Nedavno je izašao roman hrvatske autorke, odnosno, autorice, Nore Verde „Do isteka zaliha“. Pod ovim pseudonimom krije se novinarka Antonela Marušić. Svojim prvim proznim delom „Posudi mi smajli“ koji je bio posvećen generaciji X, lebijskom identitetu i egzistenciji Nora Verde uspela je da privuče šarenu publiku različitih seksualnih preferenci. Objavljivanje ovog romana bilo je praćeno i kontroverzom vezanom za autorku koja je, osim što je roman objavila pod pseudonimom, na HTV-u gostovala skrivenog lica i izmenjenog glasa. Ovo je izazvalo negativne reakcije LGBT aktivista i zajednice. Čak je i sama autorka rekla da je posle prvog gledanja ovog svog nastupa osećala mučninu i nelagodu.

Korišćenje pseudonima, i skriveni nastup na televiziji, objasnila je dvojakim razlogom. Prvo, želela je da poštedi svoju majku tuge, ako bi ona poistovetila život svoje ćerke sa životom protagonistkinje romana. Nije želela da njena majka pomisli da i ona, poput junakinje knjige, vodi autodestruktivan život ispunjen drogama. Drugi razlog upotrebe pseudonima jeste želja i potreba da se napravi distanca između spisateljice Nore Verde i novinarke Antonele Martušić. Dakle, nije reč o njenom bezglavom begu od lezbijskog identiteta i spisateljice, već potreba distanciranja pisca i novinara jer između Nore i Antonele ne postoji znak jednakosti. Ako je Fernando Pešoa mogao da stvara pod, najmanje, tri heteronima koji su bili više od pukih pseudonima, jer je izumeo posebne identitete za svakog od njih i održavao je dobro potkrepljenu iluziju da oni pišu potpuno nezavisno od svog tvorca, zašto ne bi to isto mogla da uradi Antonela Martušić?

Pseudonim je odabrala kombinujući ime devojčice sa kojom se družila u detinjstvu diveći se njenoj drskosti, ali i Ibsenovoj, prkosnoj, Nori iz „Lutkine kuće“, a Verde (zeleno) je njena omiljena boja. Tako je, na kraju, nastala Nora (inadžija i drska) Verde (vitalnošću opsednuta)

„Spasao me je inat, luđački inat prema cijelom svijetu, koji mi se smijao. Imaš frajera? Nemaš?! Bez muške ruke, svašta!“

Roman „Do isteka zaliha“ od početka do kraja govori o kraju veze između novinarke Nore i DIF-ofke Lune. Interesantno je da roman ne obuhvata celu priču –upoznavanje, flertovanje, veza, ljubav i raskid za kraj već je pripovedačica i protagonistkinja kroz nepotpunu retrospektivu dala na uvid ono što je prethodilo, preskačući one sretne i lepe trenutke veze. Ovo je u velikoj meri u suprotnosti sa tonom kojim je roman ispripovedan koji je, uprkos ozbiljnoj i tužnoj temi, duhovit. Dijalozi su fantastični, lokalni sleng u dijalozima, duhovite opaske i epizodni likovi poput Spržene doprinose opuštenoj atmosferi romana, to je u očitoj nesrazmeri sa ozbiljnim delovima i temama kojima se knjiga bavi.

„…zavučem se pod deku i kemijam: precrtavam razloge „za“ i „protiv“. Zatvorenih očiju, ispod kapaka, na crvenim žilicama iscrtanom platnu povlačim pluseve i minuseve…“

Roman je pisan samo iz jedne perspektive, sveznajućeg pripovedača Nore, tako da nismo bili u mogućnosti da čujemo i drugu stranu, Lunina razmišljanja i osećanja. Čak i sama Nora ne ide u dubinu svoje duše, nego nam samo površno nagoveštava o postojanju ponora u njoj. Autorka ne želi da od ove priče napravi još jednu tužnu LGBT priču o dve lezbe na varvarskom Balkanu, već želi da ispriča univerzalnu priču o raskidu kada „Na kraju je sve igra i gledanje preko obarača.“

Nora i uspeva u ovome jer Antonela Marušić u jednom intervjuu kaže da je dobijala povratne informacije od strejt ljudi koji su joj govorili da je ono što je opisivala u romanu upravo ono što se dešavalo i njima u njihovim hetero vezama. Na žalost, zbog ovog postupka „ispovesti“ junakinje često zvuče kao dnevnici Keri Bredšo. Nora zna da su odnosi u LGBT zajednici i vezama daleko složeniji od strejt odnosa, međutim ona ih u romanu prikazuje uprošćeno i svedeno na univerzalnu suštinu.

Primer može da bude i jedna stvar koje je jako zanimljiva, a to je porodično nasilje u istopolnoj vezi. O ovome se uglavnom ćuti, a tema stvarno obećava. Međutim Nora tu samo „zagrebe“ i ostavi modrice da same prođu. Šta bi bilo kada bi autorka o ovoj temi prišla stvarno promišljeno i duboko?

Međutim, autorka je odlučila da izbegne svaku dubinu koja bi na LGBT odnose mogla da baci senku. Čemu, pored toliko homofobije i diskriminacije koja je rasprostranjena širom Balkana još da mangupi iz naših redova ruše i onako krhki identitet zajednice? Možda zbog toga jer se problemi ne rešavaju ćutanjem?

„Ne liječi vrijeme rane, samo mi uspješno zamećemo tragove i kupujemo svako malo novi, sve veći tepih za pokrit govna koja su se tu nakupila.“

Ovaj roman, u svojoj pozadini ima slike lokalne, zagrebačke, gej zajednice u ovom vremenu, oslikava muziku koju slušaju, mesta na koja izlaze, stavove koje imaju. U knjizi je prikazano i društvo na kraju tranzicionog puta, sa obe noge u savremenom kapitalističkom društvu sa sve lažnim pobunama i licemernim, nobles, zgražavanjem nad zlim čika Dolarom.

„Do isteka zaliha“ je dobra, zabavna i pomalo tužna gej/lezbo knjiga koja će da prija svakome ko voli da čita o ovome. Od ovog romana ne možete da očekujete duboke i teške misli, emocionalnu i ideološku slagalicu koja oslikava sve probleme LGBT zajednice i njenih pojedinačnih članova, ali je odlična za lenjo letnje poslepodne, uz kokice i hladnu koka-kolu.

Piše: M. Aranđelović

Related Posts