Virdžinija Vulf se ubraja u najznačajnije engleske književnike i književnice 20. veka. Rado je smeštaju rame uz rame sa Džejmsom Džojsom i drže je za jednu od ključnih ličnosti modernizma. Poznata je kao autorka više romana sa autobiografskim elementima, zatim po feminističkim stavovima koje je iznosila u svojim esejima, kao i po seksualnoj fluidnosti. Zato je i tužno što je u širokim, ali i nekim užim, krugovima ostala upamćena kao „ona depresivna žgoljavica koja je natrpala kamenje u džepove i ušla u reku kako bi izvršila samoubistvo“.

„Ono što želim da pokušam ovim zapisom o Virdžiniji jeste da odagnam određenja netačna mišljenja“, piše u knjizi „Prisećanja na Virdžiniju Vulf“ njen prijatelj i rođak Klajv Bel. „Jedna od posledica objavljivanja određenih dnevničkih unosa jeste utvrđivanje već ustaljenog mišljenja, onog kojeg tvrdi da je Virdžinija bila gruba i nesrećna. Ne postoji ništa neistinitije od ove tvrdnje.“

Nije čudno što su srpski priređivači „Dnevnika Virdžinije Vulf“ odlučili da upravo ovaj odlomak izaberu kao predgovor svom izdanju. Klajv Bel je bio umetnički kritičar usko povezan sa grupom Blumbsberi koja je okupljala znamenite britanske umetnike i intelektualce prve polovine 20. veka. Osim što je delio iste umetničke, Bel je sa Vidržinijom delio i porodične veze. Naime, on je bio oženjen Virdžinijijonom sestrom Vanesom, a poznato je da je da su u jednom periodu Bel i Virdžinija, gotovo javno, flertovali. Naime, nakon što je Vanesa dobila dete ceo njen svet se okrenuo ka novorođenčetu. Budući da je bila veoma bliska sa sestrom i suprugom, oni su se u ovom trenutku našli sami, ostavljeni i, jednostavno, prepušteni jedno drugom. Ovakva situacija je dovela do njihovog zbližavanja, razmene pisama, pesama, a kasnije i do gorkog kajanja.

Zato Belu i možemo verovati kada za Virdžiniju kaže „da je ona bila najveselije ljudsko biće koje sam ikada poznavao i jedno od najomiljenijih“.

Upravo toj demistifikaciji i služe dnevnički zapisi koje je u srpskom prevodu Marka Gilmora objavila izdavačka kuća „Ukronija“. U ovim dnevničkim zapisima možemo upoznati jednu drugačiju Virdžiniju. Ne onu mršavicu koja sa kamenjem u džepovima i stenama na duši hrli kao obali spasa, već običnu ženu od krvi, mesa i svakodnevnih dogodovština. Virdžinija je počela da vodi dnevnik kao vid terapije da bi se izvukla iz teškog stanja u koje je upala nakon smrti majke. U prvom delu dnevnika, objavljenog ranije, pratimo petnaestogodišnju tinejdžerku koja vodi tipičan život jedne prosečne engleske intelektualne porodice srednjeg staleža u tom dobu. Oni posećuju galerije, pozorišta, zoološki vrt, čitaju knjige, voze bicikle po parku, leto provode u iznajmljenim seoskim kućama. Prvi deo dnevnika se završava 1909. godine opisima Virdžijinog boravaka u Firenci u društvu sestre Vanese i zeta Klajva Bela. Nakon ovog puta Virdžinija prestaje sa pisanjem dnevnika (ili su ti dnevnici iz tog perioda izgubljeni) da bi se dnevničkim zapisima vratila 1915. godine.

Tokom ovog „izgubljenog“ perioda dogodila se čuvena prevara (ili šala) u Drednotu u kojoj je učestvovala i Virdžinija. Naime, u ovoj šali o kojoj se i danas priča učestvovali su Virdžinija, njen brat Adrijan, Dankan Grant i još troje prijatelja predvođeni Horasom Kolom. Oni su se prerušili u članove abisinijeske kraljevske porodice tako što su na sebe navukli turbane i mantije i što su obojili lica u crno. Zatim su zamolili jednog prijatelja da zakaže sastanak između „kraljevske svite“ i engleske mornarice zarad obilaska jednog od bojnih brodova. Tokom posete brodu govorili su mešavinom svahilija i citata iz Vergilija i Homera, zahtevali da im se pokaže svaki deo broda, odbili osveženje iz straha da im ne otpadnu lažni brkovi i na kraju su otpraćeni do železničke stanice. Ova šala izazvala je skandal o kome se pričalo naredna dva meseca.

Upravo je to ona Virdžinija koju pokušavamo da otkrijemo čitajući njene dnevnike. Svakodnevna Virdžinija koja se brine o kućnim pomoćnicama, koja čisti srebrninu, odlazi u kupovinu, u pozorište, na zabave, čita Hermana Melvila i Tomasa Hardija, voli svog supruga, zaljubljuje se i flertuje sa ženama…

„Dnevnik Virdžinije Vulf“ nam pomaže da se povežemo sa jednom od najznačajnijih književnih figura 20. veka koja nastavlja da nas uzbuđuje i u ovom veku. Tako smo na nedavno završenom 10. međunarodnom festivalu “Merlinka” imali prilike da pogledamo film „Vita i Virdžinija“ rediteljke Šanije Baton u kome je prikazana ljubavna afera između popularne autorke Vite Sakvil-Vest i Virdžinije Vulf. Ovaj film je bio jedan od najgledanijih na festivalu što znači da i savremena publika i dalje traga za Virdžinijom. „Dnevnik Virdžinije Vulf“ je jedan od tragova koji nam otkrivaju slavnu književnicu iz nekih drugih uglova.

Piše: Milan Aranđelović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.