U junu ove godine na grčkom ostrvu Lezbos, venčale su se Evgenia Giakoumopoulou i Dragana Todorović, uz podršku porodice i prijatelja iz celog sveta. Proslava je trajala tri dana i prisustvovalo je više od dvesta zvanica. Optimist je odlučio da ovoj svadbi veka posveti naslovnu stranu i najobimniji intervju ikada objavljen na našim stranicama sa Novosađankom i dugogodišnjom lezbejskom aktivistkinjom, Draganom Todorović.
Možeš li nas vratiti na početak vaše ljubavne priče? Kako ste se vas dve upoznale i šta vas je privuklo jedna drugoj?
Evgenija i ja smo se upoznale 2017. godine, u ranim fazama formiranja evropske lezbejske mreže (EL*C – EuroCentralAsian Lesbian* Community), kada je to bila grupa od dvadesetak lezbejki iz više zemalja Evrope, koja se skoro svakodnevno viđala na onlajn sastancima, sa ciljem da se obnovi i poveže lezbejski pokret u Evropi i Centralnoj Aziji, koji je tada bio na izdisaju. Brzo nas je povezala zajednička ambicija i vizija za budućnost EL*C-a, međutim tek krajem 2021. godine, kada se Evgenija preselila iz Francuske u Crnu Goru smo imale priliku da se češće viđamo u stvarnom životu, i vrlo brzo nam je postalo očigledno da je tu bilo više od samo intelektualnog i aktivističkog saučesništva. Često se šalim da je počela da mi se dopada tek kada je kao Francuskinja grčkog porekla, životom u Crnoj Gori postala malo i Crnogorka. Osim sličnog vrednosnog sistema i interesovanja, ono što me je najviše privuklo je njen humor, koji svaki razgovor pretvara u stand-up comedy nastup samo za mene, kao i odnos prema životu i okruženju koji je istovremeno altruistički i hedonistički. Imamo veoma različite temperamente koji uravnotežuju jedni druge, uz beskrajno uzajamno poštovanje i poverenje. Odlučile smo da svoje živote posvetimo istim ciljevima, koje trenutno ispunjavamo iz različitih pozicija, Evgenija kao šefica Sektora za LGBTIQ pitanja Saveta Evrope, a ja kao izvršna direktorka EL*C-a, što znači da smo ne samo formalno partnerke u životu, već i u poslu. A to je, po mom mišljenju, savršena formula.
Kada ste shvatile da želite da provedete život zajedno i kako je izgledao trenutak kada ste odlučile da se verite?
Ja sam shvatila još prve večeri koju smo provele zajedno, u novembru 2021. Grupa aktivistkinja iz EL*C-a je bila u poseti mom rodnom Novom Sadu, uključujući i Evgeniju, kojoj je to bila prva poseta Srbiji. Tada još nismo bile par. Odvela sam ih prve večeri u kafe-bar „Kaž’te“, u vlasništvu moje dve najbolje drugarice koje su sada naše kume. Još uvek raspravljamo o tome ko je te večeri napravio odlučujući potez, ali mislim da tu zaslugu mogu sebi da pripišem. Nakon što smo se prvi put poljubile, navodno u pokušaju da sačuva prijateljstvo i profesionalni odnos, Evgenija je sugerisala da to ne bi trebalo da bude nešto ozbiljno i da je u pitanju „one night stand“. Već u tom trenutku sam znala koliko to nije tačno, i rekla joj da greši i da sam sasvim sigurna da ćemo biti zajedno zauvek. Ubrzo nakon toga je shvatila da sam ja uvek u pravu. Veridba je usledila godinu dana kasnije, na našu godišnjicu, na ostrvu Lezbos gde smo upravo završile zvaničnu i prvu posetu EL*C-a ostrvu. Nakon nekoliko dana u Skali Eresos, rodnom mestu pesnikinje Sapfo, bile smo ispunjene lepotom ostrva i njegove prirode, transformativnim iskustvom susreta sa lezbejkama i Lezbejkama (lokalnim Grkinjama) koje žive zajedno u ovom malom selu na Egejskom moru. Mogle smo da osetimo da je ovo bila prekretnica i za EL*C i za nas lično. U maloj ribarskoj kući okruženoj maslinjakom sa pogledom na more i flamingose, sa njom pored sebe, znala sam da želim da se svaki dan osećam tako. Izašla sam u dvorište, nije bilo cveća u bašti, samo mladi luk, ubrala sam buket mladog luka i zaprosila je. Pristala je bez razmišljanja.
Kako ste došle na ideju da organizujete venčanje na Lezbosu, i šta vam je to venčanje značilo na ličnom i simboličkom nivou?
Izbor Lezbosa kao mesta za venčanje je bio jednostavan. Tu smo se verile, tu smo osećale da pripadamo kao lezbejke, i u simboličnom i političkom smislu to mesto je veoma važno kako za nas, tako i za EL*C i lezbejski pokret generalno. Lezbejke su dobile ime po pesnikinji Sapfo, koja je bila sa ostrva Lezbos, i sama ta činjenica već́ ispunjava vazduh istorijom i poezijom. Pored toga, osamljeno selo Skala Eresos, gde je rođena Sapfo, nalazi se na veličanstvenoj plaži i okruženo je spektakularnom prirodom, koja ovom mestu daje istinski magičan osećaj, sa zadivljujućim zalascima sunca i zvezdanim nebom. Ovo ga čini savršenim okruženjem za venčanje! I naravno, tu je i politički aspekt: Evgenia i ja smo se upoznale kroz aktivizam, tako da je naše venčanje moralo biti proslava lezbejske ljubavi, ali i lezbejske kulture i vidljivosti. Mesto je bilo savršeno za ovo jer lezbejke već decenijama dolaze u Skalu Eresos, što je stvorilo potpuno jedinstveno okruženje i sklad između lokalnog stanovništva i lezbejki. Već godinama ovo selo je centar neverovatnih lezbejskih i kvir festivala i drugih događaja, tokom letnje sezone hiljade lezbejki poseti ovo selo, ali i mnogo njih iz celog sveta su odlučile da tamo žive tokom cele godine i stvaraju zaista raznoliku i inkluzivnu zajednicu, koja ne postoji ni na jednom drugom mestu. Skala Eresos je lezbejski raj. Takođe, tokom naše prve posete Lezbosu, kada smo se i verile, Evgenija i ja smo se zaljubile u jednu staru kamenu kuću koja je pre dva veka bila seoska fabrika maslinovog ulja, koju smo nekoliko meseci kasnije i kupile, i koja će nakon renoviranja koje je u toku biti naš letnji dom u Eresosu. Paralelno sa tim, i EL*C je odlučio da kupi kuću u Skali Eresos, koja će služiti kao radni prostor i političko i simboličko sedište EL*C-a. Dakle, sve to zajedno, na ličnom, poslovnom, simboličkom i političkom nivou, učinilo je Lezbos idealnim i nezaobilaznim izborom za mesto venčanja, koje smo želele da podelimo sa porodicom i prijateljima.
Da li ste uključile neke specifične tradicije ili običaje u vašu ceremoniju, i da li su one imale poseban značaj za vas kao lezbejski par?
Od tradicionalnih venčanja smo pozajmili ono što nam se dopada, i tome dodale lokalne lezbejske rituale, aktivizam i zabavu. Bilo je tradicionalno u smislu da smo imale nešto što je izgledalo kao tradicionalno okruženje za ceremoniju, sa dolaskom nevesta, sveštenica i razmenom zaveta, svedoka, veoma grčkom gozbom u taverni i žurkom na plaži. Tema estetike bila je usredsređena na lezbejsko nasleđe i maslinovo drvo, i povezanost sa ostrvom. Svadbenu tortu i deo keteringa naručile smo od lokalne ženske zadruge koja pravi tradicionalne domaće proizvode. Obe smo nosile komad nakita koji je imao tradicionalni grčki „mati“, koji se može vidite svuda u Grčkoj, i služi kao zaštita od urokljivih očiju! Tradicionalni aspekt nam je bio važan jer smo želele da se neki trenuci osećaju kao svečani i duhovni, ali i zato što smo želele da ispoštujemo seosku i tradicionalnu prirodu sela, pa smo zbog toga pozvale i celo selo na svadbu, i oni su došli – i meštani i lezbejke podjednako! U isto vreme, ovo je trebalo da bude i snažno lezbejsko venčanje, da proslavlja istoriju mesta i lezbejskog pokreta, da bude u suprotnosti sa patrijarhalnim normama i što je veoma važno, da bude po našem ukusu i u skladu sa našim ličnostima. Tako da smo sve to preokrenule i izmešale: na ceremoniju venčanja smo stigle u lezbejskom stilu- na prikolici starog Toyota kamioneta koji pripada Kvir Ranču, uz pesmu „Sweet Child of Mine“ benda Guns N’ Roses (moj omiljeni bend); naša ceremonija je bila „blagoslov Sapfo“ koji su napisale naše „Sapfo sveštenice“ i naše kume, koje su lepo utkale Sapfinu poeziju i stihove Odri Lord, modernu lezbejsku poeziju izgovorene reči, istoriju mesta, političke lezbejske feminističke izjave i veoma zabavne prikaze Evgenije i mene i naše ljubavne priče. Takođe, svadbenu tortu smo sekle sa labrisom, svi segmenti proslave održani su u objektima u vlasništvu lezbejki, i imali smo samo lezbejsku ekipu koja je organizovala i učestvovala u venčanju, od DJ-eva, konobarica, kuvarica, do fotografkinja, scenografkinja. Takođe, želele smo i da promenimo tradicionalnu praksu darivanja mladenaca, tako što smo zamolile naše goste da umesto poklona nama, doniraju novac lezbejskoj organizaciji koja se bavi brigom o životinjama u Eresosu. I na kraju, po dobroj grčkoj tradiciji, venčanje je trajalo tri dana. Dakle, venčanje je bilo eklektična kombinacija tradicije i subverzije tradicije, na lezbejski način.
Venčanje je bilo ispunjeno queer simbolikom i zabavnim elementima. Kako je izgledalo planiranje događaja i koje aktivnosti su vam bile najznačajnije?
Od početka smo se složile da će venčanje biti usredsređeno na koegzistirajuće zajednice meštana Skale Eresos i lezbejskog pokreta. Takođe smo se složile da ako venčanje ne bude jednako zabavno za nas koliko i za naše goste, da ga onda nema smisla organizovati. Deo proslave naše lezbejske kulture bilo je i igranje klišeima: na primer, lezbejski kamionet i labrisi. Pošto su skoro svi naši prijatelji i porodice morali da putuju, dolazeći iz cele Evrope, pa čak i iz SAD, želele smo da to učinimo pravim doživljajem u životu sela, i uključimo što više lokalnog stanovništva (kako Grka i tako i lezbejki). Kako je venčanje imalo različite događaje i aktivnosti tokom tri dana, to je više ličilo na lezbejski festival nego na venčanje. Jedan od zaista posebnih trenutaka bilo je venčano izdanje „swim to the rock“. Ovo plivanje se inače održava svakog dana tokom letnje sezone i okuplja žene koje se međusobno podržavaju i osnažuju da doplivaju do stene udaljene nekoliko stotina metara od obale i nazad, koje već godinama organizuje lokalna lezbejska grupa, i zaista smo bile srećne što je grupa pristala da ovaj prelepi lokalni lezbejski ritual integriše u naše svadbene događaje i omogući nam da ga podelimo sa svim našim gostima (uključujući i muškarce). To je definitivno imalo snažan efekat, jer su svi izašli iz vode oduševljeni, zadihani, nasmejani i ponosni na svoj uspeh, i što je najvažnije, imali su priliku da se upoznaju i povežu jedni sa drugima. Nije bilo takmičenja, samo uzajamna podrška i bodrenje. Bio je to pravi trenutak zajedništva i za nas moćan način da inkorporiramo feminističke vrednosti i tradicije lezbejske zajednice, i probijemo led pred predstojeće venčanje kasnije tog dana. Dok smo zajedno zamišljale venčanje, moram da priznam da se najvećim delom planiranja bavila Evgenija, i da meni ni sada nije jasno kako je to sve izvela. Ne samo zato što je Grkinja i što je zbog toga lakše komunicirala i pravila dogovore sa lokalnim stanovništvom, već i zato što je zapravo više uživala u pripremama od mene! Ja nisam taj tip. Prepustila sam joj da osmisli venčanje onako kako je ona htela, a moje je bilo da se samo pojavim. Tokom pripreme venčanja, ja sam dala tri ultimatuma: da burme odaberemo u New York-u, i to u Tiffany & Co na 5. aveniji, da venčanje bude obeleženo muzikom benda Guns N’ Roses i vojvođanskim tamburašima, i da se tokom ceremonije vijore jedna uz drugu zastave Grčke i Srbije. Dodatno, i Evgeniji i meni je moda veoma važna, i vidimo je kao neraskidivi deo LGBTIQ kulture, te smo dosta pažnje posvetile izboru odevnih kombinacija koje smo nosile u različitim trenutcima tokom tri dana venčanja. Evgenija je tu bila naročito temeljna jer je angažovala Christangelos-a, gej dizajnera iz Atine, koji je nekoliko meseci pažljivo radio na njenom svadbenom odelu, zbog čega je nekoliko puta odlazila u Atinu na probe. Ja sam odabrala jednostavniji i brži, ali ne manje efektan pristup, te sam svoja venčana odela odabrala u Galeriji Lafajet u Parizu, ostajući lojalna svojim omiljenim brendovima, Zadig & Voltaire i Max Mara. Jasno je da ćemo još neko vreme otplaćivati keš kredite koje smo podigle da bismo finansirale ovo venčanje, ali bilo je vredno toga.
Kako ste doživele podršku vaših prijatelja i porodice tokom proslave i koliko vam je ta podrška značila u ovom važnom trenutku?
Podrška prijatelja i porodice je za mene bila najvažniji aspekt venčanja iz više razloga. Imajući u vidu da je Lezbos prilično udaljeno ostrvo, a Skala Eresos još udaljenije selo, nismo bile sigurne da li će naši prijatelji i porodica moći da se odazovu pozivu. Međutim, više od 200 zvanica iz raznih delova Evrope i SAD je došlo na venčanje, uz jednako toliko meštana Eresosa i okolnih sela koji su takođe prisustvovali. To interesovanje i želja da budu sa nama dok slavimo našu ljubav je bilo toliko dirljivo da nas je potpuno preplavilo. Nismo očekivale da ćemo biti toliko potresene i dirnute podrškom i eksplozijom ljubavi koju smo tih dana dobile od naše porodice, naše izabrane porodice i naše zajednice. Naravno, mnogo je značilo što su došli i moji i Evgenijini roditelji. Bio je to prvi put da su se sreli, ali i prvi put da su bili izloženi „našem svetu“. Videti ih kako se smeju, pevaju i plešu sa našim prijateljima i našim kolegama aktivistima bilo je nadrealno i divno. Ali ono što nismo očekivale je koliko je to značilo i našoj zajednici: bilo je neverovatno videti starije lezbejke, mnoge od njih otuđene od svojih porodica, kako plaču i govore našim majkama da su one majke svih njih. Verujem da je prisustvo naših porodica privuklo i mnoge lokalne Grke koji nas nisu poznavali da se pridruže venčanju. Bili su oduševljeni! Za mene je to bilo i otkrovenje jer sam odjednom shvatila da nikada ranije nisam podelila tako intimni deo svog života sa svojim roditeljima, pa je venčanje bilo prvi put da su me videli da se sa nekim ljubim. Bila sam radosna što vidim svoje roditelje srećne i ponosne na mene, ali sam istovremeno osetila i snažno olakšanje nakon što sam tek tada zapravo postala potpuno svesna toga da sam prihvaćena i da je sve okej. Konačno, bilo je veoma značajno jer su upoznali stranu mog života koju nikada ranije nisu videli integrisanu na taj način u takvom okruženju, a to je tako veliki deo onoga što jesam: ponosna, vidljiva, srećna i uspešna lezbejka. Roditelji su skloni da zamišljaju da naša posvećenost aktivističkim ciljevima nužno znači da su naš život samo bes i borba. U tom smislu, ovo je bio najvažniji deo: videli su radost koja postoji u zajednici. Mogli su da dožive radost u slobodi da budemo svoje, bezbedne, srećne i zaljubljene.
Kako vidiš značaj braka i venčanja u lezbejskim vezama, posebno u svetlu borbe za prava LGBT+ osoba?
Ne mislim da je brak lezbejkama posebno važniji nego što je drugim ljudima, iako postoji taj šaljivi stereotip da se lezbejke brže i češće opredeljuju za dugoročna partnerstva, i počinju da žive zajedno već posle prvog dejta. Šalu na stranu, to je interesantno i važno pitanje, jer se ne radi o pridržavanju heteronormativnim i patrijarhalnim normama. Kvir osobe posebno imaju tendenciju da se što je više moguće odvoje od društvenih modela koji su izgrađeni na sistemima hijerarhija i ugnjetavanja i koji počivaju na seksističkoj dominaciji. Ali veoma je važno imati pravo na brak – da li se neko za to odluči ili ne, to je druga stvar. To je politički važno, jer je u pitanju jednakost i priznavanje da svi pojedinci imaju ista prava, da su jednaki pred zakonom i da ne bi trebalo da postoje građani drugog reda. Prenosi snažnu poruku koja ide i dalje od prava na brak i priznavanja istopolnih veza, jer takođe signalizira da ne postoji valjan razlog da se ljudi tretiraju drugačije na osnovu njihove seksualne orijentacije, a samim tim ni da nema opravdanja za diskriminaciju u bilo kojim sferama života. To je onda i pravno veoma važno, jer je to jedini način da se garantuje osnovna zaštita za par i njihovu porodicu. Nemogućnost sklapanja braka ili pravno priznatog partnerstva stvara mnoge prepreke u svakodnevnom životu jer niste prepoznati kao domaćinstvo, a to posebno znači da vas u najkritičnijim ili najizazovnijim trenucima u životu zakon napušta. Ovo je naročito tačno i dramatično u situacijama kada se partner ne može prepoznati kao najbliži srodnik. U slučaju dvonacionalnih parova, to znači da neće moći da žive zajedno u istoj zemlji jer su imigraciona prava i boravišne dozvole za porodice vezane za bračni status. U našem slučaju, na primer, pošto Srbija ne priznaje naš brak (koji je pravno sklopljen u Francuskoj), ne možemo da živimo zajedno u Srbiji.
S obzirom na to da Srbija ne priznaje istopolne brakove, da li planirate da pokrenete pravne korake protiv države kako biste osigurale da vaša zajednica bude pravno priznata?
Ja volim Srbiju, živim u Srbiji i želim da nastavim da živim u Srbiji, uskoro i sa svojom suprugom. Već duže vreme imam mogućnost da, ukoliko želim, živim u bilo kojoj zemlji Evrope, ali moj snažan izbor je Srbija. Zbog prirode posla često provodim vreme u državama Globalnog severa i zapada, i sada mi je već sasvim jasno da je percepcija koju sam nekada imala, da je skoro svuda bolje nego kod nas, umnogome netačna i naivna. Ja se, kao žena i kao lezbejka, osećam sigurnije na ulicama Novog Sada nego na ulicama Pariza. Naše društvo, koje se često pogrešno predstavlja kao zaostalo ili nedoraslo, nije značajno drugačije od nekog drugog društva koje se smatra naprednim, naprotiv, mislim da je naše društvo permeabilnije za različitosti i autentičnije otvoreno za sve nijanse života i ličnih okolnosti. Ovo se, nažalost, ne može reći i za naše političke predstavnike i predstavnice, na svim stranama političkog spektra, koji mogu i moraju da rade mnogo bolje za svoje LGBTIQ građane i građanke, naročito u domenu zakonodavstva. Duboko verujem da je naše društvo odavno spremno za zakonsko priznavanje istopolnih zajednica, i da bi Parlament Srbije trebalo da usvoji ovaj Zakon na sopstvenu inicijativu, a ne prinuđen od strane Evropskog suda za ljudska prava, ili nekog drugog međunarodnog procesa. Kada već umemo, često sa pravom, da se ponosimo svojom suverenošću i samosvojnošću, hajde da to uradimo sami za sebe, za svoje građane i građanke. Sramota bi bilo da se to desi drugačije.
Kao direktorka EL*C, kako vidiš ulogu organizacije u unapređenju prava lezbejki u Evropi i Centralnoj Aziji?
Ideja da se osnuje EL*C, kao mreža lezbejskih organizacija iz Evrope i Centralne Azije, se pojavila 2016. godine, u trenutku kada smo mogli da svedočimo sve bržem nestajanju lezbejskog pokreta. Lezbejske organizacije su jedna za drugom prestajale da postoje, lezbejski društveni prostori i barovi su se zatvarali, vidljivost lezbejki i lezbejskog političkog i kulturalnog aktivizma je bila u drastičnom opadanju, a niti je LGBTIQ pokret a ni ženski pokret bio zainteresovan da ovaj trend zaustavi. Nešto je moralo da se uradi, i bilo je potrebno stvoriti nešto novo, platformu dovoljno široku i ambicioznu da nas sve okupi i generiše novu snagu za preokret. Te 2016. godine se na moju inicijativu okupilo dvadesetak aktivistkinja iz različitih zemalja Evrope (Centralna Azija se pridružila malo kasnije) i tada smo nakon analize situacije odlučno krenule u obnovu lezbejskog pokreta, sa snagom, ambicijom i rešenošću koju samo lezbejke mogu da imaju. Danas je EL*C najveća lezbejska organizacija koja je ikada postojala u istoriji lezbejskog pokreta, i okuplja preko 150 lezbejskih organizacija i nekoliko hiljada individualnih članica, 11 stalno zaposlenih osoba, i godišnjim budžetom od nekoliko miliona evra koji se kroz grantove raspoređuje lezbejskim organizacijama članicama. Uloga EL*C-a u unapređenju položaja lezbejki u Evropi i Centralnoj Aziji je sveobuhvatna, i uključuje različite vrste intervencija u gotovo svim oblastima od značaja za lezbejski pokret i lezbejsku egzistenciju. Tokom prethodnih godina smo ne samo uspele da zaustavimo negativne trendove, već i da ih preokrenemo u pravcu ubrzanog razvoja lezbejskog pokreta, koji sa sobom nosi povećanje organizacionih i finansijskih kapaciteta lezbejskih organizacija, građenje i povezivanje zajednice, ujedinjeni strateški pristup u naporima da se dođe do društvenih promena i promena u javnim politikama u svim relevantnim domenima, i povećanje vidljivosti lezbejki i lezbejskog aktivizma, kako u širem društvu, tako i u okviru LGBTIQ i ženskog pokreta. Mnogo je primera koji ilustruju važnu ulogu EL*C-a, od toga da više od 70 lezbejskih organizacija u ovom trenutku prima značajnu finansijsku podršku od EL*C-a, preko organizacije velikih lezbejskih konferencija koje okupljaju stotine aktivistkinja, pa sve do prve ikada Rezolucije o pravima LBQ žena koju je na inicijativu EL*C-a pre 2 nedelje usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope, ali i humanitarnih terenskih napora kada je to potrebno, poput naše velike intervencije na granici između Poljske i Ukrajine, kada smo tokom godinu dana uspele da pomognemo više od 1000 lezbejki koje su bežale od ratnih dejstava. Drugim rečima, radimo sve što je potrebno- zasučemo rukave „and we get shit done“. Neverovatno je ono što je EL*C uspeo da uradi do sada, i čini me jako srećnom i ponosnom što je lezbejski aktivizam danas jedan od najvibrantnijih i najvitalnijih delova kako LGBTIQ pokreta, tako i pokreta za ženska prava, širom Evrope i Centralne Azije, ali i šire.
Možeš li podeliti nešto o planiranim aktivnostima koje će EL*C organizovati sada kada otvarate svoje sedište na Lezbosu?
EL*C od svog osnivanja ima administrativno i pravno sedište u Beču, u Austriji. To se desilo sticajem okolnosti jer je naša prva Evropska lezbejska konferencija bila 2017. godine u Beču, i bilo nam je potrebno da osnujemo organizaciju kako bismo primile sredstva za organizaciju te konferencije. I odlučile smo da tu i ostanemo iz praktičnih razloga. Međutim, nakon što smo posetile Lezbos, bilo je jasno da EL*C tamo pripada, iz istorijskih, političkih i simboličkih razloga. U roku od nekoliko meseci smo donele odluku da kupimo kuću na glavnom trgu sela Skala Eresos i da tu zasnujemo svoje sedište. To je stara kamena kuća zanimljive istorije, koja će na proleće početi da se renovira i prilagođava nameni. Dok ne počne renoviranje, kuću smo ustupile lezbejskoj grupi koja se bavi brigom o veoma brojnoj populaciji mačaka, te kuća sada služi kao bolnica za mačke koje se oporavljaju od različitih zdravstvenih problema. Poznata je činjenica da su lezbejke i mačke neraskidivo povezane, te se može reći da ova kuća već sada ispunjava svoju svrhu. Šalu na stranu, otvaranjem sedišta na Lezbosu, EL*C želi da stvori globalni centar lezbejske zajednice, u prostoru koji će imati različite namene, uključujući kancelarije EL*C-a, međunarodni muzej istorije lezbejskog pokreta, a ponudiće i svojim članicama prostore za radionice, izložbe i druženja. Zbog svoje lezbejske istorije, selo Skala Eresos je dom za oko 300 lezbejki koje tamo žive tokom cele godine u jedinstvenom i teško stečenom skladu sa lokalnim grčkim stanovništvom. Pored toga, svake godine Skala Eresos ugosti na hiljade lezbejki iz celog sveta i iz svih sfera života, posebno tokom letnje sezone i povodom lezbejskih* festivala i događaja, koje organizuje kako EL*C tako i četiri lezbejske organizacije koje se nalaze u Skali Eresos i obližnjem selu Tavari. Prostor EL*C-a će stoga postati strateško mesto na globalnoj raskrsnici lezbejskih političkih, umetničkih i društvenih svetova, i omogućilo bi blistavu mešavinu kreativnosti, aktivizma i raznolikosti, povećavajući lezbejsku vidljivost i povezanost, i prenošenje lezbejskog nasleđa.
Koji su najvažniji izazovi sa kojima se suočavaju lezbejske zajednice u regionima na kojima EL*C deluje, i kako vaša organizacija planira da odgovori na njih?
Položaj lezbejki u društvu je pod snažnim uticajem patrijarhalnog sistema, seksizma i mizoginije, koji u intersekciji sa homofobijom kreiraju lezbofobiju kao specifičnu vrstu mržnje, stvarajući time i jednu drugačiju realnost i samim tim drugačije potrebe i interese lezbejki, i lezbejskog pokreta. Ovo ima brojne negativne manifestacije, kako na nivou opšteg društvenog položaja lezbejki, tako i na nivou njihove vidljivosti i uloge u okviru LGBTIQ pokreta, i mogućnosti za pristup resursima i procesima odlučivanja. Kao što sam već rekla, do pre nekoliko godina postojao je veoma negativan trend tokom kojeg je mnogo istorijskih lezbejskih organizacija nestalo širom Evrope i Centralne Azije, a one koje su preživele uspele su to bez ikakvih ili vrlo malo finansijskih sredstava. Ovo se sada polako menja, uz ogromne napore EL*C-a, koji se tiču kako finansiranja, tako i drugih mera za podizanje kapaciteta, ali nastojanjima da se lezbejske organizacije povezuju, i da se stimuliše formiranje novih organizacija. Ovaj pad u lezbejskom organizovanju, je posledično doveo i do smanjenja vidljivosti i uticaja lezbejki na različite tokove i procese odlučivanja, kako u okviru LGBTIQ pokreta, tako i u odnosu na kreiranje javnih politika na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Zbog toga je jedan od glavnih ciljeva EL*C-a da otvara vrata za lezbejski pokret i osigura da se glas lezbejki jasno i glasno čuje, kada se govori i odlučuje o LGBTIQ pravima i rodnoj ravnopravnosti, na svim institucionalnim nivoima, uključujući i u okviru samih pokreta. Položaj lezbejki u Evropi i Centralnoj Aziji se sve više dodatno komplikuje usponom krajnje desnih i anti-rodnih pokreta, koji uporno rade na poništavanju dostignutih ženskih i LGBTIQ prava, a u tom kontekstu, lezbejski pokret predstavlja jednu od najlakših i omiljenih meta i često se nalazi u centru anti-rodnih napada. Dok pišem ovaj tekst, u toku je lezbejska konferencija u Kazahstanu, tokom koje je nekoliko mojih koleginica uhapšeno, a one koje su došle kao gosti iz drugih zemalja policija je označila kao strane agente. EL*C u ovim i sličnim situacijama pomaže na različite načine, uključujući pravnu pomoć, relokaciju aktivistkinja, kreiranje bezbednosnih procena i iniciranje međunarodnog pritiska. Osim ovoga, u poslednje vreme je primetan porast nasilja prema lezbejkama, uključuje ubistva, porodično i rodno zasnovano fizičko nasilje u porodičnom okruženju, seksualno nasilje i korektivno silovanje, kao i sve češći slučajevi verbalnog i fizičkog uznemiravanja i nasilja na ulicama i javnim mestima, ali i u onlajn prostorima. Zbog toga je EL*C uspostavio poseban program za borbu protiv lezbofobije i rodno zasnovanog nasilja, kroz koji na sveobuhvatan način podržavamo lezbejske organizacije koje pružaju pomoć žrtvama nasilja, pratimo i dokumentujemo slučajeve, utičemo na institucije sistema koje se bave ovim pitanjem, i povećavamo vidljivost o specifičnosti lezbofobije i posledica na lezbejke.
Kada upoređuješ stanje u drugim zemljama, kako ti se čini položaj LGBT zajednice u Srbiji?
Moram reći da je, uz neke razlike, situacija u smislu generalnih trendova veoma slična svuda, ne samo na nivou Evrope i Centralne Azije, već globalno. Zbog toga smo nedavno inicirale formiranje Globalne Lezbejske* Koalicije, koja osim EL*C-a uključuje još četiri lezbejske mreže koje pokrivaju Latinsku Ameriku i Karibe, region Južne Afrike i Aziju, kako bismo se udruženim snagama borile protiv globalnih trendova koji prete da značajno ugroze naša prava. Kada uporedim situaciju u Srbiji sa situacijom u drugim zemljama, mogu da primetim neke važne razlike. Ukoliko se uporedimo sa zemljama Zapada, naš LGBTIQ pokret je infrastrukturno u mnogo boljem stanju i spremniji je da se nosi sa trenutnim i predstojećim izazovima. Naš pokret se tokom prethodnih decenija kontinuirano razvijao, profesionalizovao i kalio kroz neprestane teškoće, i uspostavio jedan nivo otpornosti, koji mu daje veliku prednost. U zemljama Zapada, LGBTIQ pokret se uljuljkao i pasivizirao poslednjih godina, LGBTIQ osobe su se uglavnom integrisale u mejnstrim društvene tokove i načine života, te ih je dosta teško motivisati da se angažuju da zaštite svoja prava pre nego što bude kasno. Ukoliko dođe do drastične erozije naših prava u zemljama Zapada, predviđam da će u tom istorijskom ciklusu okosnicu nove faze borbe činiti upravo LGBTIQ pokret i feministički pokret Zapadnog Balkana i Istočne Evrope. Istorijske uloge će se sasvim obrnuti. Zapravo, ja to već sada mogu jasno da vidim iz iskustva EL*C-a, u kojem glavna pokretačka snaga i mudrost dolazi upravo od lezbejki iz našeg regiona i Istočne Evrope. Naravno, kada pogledamo zakonsku zaštitu LGBTIQ osoba, kako na nivou postojanja različitih zakona, tako i na nivou implementacije, pozicija LGBTIQ zajednice u Srbiji je prilično nepovoljnija. Sa druge strane, imam utisak da je na nivou društva situacija u Srbiji povoljnija nego u mnogim zemljama Evrope, naročito Zapadne i Severne Evrope, dok je sličnija situaciji u zemljama Južne Evrope, naročito Grčkoj. Primećujem da naši građani i građanke imaju više iskrene empatije i radoznalosti za ljude koji su drugačiji, i da je ideja jednakosti i solidarnosti mnogo temeljnije utkana u naše društvo, nego što je to u zemljama Zapadne Evrope. Dakle, po mom mišljenju, komparacija ne nudi crno-belu sliku, a situacija se prečesto prikazuje upravo tako- kod nas je sve loše, a tamo negde je sve bolje. Nije tako.
Sa ovom vremenskom distancom, kako vidiš svoj rad u Labrisu i mreži ERA? Da li si došla do određenih zaključaka i naučenih lekcija?
Rad u Labrisu vidim kao svoje najznačajnije radno iskustvo. Labris je moja matična kuća kojoj još uvek pripadam i kojoj se vraćam kad sam joj potrebna. Postoji ona jedna tačna rečenica koja karakteriše sve nas koje smo bile u nekom periodu deo Labrisa – jednom Labrisica, uvek Labrisica! Teško je taj osećaj pripadnosti objasniti na neki racionalan način. Labris je tokom svoje duge istorije postao više od organizacije civilnog društva, postao je stub i institucija LGBTIQ pokreta u Srbiji, čije su temeljne feminističke i lezbejske vrednosti i prakse toliko čvrsto i postojano utkane, da ga gotovo ništa ne može ozbiljno ugroziti, a poznato je koliko je uspona i padova Labris imao tokom prethodnih decenija. Labris je pre svega jedna beskompromisna lezbejska vizija i ideja koja transformiše svakoga ko joj se približi i kojoj sam imala privileguju da budem izložena, i kojoj mnogo dugujem. Labris je bio moje gnezdo, iz kojeg sam otišla kako bih stvorila i vodila ERA-u (Regionalna LGBTI mreža za Zapadni Balkan i Tursku) a nakon toga i EL*C. ERA je organizacija kojoj sam dala sebe u potpunosti, i sa kojom sam bila snažno identifikovana. Uspostaviti ERA-u, a potom je održati i razvijati, bilo je izuzetno komplikovano i izazovno, jer je zahtevalo filigransku preciznost i pažnju i neverovatne veštine balansiranja, jer je u tom trenutku, pre skoro 10 godina, LGBTIQ pokret u regionu bio prožet različitim konfliktima i postojalo je veliko nepoverenje među organizacijama, kao i sumnja u viziju ERA-e. Imajuću u vidu kontekst, kao i prethodne neuspele napore da se umreži LGBTIQ pokret u regionu, mnogi su mi govorili da se uzalud trudim i da to ne može da uspe. Međutim, pošto mi nije svojstveno da odustanem, i kako sam snažno verovala u ideju da LGBTIQ pokret u regionu može i mora da bude blisko povezan, odlučila sam da učinim sve što mogu i znam, i uprkos svemu sprovedem tu važnu ideju u delo. Mislim da sam u tome uspela jer je ERA, kao asocijacija koja u svom članstvu okuplja gotovo ceo LGBTIQ pokret Zapadnog Balkana i Turske (trenutno 85 organizacija), bila izgrađena na temeljima zajedničke vizije za budućnost našeg regiona, uz snažne demokratske procese i participativnost, i uz maksimalnu transparentnost i odgovornost prema organizacijama članicama, što je vremenom otklonilo veliki deo nepoverenja kako prema ERA-i, tako i među organizacijama članicama. To je otvorilo put ERA-i da se brzo razvija, i da na različite važne načine doprinese unapređenju položaja LGBTIQ osoba na Zapadnom Balkanu i Turskoj. Naravno da ne mogu uspehe ERA-e pripisati samo sebi, jer je tokom godina bilo mnogo ljudi koji su dali veliki doprinos, i to je bio zaista jedan zajednički poduhvat celog regionalnog pokreta. Ipak, naročito u prvim godinama, najveći teret sam ponela ja, jer je to tada bilo neophodno. Zbog toga, ERA je u velikoj meri bila izjednačavana sa mnom, i to sam mogla da primetim na svakom koraku, a uverenja sam da nikada nije dobro kada se organizacija poistovećuje sa osobama koje je vode, koliko god oni bili zaslužni. Zbog toga što tu percepciju nisam uspela da promenim, i u momentu kada je ERA bila relativno stabilna, prepoznala sam da je došao trenutak da liderstvo ERA-e pruzme neko drugi, po izboru Upravnog odbora kojeg biraju članice. Ta odluka za mene nije bila laka, ali je bila u najboljem interesu ERA-e. Koliko mogu da primetim, ERA je uspešno prošla kroz osetljivi period tranzicije liderstva, i sada ulazi u novu fazu razvoja i uticaja, pod vođstvom iskusnog kolege i prijatelja, Danijela Kalezića, i to me čini jako srećnom.
Koja je glavna motivacija za lezbejski separatizam i često izdvajanje L iz LGBT i kako se distancirati od TERF pokreta koje se isto zalaže za separatizam od T?
Mislim da reč separatizam ne opisuje dobro ono što karakteriše lezbejski pokret. Ne radi se o odvajanju lezbejki iz LGBTIQ pokreta, već o osnaživanju položaja lezbejskog pokreta i prepoznavanju specifičnosti lezbejskih interesa, u okviru LGBTIQ pokreta, što samo može učiniti naš zajednički LGBTIQ pokret snažnijim. Da li postoji neko ko može bolje od samih lezbejki i lezbejskih organizacija da prepozna interese i potrebe lezbejki, koji nisu isti kao interesi i potrebe drugih delova naše zajednice? LGBTIQ organizacije, kojima najčešće rukovode muškarci? Ne verujem. Da su hteli i/ili mogli da učine više, učinili bi. Lezbejski pokret je do pre nekoliko godina bio pred nestajanjem širom Evrope, bez alternative u okrilju LGBTIQ organizacija. Istorija pokreta, kako ženskog tako i LGBTIQ pokreta, nam jasno pokazuje da su lezbejke igrale ključnu ulogu u najvažnijim istorijskim momentima, i važno je da se to prepozna i da lezbejski pokret zauzme mesto koje mu pripada, i opet pokaže svoj puni kapacitet, naročito sada kada se svet suočava sa zastrašujućim geo-političkim i ideološkim previranjima, koja prete da unište sve za šta smo se kao pokret tokom prethodnih decenija izborili. Snažan lezbejski pokret nam je sada potrebniji nego ikad. Dakle, ovaj “separatizam” je taktičke i strateške prirode, kako bismo svi zajedno bili spremniji da odgovorimo izazovima koji su pred nama, u jedinstvu i na jednakim osnovama. Ovo nije vreme kada treba da se delimo, naprotiv. Takođe, kada je reč o odnosu lezbejskog i trans pokreta, tokom svoje istorije, lezbejski pokret je uvek mogao da se ponosi svojom inkluzivnošću i progresivnošću u odnosu na poimanje i življenje pola, roda, rodne ekspresije i rodnog identiteta. Još je čuvena lezbejska teoretičarka Monique Wittig rekla da lezbejke svojom egzistencijom van patrijarhalnih normi i očekivanja, zapravo i nisu žene, želeći time da istakne kompleksnost (ne)bivanja ženom. Propitivanje pola, roda i rodnog identiteta je oduvek okupiralo lezbejski pokret i lezbejsku teoriju, ali uvek na način koji je samo širio prostor mogućih identifikacija, a ne obrnuto. Ovaj recentni pokušaj sužavanja granica pola, roda i rodnog identiteta, koji pogađa trans osobe, a pre svega trans žene kao i trans lezbejke, meni nije razumljiv, i smatram ga štetnim. Buč lezbejke i trans žene su se rame uz rame borile protiv policije na ulicama New York-a tokom Stounvolske pobune, i ta saradnja i bliskost nikada nije prestala, i nastavlja se sada više nego ikada.
Kako vidiš da međunarodni lezbejski aktivizam može da doprinese poboljšanju položaja lezbejki u Srbiji?
Sve lezbejske organizacije u Srbiji, kao i organizacije kojima rukovode lezbejke i koje se pretežno bave lezbejskim pitanjima, su danas punopravne članice EL*C-a, i kao takve učestvuju u kreiranju i sprovođenju različitih aktivnosti EL*C-a, od kojih se neke tiču i specifično Srbije. U poslednje vreme, EL*C je naročito angažovan na pitanjima rodno zasnovanog nasilja u Srbiji, koje na specifičan način pogađa lezbejke, i u tom smislu smo zajedno sa organizacija članicama fokusirane na pružanje pomoći žrtvama, kao i na promenu javnih politika koje se tiču rodne ravnopravnosti, koje trenutno ne prepoznaju posebne potrebe lezbejki. Takođe, jako me raduje što su ove godine sve lezbejske organizacije u Srbiji dobile finansijsku podršku od EL*C-a, i da sada šest lezbejskih organizacija sprovodi projekte na temu rodno zasnovanog nasilja, na komplementaran i sinergijski način. Osim ovoga, kroz članstvo u EL*C-u, organizacije u Srbiji imaju koristi i od povezivanja sa sličnim organizacijama širom Evrope i Centralne Azije, što predstavlja nepresušan izvor mogućnosti za saradnju i razmenu iskustava. I konačno, zagovaračke aktivnosti koje sprovodi EL*C na međunarodnom nivou, takođe doprinose poboljšanju položaja lezbejki u Srbiji. Dobar primer je Rezolucija o pravima LBQ žena koja je nakon dve godine intenzivnog zagovaranja nedavno usvojena od strane Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, na inicijativu EL*C-a. Ovo je prvi međunarodni instrument za ljudska prava na svetu koji se specifično odnosi na LBQ žene. Ova Rezolucija se odnosi i na Srbiju, kao članicu Saveta Evrope.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 80 – oktobar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
