Jovan Ćirilov: Roman o telu


Da je samo osnovao BITEF, Jovan Ćirilov bi ostao upamćen kao značajna figura na srpskoj, a i svetskoj, kulturnoj sceni, ali njegov doprinos je mnogo veći. Ćirilov je zajedno sa Mirom Trailović 1967. godine osnovao Beogradski internacionalni teatarski festival koji vremenom prerasta kako u najznačajniji tako i u najstariji međunarodni pozorišni festival u ovom delu Evrope. Kao umetnički direktor i selektor festivala proputovao je mnoge zemlje i u Beograd dovodio najveće ansamble i reditelje (Bruk, Bergman, Grotovski, Pina Bauš, Robert Vilson, Ronkoni, Nurija Espert, Ljubimov, Dodin, Living teatar) od kojih su mnogi svetsku slavu počeli da stiču upravo u Beogradu.

Životna priča Jovana Ćirilova započinje u Kikindi 1931. godine kada su javni beležnik i domaćica dobili svoje jedino dete. Osnovno i srednje obrazovanje stiče u rodnom gradu da bi nakon toga započeo studije čiste filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao renesansni intelektualac nikada nije doneo konačnu odluku čime zapravo želi da se bavi u životu. Kao student bavio se pozorišno kritikom što mu je donelo posao asistenta režije i pomoćnog dramaturga u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ključna je bila njegova kritika Plautovog „Hvalisavog vojnika“ koju je u JDP-u režirao Miroslav Belović objavljena u listu „Student“. Kada je umetnički direktor JDP-a Milan Dedinac pročitao kritiku zadužio je upravo Belovića da se upozna sa mladim Ćirilovim i da od njega „napravi“ dramaturga.

JDP je zaslužan i za stan u kome je Ćirilov živeo do smrti.

„Dobio sam ovaj stan od JDP-a“, otkrio je u intervjuu za „Puls-online“. „Bilo je to privilegovano društvo u kome su svi imali stanove, tako sam i ja, jedan balavac od dvadeset i tri godine, dobio stan čim sam došao.“

Posao umetničkog direktora JDP-a napušta 1967. godine kada na poziv tadašnje upravnice Mire Trailović prelazi u Atelje 212 kao dramaturg. Iste godine sa Mirom Trailović osnova i BITEF čiji umetnički direktor i selektor ostaje do smrti.

ČITAJTE:  Promocija zbirke kratkih priča „Imam nešto da ti kažem“

Ćirilov i Trailović su za vreme boravka u Njujorku, gde je Atelje 212 gostovalo u Linkoln centru sa čak četiri predstave, gledali produkcije na Brodveju i van njega tako da su videli i čuvenu predstavu „Kosa“. Mira Trailović je odmah rekla kako tu predstavu moraju imati u Ateljeu, a Ćirilov je pesme Galta Makdermota prepevavao uz pomoć Saše Radojčića za klavirom. Zahvaljujući njima Jugoslavija i Atelje 212 su imali četvrtu postavu ove predstave u svetu i prvu u nekoj socijalističkoj zemlji. Beogradska premijera ove predstave desila se pre one u Parizu.

Ćirilov se u JDP vraća 1985. godine gde kao upravnik radi sve do penzionisanja 1999. godine. Ovo će ostati upamćen kao najduži upravnički mandat u ovom pozorištu. Zanimljivo je da je u istom periodu u Ateljeu 212 glumila i Rahela Ferari koju je Ćirilov, još kao dečak, gledao u Fodorovoj „Maturi“ kada je sa pozorišnom trupom gostovala u njegovoj rodnoj Kikindi.

Tokom više decenija Ćirilov je pisao kolumne u NIN-u, zatim u Blicu, kao i teatarske dnevnike u Ludusu. Celog života je crtao karikature svojih savremenika i u jednom trenutku je organizovao i izložbu ovih karikatura. Govorio je i engleski, francuski, nemački, španski i italijanski, a proučavao je i kineski.

Kao delegat na Trinaestom kongresu Saveza komunista Jugoslavije u svom govoru se založio za dekriminalizaciju homoseksualnosti u SFRJ što je bila prva takva inicijativa u zemlji.

Uz stihove Volta Vitmena „Moj kapetane“ koje je izgovarao Voja Brajović sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju 2014. godine.

„Ne verujem u Boga“, rekao je u jednom od poslednjih intervjua za „Vreme“. Kao što ne verujem da se selimo negde drugo. Nema govora! Posle smrti ne postoji ništa.“

Tri godine nakon smrti, na osnovu inicijative Festivala LGBT filma “Merlinka”, Beogradskog festivala igre i Hartefakt fonda, po njegovom imenu je nazvana jedna beogradska ulica na Zvezdari.
Iza sebe je, osim nematerijalnih postignuća,ostavio više od deset hiljada knjiga, dokumenta, prepisku, dnevnike s brojnih putovanja širom sveta, književna dela, predgovore, rečnike, kolumne, rokovnike, beležnice sa konkursa na kojima je bio član žirija, fotografije, pozorišne programe… Uz svaku fotografiju Ćirilov je pedantno zapisivao imena i datume, opis i istorijat događaja, primedbe, “doskočice”, čak i raspoloženje u kojem je fotografija nastala. Većina ovih stvari završila je u Istorijskom arhivu Beograda kao legat i svedočanstvo jednog čoveka i jednog vremena.
Međutim nije sve završilo u Istorijskom arhivu. Njegov prijatelj i saradnik Zoran Jovanović je u zaostavštini pronašao i neobjavljen rukopis „Roman o telu“. Društvo za afirmaciju kulture „Presing“ je odlučilo da štampa ovaj rukopis tako da šira publika može da se upozna sa ovim delom. U pitanju je nedovršen roman, ali koji, ipak, predstavlja zaokruženu celinu.

ČITAJTE:  GORE VIDAL: Džentlmenska kučka

Jovanović kaže da je Ćirilov imao dilemu da li da završi etimološki rečnik ili ovaj roman.

„Roman je započinjao u nekoliko navrata, još u vreme kada je koristio mašinu za kucanje, pa kasnije i kompjuter“, seća se Jovanović. „Uvek je imao neka preča posla od toga.“

Glavni junak romana je Goran koji već tri godine živi od pevanja. Na Filozofskom fakultetu je poslednji ispit položio pre četiri godine. Pre diplomskog mu je ostala još Logika. Međutim, Goran mnogo bolje živi od pisanja i izvođenja pesama čiju inspiraciju upravo i crpi iz savladanog (i položenog) gradiva. Posle jedne svirke, na povratku kući, Goran upoznaje svoju prvu stalkerku ili progonitelju. U pitanju je devojka koja za sebe tvrdi da ne postoji i da bi, sa tim u skladu, Goran i trebalo da se ponaša. Uprkos njenom nepostojanju Gorana ta, kako je zove, Luda, sve više nervira. Ona dovodi u pitanje i samo njegovo postojanje. Čuo je i za knjigu „Život s Ludom“ koja se, ne baš pohvalno, bavi njegovim životom, ali izgleda da ni za tu knjigu niko od njegovih prijatelja knjižara nije čuo.

U pitanju je egzistencijalistička proza koja je u duhu Žana Pola Sartra kome se i sam Ćirilov divio.

„Svet postoji dok ga jedno ja samosaznaje“, napisao je Ćirilov u svojoj poslednjoj, posthumnoj, kolumni koju je napisao za NIN sa željom da bude objavljena tek nakon njegove smrti. „I kad njega nema, kao da nema ni sveta… Evo, mene više nema, a svet postoji.“

Svet zaista nastavlja da postoji i bez Ćirilova. Čini se da odlično funkcioniše i bez njegove poslednje knjige jer su mediji ignorisali njeno objavljivanje. Samo je jedan medij objavio vest o njenom izlasku.

ČITAJTE:  Mišel Tramble i Džendi Nelson: Evo ti Sunce na dlanu

Kao dodatak ovom izdanju, na samom kraju, nalazi se i bonus-knjiga „Laste“. U pitanju je zbirka pesama, tada desetogodišnjeg, Jovana Ćirilova koje je njegov učitelj prikupio, prekucao, pogovor sočinio, ukoričio i objavio u sam osvit Drugog svetskog rata.

Piše: Milan Aranđelović

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):