Čudo jedno kako je nadražaj za aktivizmom obrnuto proporcionalan dubini sranja u kome živiš. Jedva nešto više od mesec dana kako nisam u Srbiji, ili, da se izrazim afirmativnije, kako sam u Francuskoj, i moja potreba za raspravom, ubeđivanjem, borbom, svađom, pisanjem je skoro pa odumrla. Samo jedan članak, i to kratak, za nekoliko nedelja. A ne bi bilo ni njega da nisam čitao predsednikov epski bullshiting povodom izliva neke betonske ploče na mostu na Savi. Zaista je neophodno na FB pronaći opciju za hajdovanje vesti iz otadžbine. Kako je divno živeti život… Umesto da se za njega svaki jebeni dan uporno boriš, jer si okružen talibanima.
I kad sam zamoljen da napišem koju o „Pink Parade“ u Nici, sem što je to bila prva provera moje rešenosti da više nikad ne pišem za džabe, jer vala dosta je bila rasipanja talenta i vremena i živaca i aktivizma i bacanja bisera pred svinje, bila je to i prva prilika da porazmislim i sredim razne utiske iz nove sredine u kojoj živim. Pristao sam. U ime optimizma. U ime ohrabrenja. A onda danima, meni kome je iz tastature za manje od sat vremena izletelo čuveno „Otvoreno pismo Amfilohiju Radoviću“, napisano povodom prošlog BG prajda, a koje je bilo bestseler i po američkim a ne samo domaćim standardima, nisam bio u stanju da napišem ni jednu jedinu rečenicu.
Šta da napišem? Oni koji su čitali „Otvoreno pismo Amfilohiju“ znaju da je ono napisano sa stoičkim filozofskim strpljenjem i s argumentacijom pred kojom se biblija u deliću sekunde pretvara u prah. Nemam tih nerava više. Koliko vekova je potrebno trubiti jednu te istu priču? Pravo na ljubav, na šetnju, na život dostojan čoveka, razdvajati pedofiliju od homoseksualnosti, objašnjavati da “homoseksualizam” nije zapadnjački način za dokorusivanje srpstva (uzgred, ako će išta da ga dokosuri onda je to bez sumnje SPC), da niko nema pravo da te maltretira, bije i šikanira zbog toga šta si, koliko još emisija u kome će srčani i hrabri, a na radost kvazivoditeljki i polupismenog gledališta, da se bore sa tzv. autoritetima tipa Marić i ekipa, a sve u ime te super demokratije kakva, eto, jesmo, i davanja prostora obe strane… Nema druge strane, alo! Napravite emisiju o tome da li crnci treba da sede u autobusima pomešani s belcima. I dovedite „obe strane“ da ih čujemo u raspravi. Ili, da li žene mogu da voze kola i koriste kontracepciju. Ajd da čujemo obe strane. Da li roditelji imaju pravo da ubiju svoje potomstvo? Da čujemo obe strane. Jer u bibliji piše da mogu.
Dakle, dosta sa sranjima više. Jesu li gejevi u svemu ravnopravni građani svoje zemlje ili nisu? Jesu. Ili bi trebalo da budu. Kakva druga strana onda? Zajebite više. „Slobodu ne donosi puko iznošenje činjenica, već njihovo neprestano ponavljanje. Tolerancija nije posledica prosvetljenja, već dosade“, pisala je svojevremeno Bridžit Brofi. Mislim da je donekle u pravu. Ali, kad će Srbiji da dosadi? Još koliko decenija ponavljanja? Sem toga „srpski sindrom“ – verovanje da nikom ne može tj. ne sme da bude dobro ako i tebi nije, a znamo da je malo kome dobro u Srbiji, užasno usporava promene. Meni je loše, e pa ima i tebi da bude loše i učiniću ono što je do mene da ti život učinim još gorim. Zajebite i to. Jer, kako drugačije da shvatiš činjenicu da je neko spreman da uloži toliko vremena i energije da osujeti nekog drugog u borbi za svoja prava i rešavanje svog problema? Neshvatljivo. Čisto ludilo potpomognuto „srpskim sindromom“. Zamislite osobe sa invaliditetom, primera radi, koji izađu na ulicu da protestuju zbog nečega a vi mislite da postoje i preči problemi, vaš recimo, i izađete da kontra protestujete. I još da bijete osobe sa invaliditetom.
Kako god, predlažem primenu čistog bezobrazluka. Sve dok gejevi, kao zajednica i kao pojedinci prihvataju ulogu žrtve biće u neprestanoj situaciji da objašnjavaju, moljakaju, pravdaju, strahuju. Znam, lakše je reći nego učiniti. Ali nije ni toliko neizvodljivo kao što se čini. Suprotstavljajte se otvoreno i bezobrazno. Primera radi, ja redovno na fejsu napravim čistku u jeku rasprave za i protiv BG prajda, kad vidim kakve statuse i slike pojedini kače.
– „Zašto si me obrisao?“
– „Zato što si jebeni fašista a s fašistima se ne družim ni virtuelno“.
Nije teško. Zaista. I mnogo je, mnogo delotvornije nego kad se upustiš u beskonačnu i unapred na propast osuđenu argumentovanu raspravu. Jer ne žele da čuju. Imaju svoje istine i ubeđenja kojih se ne bi odrekli ni da im život od toga zavisi. Bolje je opaliti im šamar. Nabiti prst u oko.
Gle gde ja odoh.
Prajd u Nici. Zaista mislim da u ovom slučaju slike govore više od reči. Mnogo više. Treba ih staviti uporedo sa fotografijama s prajda u BG. Pa da neupućeni pogađaju ko su promoteri kulture smrti a ko promoteri života.
Da se razumemo. Siguran sam da u Francuskoj ima homofobnih budala kao i u Srbiji, kao i svuda u svetu. Ali, nemaju prostora. Makar ne javnog prostora. Ne zovu ih da gostuju po TV. Nije im dozvoljeno da lepe nacističke plakate po gradu. Kad su me prijatelji Francuzi pozvali da popodne provedemo zezajući se na ulicama Nice, u razigranoj i šarenoj koloni prajda (od kojih su neki str8 as an arrow ali se silno zabavljaju na gej žurkama) pravdajući se unapred „da nije baš kao u Parizu al’ bude zabavno“, nisam baš bio preterano oduševljen idejom. Dosta mi je aktivizma. Mogu valjda i ja malo da odmorim. Očekivao sam časne sestre poređane duž rute pognute glave kako skrušeno vrte brojanice moleći Svevišnjeg da odustane od slanja sumporne kiše. Očekivao sam kolonu uplašenih sprovedenih pod jakim policijskim obezbeđenjem.
Pogledajte slike.
Nisam video ni jednog jedinog policajca sem na samom početku njih nekoliko u pratnji gradonačelnika Nice koji se pojavio da, u ime gradskih vlasti, pozdravi učesnike parade. Prilično sam siguran da intimno ne haje mnogo za gejeve i njihove probleme, ali da je kao gradonačelnik i političar savršeno svestan svoje obaveze da zastupa i brani sve svoje građane. Zamislite Đilasa ili Verka u istoj ulozi.
A onda je povorka krenula. Na nekoliko pokretnih bina sa DJ-ejevima treštala je muzika, đuskali su veseli, razdragani i kostimirani ljudi, delili su se leci i kondomi, prskalo se iz vodenih pištolja, fotkalo i družilo, prolaznici su zastajali i smeškali se, ljudi mahali s balkona zgrada i hotela, iz restoranskih bašta ustajali i pridruživali se povorci. Mladi i stari, otmene gospođe pored nafrakanih drag kraljica. Porodice s decom u kolicima. Ma jel moguće?
Čekaj… za šta se ovi ljudi zapravo bore? Oni misle da ima da se uradi još toliko toga dok ne ostvare punu društvenu ravnopravnost?! Jebote, iz kakvog Kabula ja to dolazim!!!

Alexandar Lambros

Related Posts