Kao i svako drugo patrijarhalno društvo u svetu, kubansko društvo je homofobično. Tokom 1960-ih i 70-ih, ovo se izražavalo kroz političku odluku kojom su diskriminisani homoseksualci, posebno muškarci. To je bio opšti kriterijum koji je dolazio ne samo iz sfere religije već i iz same nauke. Psihijatri su klasifikovali homoseksualnost kao mentalni poremećaj. Postojali su čak i terapeuti koji su trebali da promene homoseksualce u heteroseksualce.
Kubanski političari, pedagozi i lekari postupali su u skladu sa naučnim shvatanjima tog vreme. Аli homoseksualci postoje svuda, bilo javno deklarisani ili ne. Homoseksualnost je realnost i na Kubi, kao bilo gde u svetu, ona se mora uzeti u obzir, a ne gurati pod tepih.

Poslednjih decenija, kubansko društvo učinilo je jasne korake ka većoj toleranciji i otvorenosti prema LGBT populaciji. Te promene u svom začetku su se odrazile na transparentan način posebno u filmu i književnosti. Godine 1993. film „Jagode i čokolada“ je u prvi plan izneo debatu o netoleranciji i homofobiji u kubanskom društvu.
Najveći doprinos u promenama prema LGBT populaciji u poslednjih dve decenije daje Marijela Kastro, ćerka aktuelnog predsednika Kube, Raula Kastra i njegove sada već pokojne žene Vilme Espin. Njena majka, na koju fizički, ali i po svojoj buntovničkoj naravi posebno podseća, bila je prva žena na Kubi koja je dobila diplomu hemijskog inženjera i koja je otišla na postdiplomske studije na Institutu za tehnologiju na Kembrudžu. Tokom 50-ih godina prošlog veka priključila se naoružanoj borbi protiv desničarskog diktatora Fulgensia Batiste da bi posle pobede Fidela Kastra bila jedna od ključnih političkih figura, posebno u borbi za prava žena, ali i žena koja je među prvima podržavala borbu za prava LGBT populacije.

U slobodoumnoj Marijeli buntovničkog duha mnogi vide budućnost kubanskog socijalizma. Kažu da zemlji donosi dah mladalačke strasti i nadu za promene. Iako poznata kao strasna zagovornica tolerantnog društva koje se protivi svim vidovima dogme, Kastrova tvrdi da će socijalizam nadživeti njenog oca. Smatra da je otvoreni dijalog o ekonomskim problemima Kube jedan od ključnih instrumenata za razvoj zemlje. Prema njenom mišljenju, potrebno je naći razumevanja, osluškivati kritiku naroda i ne zatvarati vrata pred iskustvima kubanskih građana. Kada je reč o njenim stavovima, priča se da ima velikog uticaja na svog oca Raula. Jednom prilikom je i sama rekla da njen otac poštuje njene slobodoumne ideje, ali da smatra da je potrebno da bude dobar strateg da bi ih i ostvarila.

Marijela Kastro rođena je u Havani 27. jula 1962. godine. Ona je diplomirani psiholog, pedagog i magistar seksualnosti. Ne čelu je Kubanskog nacionalnog centra za seksualno obrazovanje (Centro Nacional de Educación Sexual – CENESEX ) koji organizuje radionice, javne kampanje i druge akcije posvećene toleranciji prema LGBT populaciji, te toleranciji prema njima. Istovremeno je predsednica Kubanskog društva za interdisciplinarne studije o seksologiji, izvršna članica Svetskog udruženja za seksualno zdravlje i urednica časopisa “Seksologija i društvo” (Sexologia y Sociedad).

Autor je 13 naučnih radova i 9 knjiga, od kojih su neki doživeli izdanja na području bivše SFRJ.

Kao šef Nacionalnog centra za seksualno obrazovanje Marijela Kastro pokrenula je obrazovne strategije fokusirane na masovne medije kako bi se pažnja kubanskog društva okrenula i na različitost seksualnosti unutar njega. Jedno od svakako bitnih tema koje je pokrenula bilo je pitanje istopolnih brakova. Ona, kako sama kaže veruje da, u društvima poput kubanskog, istopolni brakovi su sasvim mogući i pored činjenice da je „u istoriji zemalja koji su pokušali da stvore socijalizam postojale duboke seksualne predrasude. Аli u kubanskom socijalizmu sigurno će biti moguće napraviti fundamentalne promene u životima muškaraca i žena shodno njihovoj seksualnoj orijentaciji i drugim elementima njihove seksualnosti koji nisi uzeti u razmatranje kod drugih socijalističkih država do danas. Naravno, postoji veoma jak uticaj religije koja je dominantna u našoj kulturi, ali to neće biti prepreka za puno garantovanje ljudskih prava koje mora da garantuje socijalizam“.

Pitanje istopolnih brakova nije prvi put bilo stavljeno pred kubansko društvo i kubanski politički establišment. Krajem 70-ih godina prošlog veka Kuba je pokrenula Nacionalni program seksualnog vaspitanja, upravo na predlog Vilme Espin i Federacije žena Kube. Istovremeno na razmatranje pred javnost bio je stavljen predlog novog ustava Kube. Vilma Espin insistirala je, uprkos jakom otporu koji je postojao u javnosti i političkom vrhu, da se u ustav kategorija braka ozvaniči kao zajednica dva lica, nezavisno od njihovog pola.

Rad Kubanskog nacionalnog centra za seksualno obrazovanje i pored otpora koji su pojavljivali uspeo je da omogući da Ministarstvo zdravstva Kube garantuje posebnu zdravstvenu pažnju prema transseksualnim osobama shodno njihovim potrebama koje uključuju i besplatnu promenu pola. Ove operacije su prvi put izvedena 1988. godine, ali su prekinute zbog nerazumevanja društva i ekonomskim problema nastalih 90-tih godina prošlog veka.

„Mi tražimo promene u porodici koje uključuju pravo gej ljudi da legalizuju svoje brakove. Mi takođe radimo na promeni zakona o identitetu koji će olakšati transseksualnim osobama da promene svoj pol u ličnim dokumenatima, bez obzira na operaciju promene pola. Jer nisu svi od njih automatski kvalifikovani za operaciju pola, ali ipak društvo treba da im to prizna u skladu sa njihovim rodnim identitetom, a ne biološkim polom“ – izjavila je govoreći o problemima transrodnih osoba na Kubi. Njena zalaganja rešavanju ovog složenog problema dovela su do mnogih krupnih promena kada je u pitanju odnos prema transrodnim osobama. Primera radi, Adela Hernandez rođena kao Jose Agustin Hernandez, žrtva decenijske diskriminacije i torture, izabrana je za poslanika na izborima za lokalnu skupštinu Caibariena, čime je ušla u istoriju ove karipske zemlje kao prvi transseksualni poslanik. Adela Hernandez rođena je u malom mestu u centralnoj kubanskoj provinciji Villa Clara. Ona je posle izbora izjavila da će se boriti za punu ravnopravnost homoseksualaca na ostrvu, posebno transseksualnih osoba, dodajući da sebe„od detinjstva doživljavala kao ženu zbog čega je naišla ne samo na osudu okoline već i porodice. Ipak, vremena na Kubi su se promenila, seksualna orijentacija ne određuje da li ste revolucionar ili ne, bitno je kako se osećate iznutra. Boriću se za zajednicu“.

Naravno, nije oduvek bilo tako. Na Kubi je postojalo sistematska diskriminacija i proganjanje LGBT populacije, posebno muškaraca. Sada već bivši predsednik Kube Fidel Kastro javno je rekao da su postojali momenti „velike nepravde“ protiv gej populacije, dodajući, „Ako je neko odgovoran, to sam ja“ iako „nisam imao lične predrasude o gej muškarcima i lezbejkama. To je bila stvar kulture, kao sto se desilo sa ženama. Revolucija to nije nikada propagirala, sasvim suprotno od toga; morali smo naporno da radimo da se oslobodimo rasnih predrasuda. U vezi žena, bilo je jakih predrasuda, podjednako snažnih kao i u slučaju homoseksualaca. Nemam nameru da sada tražim izgovore, jer preuzimam svoj deo odgovornosti. Ja sam zaista imao neke druge ideje vezane za to pitanje. Imao sam neka svoja mišljenja, i bio sam prilično protivan bilo kojoj vrsti zlostavljanja i diskriminaciji, jer bilo je mnogo predrasuda u tom društvu. Čitave porodice su patile zbog toga“.

Od 1983. godine sa pojavom AIDS-a na Kubi počinje projektovanje državne politike za prevenciju i lečenje HIV/АIDS-a. Svaki pacijent zaražen virusom imao je i ima i danas svu medicinsku pomoć o trošku države. Iako su lekovi vrlo skupi, kao i prevencija, to su osnovni da se izbegne širenje epidemije. Iako je Kuba održava najniži nivo infekcije u regionu i svetu, stopa obolelih stalno raste, tako da je i dalje potrebna mnogo efikasna prevencija i lečenje. Kuba kondome donira i distribuira besplatno kao deo aktivnosti obrazovnog centra širom zemlje. Zahvaljujući ovom efikasnom radu HIV infekcije se retko javlja kod adolescenata.

Na Kubi trenutno postoji politika tolerancije i otvaranja prema različitostima, ali ne treba zaboraviti činjenicu da su na Kubi i dalje prisutni snažni ostaci mačizma koji pružaju žilavi otpor prema novom kursu koji Kuba zauzima prema LGBT populaciji. Marijela Kastro ipak veruje da će se kubansko društvo odlučno suprotstaviti predrasudama i diskriminatorskom ponašanju koji počivaju na boji kože, polu, religijskim uverenjima, seksualnoj orijentaciji i teritorijalnom poreklu čime će se poboljšati i odnos prema LGBT populaciji i omogućiti njihov normalan život.

Piše: Marijan K.

Related Posts