Naim Leo Beširi je izvršni direktor Instituta za evropske poslove i diplomirani politikolog. Na prethodnim beogradskim izborima bio je na listi LDP. Želeli smo da porazgovaramo s njim o trenutnoj političkoj situaciji u zemlji i da čujemo stavove ovog mladog političara.

Prošli su beogradski izbori i LDP nikada do sada nije imao lošiji rezultat. Kako bi to objasnio, koje su naučene lekcije i koje su ambicije za naredne izbore?

Politika LDP se zasniva na istini, slobodi i ličnoj odgovornosti. Nije popularna zato što nas suočava sa činjenicama da smo siromašni, materijalno i duhovno, da je upravljanje našim društvom i resursima loše, kratkoročno i bez vizije kako rešiti ozbiljne društvene izazove. Od činjenice da se nismo pomirili sa granicama u kojima živimo, do velike nezaposlenosti, siromaštva, devastirane ekonomije i zabrinjavajuće lošeg zdravstvenog i obrazovnog sistema. To su ozbiljne teme koje ni jedna politička konstelacija nije uspela da reši do kraja. Politika LDP poziva na slobode odlučivanja, udruživanja i govora koje za sobom nose i ličnu odgovornost bez koje društvo individua ne može da napreduje. Međutim, u kampanji je prostor dosta sužen i nosim deo odgovornosti što nismo uspeli da ubedimo Beograđane i Beograđanke u ideje u koje verujemo. Nije lako biti treći na listi, od vas se dosta očekuje. Istovremeno, kao odgovorna individua, obazrivo govorite i razmišljate o posledicama svojih reči. Za politiku je ipak potreban oštar jezik i sposobnost prodavanja magle, veštine u koje lično ne verujem. Iako nisam član stranke, za mene je učestvovanje u kampanji bilo ogromno iskustvo na šta sam ponosan i voleo bih da imam priliku da se susretnemo na glasačkom listiću i u budućnosti.

Koja je bila vaša motivacija da uđete u politiku i da se kandidujete?

Dvanaest godina radim u javnom sektoru za šta sam se, kao politikolog, školovao i u šta verujem. Godinama, hiljade mladih ljudi od mene sluša kako je važno učestvovati u procesima donošenja odluka, koristiti svoje aktivno i pasivno građansko pravo i kako je važno pokušati da utičete na pozitivne promene bar na mikro nivou. Smatrao sam da je licemerno da se sam nikada nisam kandidovao i probao da ubedim ljude u ono što verujem. Ja sam liberal i nisam imao mnogo izbora na čijoj bih listi bio. Verujem u ljudska prava, vladavinu prava, lične slobode i da svako ima pravo traži svoju sreću. Verujem i da ratni zločinci treba da budu u zatvoru i van javne sfere. Znam da je u Srebrenici izvršen genocid. Takođe znam i da je 19 generacija mladih ljudi stasalo, od bombardovanja Jugoslavije, a da pitanje Kosova nije rešeno. Na kraju, smatram i da bi građanima Srbije bilo mnogo bolje da smo dostigli standarde i da aktivno doprinosimo članstvom Srbije u EU i NATO. Ukratko, imao sam snažnu potrebu da budem deo izbornog procesa i da probam da utičem na odluke na višem nivou, a izbor na čijoj listi, iz mojih verovanja je bio jasan.

Primećujemo da u poslednje vreme opozicija odlazi u desno, postaje anti-EU i konzervativna. Da li vas to zabrinjava?

Budući da je vladajuća stranka preuzela program svih stranaka, opoziciji preostaje samo stari, izlizani i štetočinski nacionalizam. Međutim, opozicija zaboravlja da je najveći prepoznati nacionalista upravo onaj protiv koga izlaze na izbore. Drugim rečima, tužan je pokušaj dela opozicije da se bore protiv trenutnog režima udruživanjem u nepovezanih trideset tačaka, bez vizije kakvo društvo žele zajednički da grade. Uz takvu opoziciju, predsednik će imati bar još jedan mandat. Ipak, sve više me brinu izjave lidera stranaka od kojih očekujete progresivne, a ne konzervativne note. Na kraju, koketiranje sa krajnjom desnicom je štetno za celo društvo.

Kako uopšte sagledavaš današnju političku situaciju u Srbiji? Da li smo se zaista vratili u devedesete kao što neki tvrde?

Politička situacija u Srbiji je bezidejna, puna straha i na ivici egzistencije. Nezdrava dominacija jedne političke opcije suzila je političku debatu na monolog, a opoziciono delovanje na nepostojeće. Iz različitih razloga, sve je manje glasova koji su spremni da istupe i da ukažu na društvene izazove ili da daju predloge rešenja. Nije dobro za demokratiju, a posledično i za građane i građanke da žive u sistemu u kojem postoji strah od javnog nastupa ili drugačijeg mišljenja. Sa jedne strane, vladajuća elita nas je ubedila da smo svi isti, ergo glasajte za nas, a sa druge strane opozicija nije uspela da ubedi građane u svoje ideje, delimično zbog svog bagaža, zatim nedostatka ideja, a delimično i zbog finansija. Osim vladajuće stranke, ni jedna druga stranka nije pozitivna u bilansu stanja, drugim rečima, sve stranke su u debelom minusu, između ostalog i zbog činjenice da smo imali četiri izlaska na izbore u poslednjih šest godina. Primećujemo da je devedesetih bio fokus vlasti razračunavanje sa neistomišljenicima targetirajući grupe ljudi, novinare ili civilni sektor, dok se danas vlast sa neistomišljenicima sukobljava direktno proglašavajući individue izdajnicima, protivnicima režima i Srbije. Zbog toga bih rekao da je situacija jezivija nego devedesetih.

Često slušamo predrasude o nevladinom sektoru, ali se ipak postavlja pitanje kolika je moć srpskog NVO sektora danas, naročito kada je u pitanju uticaj na vladajuće strukture?

Ne bih govorio o moći, zato što se ona nalazi tamo gde se donose odluke ili gde se nalazi veliki novac, što u NVO sektoru nije slučaj. U demokratskom društvu, NVO sektor je korektiv vlasti koji može značajno doprineti razvoju demokratije, vladavine prava, ljudskih prava, zaštite životne sredine itd. U Srbiji, NVO sektor je treći najveći poslodavac, posle države i privatnog sektora. Sa druge strane, NVO sektor okuplja dosta obrazovnog kadra i ljudi koji zaista žele da doprinesu društvu u kome žive. Najveći deo, od oko 30.000 registrovanih organizacija, bave se socijalnom i zdravstvenom zaštitom, a samo 8% se bave demokratizacijom, pravosuđem, Evropskom unijom i politikama. Međutim, u poslednjih šest godina, primetan je manjak saradnje državnih institucija sa NVO sektorom i povećan broj novoosnovanih organizacija vrlo bliskih vladajućoj eliti i to je loše kratkoročno, a katastrofalno dugoročno, imajući u vidu ozbiljnost reformi koje nas čekaju.

Opozicija da bi se razlikovala od SNS koji postavlja lezbejku za ministarku, te premijerku, počinje da se distancija od LGBT populacije. Kako ocenjujete odnos političkih partija prema LGBT pravima?

Želim da verujem da je Brnabić na mestu predsednice vlade došla zbog svojih kvalifikacija, a ne ličnog svojstva. Potpuno bi druga situacija u društvu bila da je premijerka postavljena i zbog činjenice da je lezbejka. Ubeđen sam da bi se u tom slučaju, prava LGBT zajednice značajnije unapredila. Što se drugih stranaka tiče, osim LDP, to je tabu tema o kojoj se stidljivo govori, neretko sa prezirom. Međutim, želim da verujem da je situacija značajno bolja u odnosu na 2001. godinu, ali ima mnogo toga još da se radi da bi LGBT osobe bile na putu da budu prihvaćeni deo društva.

Iako je Ana Brnabić premijerka, Srbija je još daleko od registracije istopolnih partnerstava i drugih zakonskih rešenja koja bi pojednostavila život LGBT populacije. Da li smatrate da će se u skorije vreme nešto na tom planu promeniti?

Ne vidim ni jedan opravdani razlog zašto partneri ili partnerke ne bi mogli ostvarivati prava koje bračni drugovi imaju. Usvajanje tog zakona se godinama odlaže iz nepoznatih razloga, a od presude Suda za ljudska prava je i obaveza Srbije kao članice Saveta Evrope. Želim da verujem da je pre pitanje dana, nego godina do usvajanja zakona jer taj zakon dotiče i realne probleme građana kao što su nasleđivanje, podizanje kredita za stan, bolničke posete i zdravstveno osiguranje.

Približava se septembarska Parada ponosa i LDP je jedna od retkih političkih partija koja podržava događaj dolaskom lidera i članova. Koliko je Parada ponosa izgubila na svojoj političkoj bitnosti? Koliko uopšte LGBT populacija ima iskrenih prijatelja na političkoj sceni?

Na Paradu gledam kao na forum koji omogućava potencijal za razgovor i debatu. Parada nije samo šetnja od par sati već skup događaja koji otvara različite teme. Bilo bi dobro ohrabriti što više ljudi da u tim događajima učestvuju i da se polako sam događaj depolitizuje. U tom trenutku, cela nedelja će biti razlog za slavlje različitosti, a ne momenat brige i straha. LGBT zajednica nije homogeni sistem u kojem svi isto misle. Zajednica se ne razlikuje mnogo od ostatka društva i meni je sasvim u redu da se i mišljenja razlikuju i da postoje nesuglasice. Iz različitih zalaganja i glasova o potrebama zajednice, dugoročno gledano, sistem se menja pozitivno. Ukoliko postoje iskonske razlike njih treba ublažavati dijalogom unutar sebe, a onda i sa svim političkim akterima koji su voljni da se razgovara. Dug je put borba za prava i nikada ne prestaje.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.