Manifestacija “Muzeji za 10” ove godine održava se i u Galeriji Matice srpske, a posetioce očekuju dešavanja i programi posvećeni inkluziji i ravnopravnosti. Među tim dešavanjima je kustosko vođenje kroz stalnu postavku “Kvir u muzeju, kustosa Nikole Ivanovića. Priča o kviru u muzeju ima za cilj da ukaže na (ne)vidljivost rodnih i seksualnih identiteta koji izmiču heteronotmativu, kako u umetničkim tokovima 20. veka, tako i u muzeološkoj praksi.
Kako je uopšte došlo do programa „Kvir u muzeju“?
Kao i prethodnih šest godina i ovaj put smo rado učestvovali u manifestaciji „Muzeji za 10“ koji organizuju muzeji širom Srbije. Ovogodišnja tema bila je „Muzeji za jednakost: raznolikost i inkluzija“ koja je imala za cilj da podstakne jačanje raznolikosti i inkluzije u ustanovama kulture. Među programima koje smo organizovali tih sedam dana, koja su se ticala pitanja rodne ravnopravnosti, nacionalne raznolikosti i inkluzije u muzeju, našao se i kvir kao nešto o čemu do sada nismo razgovarali. U februaru ove godine u muzeju Tate u Londonu održana je velika debata „What does a queer museum look like?“. Bio je to vrlo inspirativan razgovor koji je trajao tri sata. Smatrali smo da je tema ovogodišnje manifestacije idealna prilika da i mi postavimo ovo pitanje i otvorimo novo poglavlje i novu temu za muzeje u Srbiji. Programe Galerije Matice srpske kreira tim Odeljenja za programe i prezentaciju zajedno sa upravnicom dr Tijanom Palkovljević Bugarski i sve što izlazi kao naš produkt oslikava i politiku naše ustanove. Mi kao muzej moramo biti otvoreni za dijalog na sve vrste tema, jer dužnost svakog muzeja je pristupačnost, inerakcija sa društvom, i komunikacija o problemima i pitanjima kojа se tiču vremena u kojem živimo. Možda zvuči paradoksalno jer se muzeji uglavnom bave prošlošću, ali tu leži ključna stvar – tražiti u prošlosti odgovore na univerzalna pitanja, a ne zarobljavati se u njoj.
Često čujemo kritike „vama je sve kvir“. Šta bi to bilo kvir u slikarstvu, a da nije ovo kritičko „sve“?
To pitanje sa ovim problemskim “sve” moglo bi biti postavljeno (i postavlja se) i unutar same nauke i kvir teorije. Sa razlogom ili ne, činjenica je da kvir pretenduje da, kao krovni pojam, obuhvati sve one pojave i identitete koji su van, ne samo heteronormativa, nego normativa načelno. Kada je reč o dosadašnjim interpretacijama kvira u umetnosti vidljive su te raznolike pozicije sa kojih se tumači pojam kvira u vizuelnoj kulturi. Da bismo razumeli šta je to kvir u umetnosti, moramo odabrati poziciju sa koje gledamo.
Da li to znači da je kvir prisutan u svakom muzeju i da ga samo treba pronaći i osvestiti?
Sve što je (bilo) prisutno u društvu, prisutno je i u muzeju na ovaj ili onaj način. U procesima institucionalizacije određenih društvenih pojava, a upravo unutar takvih procesa je nastao muzej, ne možete da izbegnete politizaciju, odnosno diskurse o normativu ili nametnutim hegemonim modelima. Samim tim, ne možete da izbegnete ni ono sa druge strane tog normativa. Jedno ide uz drugo – „normalno“ sa sobom nosi i „drugačije“ kao svest i kategoriju. Da, kvir postoji u svakom muzeju – to je neko od publike, neko od zaposlenih, neko od umetnika čija su dela izložena ili tema nekog umetničkog dela. Ne moramo nužno uvek da ga vidimo, dovoljno je za početak da osvestimo činjenicu da ono postoji.
Koliko je javna stigma i kažnjavanje istopolnih odnosa u prošlosti uticalo na skrivenost kvir elemenata u umetnosti i kako ih danas pronalazimo?
Svakako da je uticalo. To nije slučaj samo sa kvirom u umetnosti, već i brojnim drugim stvarima i idejama koje su išle protiv vodećih matrica poput socijalno ili politički angažovane umetnosti koja jasno kritikuje vladajuće strukture, rasno i klasno Drugo je takođe često izopštena pojava, vidljivost i prihvaćenost umetnica u stvaralačkom svetu – sve su to pojave kojih je bilo manje, koje su zabranjivane ili podvrgavane cenzuri ili prosto nisu mogle biti vidljive zbog prirode društvenih uređenja i pozicija moći. Kvir u tom smislu svakako jeste specifičan jer nije samo dogmatsko-politički neprihvatljiv, nego i društveno neprihvatljiva pojava. Ove konstatacije zvuče vrlo evropocentrički i to je možda još jedna od mana kada se govori o kviru, odnosno to su te pozicije posmatranja o kojima sam govorio. Važno je da razumemo da ono što danas podrazumevamo pod pojmom kvir u različitim epohama i različitim kulturama ima potpuno drugačiju vizuru – nisu uvek i svuda postojale zabrane. S obzirom da je tema našeg razgovora, a i predavanja koje je bilo održano u Galeriji Matice srpske, balkanski, odnosno širi evropski prostor i najpre umetnost nastala u periodu 19. i prve polovine 20. veka, onda možemo na ovaj način da „ograničimo“ stvari. Gde možemo pronaći kvir elemente? – Najpre u supkulturi jer je unutar nje kvir bio vidljiviji, kao i u onim delima koja prikazuju scene iz prostora supkulturnog života – tu se nalazi ono što je „skriveno“, što je „u tajnosti“. Homosocijalni prostori, odnosno prostori muško-muške i žensko-ženske socijabilnosti vrlo često umeju biti homoerotski obojeni, ali ovde je problem znatno složeniji da bismo ga jasno mogli odrediti kao kvir. Takođe, možemo primetiti da su kvir teme vidljivije u onim „manje važnim tehnikama“ kao što su crteži iz skicen-blokova ili na nekim manjim slikarskim formatima. U svakom slučaju u onim radovima koji nisu pretendovali da budu javno izlagani.
Kada je u pitanju kvir, da li je svakodnevica pratila umetnost ili umetnost svakodnevicu?
Ako se vodimo teorijom da je umetnost refleksija društvene stvarnosti u kojoj nastaje, onda bismo zaključili da je umetnost pratila svakodnevicu. Izvesna interakcija između umetnosti i svakodnevice svakako postoji. Ne možemo poreći činjenicu da vizuelna kultura ne utiče na nas, na formiranje određenih ideja i stavova. Isto tako, ne možemo poreći moć umetnosti ili makar njenu težnju da promeni stvarnost u kojoj nastaje – time bismo joj osporili jednu od osnovnih funkcija. Pa ipak, kada je reč o gore pomenutom istorijskom okviru, čini mi se da je umetnost mnogo više pratila svakodnevicu, a svakodnevica društvene norme.
Kako razgraničiti kvir, androgenost i žensku emancipaciju u umetnosti?
Mislim da ih je teško razgraničiti, naročito u kulturno-istorijskim kontekstima u kojima se prepliću. Feministička i kvir kritika i teorija se veoma često udružuju. Postoje situacije u kojima je nemoguće sagledati određeni fenomen bez oba pristupa. Androgenost iz 20-ih godina prošlog veka, koliko god pretendovala da postane trend, što zapravo i jeste bila, koji će stvoriti novi tip lepote bez stereotipa, suprotstavljala se heteronormativnu i prema njemu se odnosila subverzivno i kritički. Ona je nastojala da premosti distinkciju među hegemonim rodnim modelima i stereotipima, što svakako jeste deo kvir koncepata i strategija.
Koja dela domaćih umetnika možemo navesti kao primere „kvir umetnosti“ i zašto?
Teško je i veoma nezahvalno govoriti o kvir umetnosti pre nastanka definicije kvira i samosvesne kvir umetnosti. Između te dve kategorije postoji više nego jasna razlika i tako se prema njima moramo ophoditi. S obzirom da je problematizovanje kvira u okvirima umetničkih praksi u Srbiji do Drugog svetskog rata još uvek slabo istražen fenomen, ne možemo sasvim jasno govoriti o nekim preciznim okvirima i definicijama kvir umetnosti. Pitanje je da li je to uopšte neophodno definisati na taj način i da li je moguće. Ono o čemu možemo da govorimo to je postojanje određenih kvir koncepata, kao i o načinima na koje ih možemo prepoznati i razumeti u okvirima epohe. Svako drugo insistiranje na savremenoj interpretaciji kvira nemoguće je zbog prirode društvenih odnosa, umetničkih interesovanja srpskih slikara, ali i kulturno-istorijskog konteksta. Kvir postoji, možemo ga uočiti među radovima svih onih zvučnih imena srpske umetnosti, ali to u velikom broju slučajeva nije isti onaj kvir koji prepoznajemo u interpretacijama umetnosti zapadno-evropskih ili američkih teoretičara i teoretičarki. Malo je drugačiji. Kvir izgleda postaje množina.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 57 – decembar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):
