Nedavno se završio Filmski festival u Kanu što je bio jedan od povoda da porazgovaramo sa Jugoslavom Panelićem, umetničkim direktorom FEST-a i novim direktorom Jugoslovenske kinoteke, koji ga redovno prati i bira filmove za FEST.

Kakve utiske nosite sa ovogodišnjeg Kanskog festivala?

Svestan sam toga da ljudi koji Kanski festival prate iz medija potpuno drugačije doživljavaju tu značajnu filmsku manifestaciju od onih koji su decenijama njeni svedoci. Godinama unazad ovaj festival doživljavam isključivo kao izvor velikog broja filmova (zvanični i oni drugi festivalski programi, market), gde treba da pogledam i odaberem što je moguće veći broj kvalitetnih naslova koji će biti prikazani na festivalu čiji sam umetnički direktor. Kanu nikada ne nedostaju zvučni gosti, ogromno interesovanje filmskih profesionalaca i novinara, a ove godine ni odlični filmovi, čak i u onim programima koji se često ne mogu njima pohvaliti u većoj meri. Čuvene žurke iza kojih stoje veliki i oni malo manji studiji dobra su mesta za uspostavljanje poslovnih kontakata, ali ispred toga uvek ću staviti filmsku ponudu festivala, koja je ove godine bila iznad proseka. Od pobedničkog filma JA DANIJEL BLEJK, Kena Louca, preko MATURE, Kristijana Munđijua, do filma TO JE SAMO KRAJ SVETA mladog Gzavijea Dolana… Asgara Farhadija, koji je novim filmom PRODAVAC dostigao već pokazanu superiornost filmom RAZVOD. Bilo je tu i onih filmova koji će biti pravi pljačkaši bioskopskih blagajni, od kojih bih izdvojio ELLE, reditelja Pola Ferhuvena.

FEST se našao na udaru kritike jer ga je otvorio domaći film „Vlažnost“. Koliko je teško zadovoljiti sve filmske ukuse i koliko uzimate u obzir eventualne negativne reakcije pri selekciji?

Pri izboru filmova ne uzimam u obzir potencijalna negodovanja dela publike i kritike. Mišljenja sam da bi takvi kompromisi bili loši za FEST koji treba da slavi kvalitetan film i nove filmske tendencije, a ne da se dodvorava široj publici. Imao sam želju da otvorim festival sa domaćim filmom, ali ne po svaku cenu. Da se nije pojavio Ljucin film, koji mi se izuzetno dopao, sigurno bih odustao od te ideje. Čuo sam i negativne kritike na odluku da festival otvorim sa filmom VLAŽNOST, ali me nisu dotakle.

Da li danas filmovi mogu da šokiraju i skandalizuju, kao što su to nekada činili jer su vremena bila konzervativnija?

To pitanje i sam sebi postavljam i ubrzo nakon toga dobijem odgovor. Poslednji u nizu je bio nedavno u Kanu, a ime mu je OSTATI USPRAVAN. Najnoviji film Alana Zirodija je pre svega dobar, ali i film koji potvrđuje da filmovi i danas mogu da, kako kazete šokiraju i skandalizuju. Dakle, moj odgovor je potvrdan!

Kako uprkos ekonomskoj krizi uspevate da održite FEST kao reprezentativan filmski festival u zemlji i regionu?

Već skoro pola veka Grad Beograd stoji iza Festa, a veliku podršku daju nam Ministarstvo kulture, kao i Filmski centar Srbije. U poslednje dve godine organizacija festivala je postala znatno kompleksnija, a njegov takmičarski karakter sada podrazumeva mnogo zahtevniju pripremu i organizaciju koja okuplja značajno veći broj realizatora. Nastavi li ovim tempom, Fest će vrlo brzo prevazići geografske odrednice iz vašeg pitanja. Nadajmo se da će za to biti sluha.

Koga biste od svetskih zvezdi voleli da vidite kao gosta Festa?

Mislim da bi dolazak Pedra Almodovara bio jedan od boljih izbora. Mnogo je filmskih stvaralaca koje bih voleo da vidim u Beogradu… Šarlot Gejnzbur, Kirsten Danst, Vensan Kasel…

Od ove godine vršite i dužnost direktora Kinoteke. Kakvu viziju imate kad je Kinoteka u pitanju?

Pored obavljanja naših standardnih poslova na polju pronalaženja, čuvanja i prikazivanja filmske građe, mislim da Kinoteka u današnje vreme ima prioritetan zadatak u uspostavljanju odnosa mlađih generacija prema kvalitetnom filmu. Uveli smo nove programe, termine, trudimo se pored filmskih sadržaja posetiocima ponudimo uvid u istoriju srpskog, jugoslovenskog i svetskog filma i kroz izložbe, predavanja, panele. Novi sajt Kinoteke koji je počeo sa radom 6. juna na naš rođendan i 120-godišnjicu prve filmske projekcije u Srbiji (ali i na Balkanu), odličan je informator za sva zbivanja u našim dvoranama, a na moje zadovoljstvo… ima ih dosta!

Mi stariji pamtimo bilborde sa sloganom „Muškarac i žena mogu biti samo prijatelji“ kao najavu za seriju Vil i Grejs koja se prvo prikazivala na Studiju B. Ako se ne varam, vi ste odgovorno lice zašto smo uživali u toj seriji?

VIL I GREJS je u samom vrhu lestvice najuspešnijih serija koje sam plasirao kao dugogodišnji urednik filmskog programa TV Studio B. Kada sam početkom prošle dekade video pilot seriju tog sitkoma obećao sam sebi da ću je plasirati na TV. Nakon prvih pregovora, inopartneri su nam sugerisali da je serija “slobodnijeg karaktera”, te da to možda nije program za Srbiju. Sećam se da sam bio uvređen i da sam im zahvalio što brinu o reakcijama ovdašnje javnosti. Naravno zabrinutost se odnosila na to sto je glavni junak gay, te što takvi programi na mnogim teritorijama van Zapadne Evrope i Amerike nisu bili dobrodošli. Sećam se da smo bili jedna od prvih teritorija u Evropi koja je krenula sa prikazivanjem serije, a posto se vi još uvek sećate slogana kampanje, čini se da je i ona bila uspešna. Prikazivanje serije u Srbiji imalo je samo pozitivne reakcije, koliko se sećam nije bilo nikakvih negativnih komentara. SEX I GRAD i VIL I GREJS, bili su pioniri razbijanja tabua u tv produkciji. Drago mi je što ste se setili ovog odličnog sitkoma.

Često se povede rasprava među filmskim teoretičarima šta je to queer film. Kako biste vi definisali queer film?

Ja bas ne volim bilo kakve kategorizacije u svetu filma i delim ih isključivo na dobre, malo manje dobre, osrednje, skoro pa loše i loše. Pojava gay likova ili tretiranje tema koje se tiču gay ljudi i njihovih odnosa sastavni je deo života. Film kao umetnost koji u svom najvećem delu traži inspiraciju u životu ne treba da zaobilazi ni ovu temu. Godinama unazad taj trend je uočljiv i to je dobro. Iz razloga što svi ne misle ovako i samo zbog toga mogu da opravdam postojanje kategorizacije queer filma. Svestan sam toga, ali bih ipak radije da film sa gay tematikom posmatram kao i bilo koju drugu dramu, triler ili komediju…

FEST u poslednjih nekoliko godina vodi računa da uključi u svoju selekciju i queer filmove, ali oni retko kad stignu do šire bioskopske ili televizijske distribucije. Da li su queer filmovi u Srbiji osuđeni samo na festivale?

Praksa pokazuje da je to tako. Festivali su danas sigurne kuće i za nekomercijalne filmove koji nemaju tu odrednicu. Distributeri se teško odlučuju da queer filmove plasiraju u distribuciju. Razlog za to je strah od male zarade. To bi se eventualno moglo prevazići nekih distribucionim podsticajem ukoliko bi za tako nečim bilo volje nadležnih evropskih ili domaćih nadležnih tela. Kada je Fest u pitanju, plasman kvalitetnog filma nikada nije dovođen u pitanje zbog prisutnosti gay scena (čak i eksplicitnih), ili tematike. Takvog vida diskriminacije koliko ja znam (a mislim da znam), na Festu nije bilo od njegovog osnivanja pa do danas.

Kako biste okarakterisali srpski film danas?

Ako pogledamo aktuelnu produkciju, teško je da bilo ko može da bude zadovoljan. Poneki eksces nije dovoljan. Mislim da možemo i moramo mnogo bolje. Ohrabruju novi konkursi Filmskog centra Srbije koji će uskoro dati rezultate. Očekujem dosta od mnogih autora poput: Srđana Dragojevića, Nikole Lezajića, Maje Miloš, Srđana Golubovića, Ognjena Glavonjića, Stefana Ivančića, Daneta Komnjena…

Koji savet imate za mlade filmadžije?

Da obrate pažnju pri izboru scenarija, jer to je polazište koje ih u startu (bez obzira na sve ostalo), može deklarisati, kako na domaćim konkursima, tako i pri pronalaženju inopartnera, a i u kasnijem plasmanu filma. Tema je toliko. Treba biti hrabar i to se na kraju uvek isplati.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Related Posts