Jedna LGBT nevladina organizacija je napravila promo spot pod nazivom „Ćutanje te neće zaštiti“ koji možete pogledati na youtubu, sa namerom da osnaži LGBT zajednicu na autovanja. Autovanje predstavlja verovatno jedan od najvažnijih koraka koje LGBT osoba može preduzeti u svom životu. U velikoj meri predstavlja čin zrelosti, a bespredmetno hrabrosti. Kao psihološki i socijalni proces vezana je isključivo za LGBT pojedince, koji traje čitavog života i sa sobom uvek vuče određeni nivo opterećenja usled nepoznavanja mogućih reakcija porodice i bliže zajednice.

Za neke ovaj proces može biti jednostavan koliko i to da saopštite da ste vegetarijanac, dok za druge može da znači gubitak porodice, prijatelja, posla ili doma. Bez obzira na moguće scenarije ishoda autovanja ovaj proces uvek zahteva emocionalnu, odnosno psihološku i socijalnu podršku pojedincu, nekada onu koja dolazi od strane bliskih ljudi, a nekada zahteva intenzivnu stručnu podršku. U prethodno pomenutom promo spot se takođe navodi „da moraš biti spreman da će neki to prihvatiti, a neki neće“ te baš kao i skoro svaka inicijativa vezana za LGBT građane karakterisana je čistom površnošću, gde ostaje nepoznato šta raditi posle autovanja ukoliko stvari krenu po zlu. Šta raditi ukoliko vas izbace iz kuće, šta raditi ukoliko izgubite posao, šta raditi ukoliko trpite nasilje ili ono najgore, šta raditi ukoliko ostanete sami? Šta možete da očekujete, kakav oblik i tip podrške, usluge odnosno zaštitu, od koga ili za koji vremenski period?

Odgovori na ova pitanja kao i mnoga druga, posle 25 godina LGBT aktivizma u Srbiji, ostaju potpuna misterija. Kada ova pitanja postavimo referentnim organizacijama odgovornost se prebacuje na institucije, a institucije uglavnom ne prepoznaju potrebu usled nedostatka jasnog zahteva za uvođenjem specifičnih oblika podrške za LGBT građane usled nepostojanja relevantnih podataka. Naime, nepoznato je koliko LGBT osoba ostaje bez posle, koliko je pogođeno siromaštvom, koliko bude izbačeno iz porodičnog doma ili se suočava sa nekom drugom pretnjom. Relevantni izveštaji ne postoje kao ni objedinjeno prikupljanje podataka što u praksi znači da su ovi, potpuno realni problemi, nevidljivi za različite sisteme naše države. Ukoliko ste maloletno lice, a izbace vas iz doma ili pak pobegnete, sistem socijalne zaštite može da vam obezbedi privremenog staratelja i pokuša ponovno spajanje sa biološkom porodicom, takođe, ukoliko vaša porodica ima problema sa prihvatanjem vaše seksualne orjentacije, socijalni radnik može pružiti savetodavnu podršku usmerenu na prihvatanje različitosti odnosno jačanje porodičnih odnosa. Iako sistem socijalne zaštite ne prepoznaje LGBT kao grupu, ipak prepoznaje potrebe sa kojim se suočavaju i LGBT pojedinci, te u određenim okolnostima može pružiti podršku. Na žalost, nema objedinjenog vodiča ili referentnog sajta koji poseduje jasne i lako dostupne informacije o tome koje usluge socijalne zaštite vam stoje na raspolaganju i kako njima možete pristupiti. Takođe, nema podatak o tome da li referentne organizacije održavaju funkcionalne kontakte sa socijalnim radnicima koji su senzibilisani za rad sa LGBT korisnicima gde takođe ne postoje smernice za stručni rad sa LGBT osobama. Poseban osećaj izneverenosti i ironije se javlja kada spoznate da su određeni oblici podrške dostupni, ali da ne postoji volje da se oni približe LGBT zajednici. Šta je sa psihološkom podrškom u ovim situacijama i zaštitom od traume, da li to znači da ćete ići kod svog izabranog lekara koji će vam dati uput za psihijatra pošto duševni odnosno psihološki problemi spadaju u sekundarni nivo zdravstvene zaštite, da li zaista lice u takvim situacija mora da traži termin, te onda ponovo prolazi kroz traumu prepričavajući svom lekaru događaje samo da bi mu ovaj dao uput.

I šta onda, koji psihijatar je edukovan o savremenim standardima zaštite mentalnog zdravlja LGBT osoba i gde da se o tome informišu LGBT osobe. Prošle godine je objavljen prvi stručni priručnik za psihološku terapiju LGBT osoba, ali on tek treba da zaživi među stručnjacima. Učestalost suicidalnih intencija kod mladih LGBT osoba je znatno veća nego među opštom populacijom pa se postavlja pitanje gde je sistem podrške u ovom smislu, SOS telefon odnosno centar gde lice anonimno može doći i dobiti trenutnu stručnu podršku, okupati se, prespavati i dobiti topli obrok. Šta ako se autujete i dobijete otkaz na poslu, koji mehanizmi su vam na raspolaganju, ko i kakvu pravnu podršku tačno pruža, da li LGBT nevladine organizacije imaju ovakav oblik podrške. Manjinske grupe imaju otežan pristup tržištu rada i zapošljavanju te su češće pogođene siromaštvom ali, ponovo, ostaje nejasno koji su programi razvijeni sa nacionalnim referentnim telima kako bi se pristupilo rešavanju ovih problem.

Odgovori na ova pitanja su uglavnom negativni, a predstavljaju samo delić izazova sa kojima se suočavaju LGBT građani. Čak i da se prikupe podaci i da deo podrške sprovode nevladine organizacije, tek treba ući u zagovaranja za preuzimanje ovih servisa od strane države i obezbeđivanje njihove postojanosti kroz finansiranje iz budžeta, što je tek borba za sebe.

Stoga pre nego vas neko gurne u autovanje bez osvrtanja na oblike podrške na koje možete računati, uradite sve što je u vašoj moći da se informišete, konstantno jačajte svoje socijalne veze, obezbedite sebi ekonomsku stabilnost i nezavisnost te na taj način minimizirajte ili u potpunosti uklonite moguće negativne efekte. Te ukoliko od vas, sledeći put neka LGBT organizacija traži da ih podržite vi ih samo pitajte šta konkretno mogu da urade za vas? Obavezno im odgovorite reciprocitetom.

Piše: Mladen Antonijević Priljeva

Related Posts