je išlo sporo ali lakše. Postignut je javni konsenzus da parada mora da se desi. Ono što je važnije je veliki broj, pre svega, mladih koji su se osmelili da prihvate svoju seksualnost i podele je sa drugima. Parada je otvorila temu koja je do sada bila prilično zatorena i pomalo elitna – o njoj se pričalo u sigurnim prostorima. Od 2009. ona je izneta na ulice i postala je javna.
O: Koji će biti politički zahtevi Parade ponosa? Šta će se zahtevati od države?
BS: Veoma je teško izneti konkretan zahtev u fazi u kojoj je samo tehničko održavanje Parade najvažnije. Deo zahteva je ispunjen samim njenim održavanjem, a to je da država štiti prava građana koja su im zagarantovana Ustavom i zakonima Srbije.
O: Koliko godina ćemo morati da čekamo da imamo “normalnu” Paradu ponosa?
BS: Zavisi od puno faktora, pre svega od velike količine razumevanja svih: od organizatora, preko državnih instutucija, do same LGBT populacije. Ako se svi međusobno podržavamo i uvažavamo, onda će parada postati događaj kakav treba da bude – pravo slavlje na ulicama.
O: Koliko izjave političara protiv parade ohrabruju huligane da ponovo razbijaju grad?
BS: Mungos je nebitan, a ono što iritira je nejasna poruka većine političara. Oni treba da podrže paradu a ne da samo osude nasilje kao sveukupnu kategoriju. Samo se podržavanjem parade smanjuje tenzija i količina nasilja, jer dok se stvari ne postave jasno, nema jasnih rezultata. Nasilje nikada nije nekontrolisano, tako da poruke državnog vrha puno znače ako su jasne i konkretne. Nije pomoć kada nekog biju da dođem i kažem: Hej, ti, nasilniče, nasilje nije dozvoljeno!, već ako nešto konkretno preduzmem.
O: Kako je organizovati Paradu ponosa u Srbiji? Šta to konkretno znači?
BS: Pre svega znači test volje da se neke stvari u koje verujemo kao aktivisti i aktivistkinje isteraju do kraja. Sa druge strane, kada sve to prođe, oseti se velika količina napetosti, straha, panike koja prati pripremu celog dešavanja. Ipak, to snažno osećanje da je nešto ipak pomereno ka napred je neprocenjivo.

Related Posts