Hit je hit, a nasušna potreba počesto i prilično dugo zna da ostane upravo to – nasušna potreba. Srećom, nije uvek reč o oprečnim pojavama, i zna da dođe i do dodira ta dva časna skupa. Kao što je, recimo, bio slučaj sa romanom „Zovi me svojim imenom“ Andrea Asimana; evo, tek malo više od godinu dana nakon njegovog objavljivanja u Srbiji stigao nam je i njegov nastavak, roman „Nađi me“, naravno, iz pera istog autora.

I baš kao što je u tom konkretnom slučaju uspeh ekranizacije ponovo privukao pažnju na literarni joj izvornik, novi Asimanov roman na bliske teme i sa dobro znanim i voljenim glavnim junacima, izaziva potrebu za sanjarenjima o skoroj filmskoj adaptaciji i ovog Asimanovog dela. Ako je moguće, u izvođenju Luke Gvadanjina, koji je i najzaslužniji što je pipava i zahtevna proza tako nadahnuto transcendirala u filmski medij, zahvaljujući kome je književni predložak ponovo zasijao snažnim sjajem, privukavši više pažnje i znatno brojnije poklonike i poštovatelje nego što je to bio slučaj prilikom prvog mu naleta put knjižarske ponude. Oni koji su čitali „Zovi me svojim imenom“ sigurno znaju da je Asiman, između ostalog, pisac primetnog rafinmana i lako uočljivog autorskog takta, te „Nađi me“ (prevela Tatjana Bižić, objavila (baš kao i „Zovi me svojim imenom“) kuća Štrik) dosta brzo prevazilazi početne prepreke oličene u mogućoj impresiji o iznuđenosti i ne baš ubedljive utemeljenosti u stvaralačkom porivu; ovo je zapravo dostojanstvena dopuna pripovedačke magije visokog sjaja koju je Asiman uspeo da stvori i dočara u prethodnoj priči o Oliveru i Eliju. „Nađi me“ se, sasvim prirodno, usredsređuje na dva pomenuta centralna lika, prateći šta se zbivalo sa njima nakon te silovite ljubavi koja po svim osnovama zavređuje da se nazove i transformativnim iskustvom (poput, recimo, hodočašća u svetonazoru nekih drugih i drugačijih).

Elio je sada pijanista sa pariskom adresom, koji veruje da je ta mladalačka zanesenost iza njega, ali koga nova zaljubljenost u starijeg muškarca vraća u naručje smislenije i prijatnije prošlosti opisane u „Zovi me svojim imenom“. Na drugom fiktivnom tasu je, naravno, Oliver, sada profesor na koledžu, suprug i otac, spreman da napusti Njujork, i taj odlazak u njemu budi staru i potisnutu želju što ga navodi na put izbora koji bi mogli sve da promene, sve da poremete, ali možda i sve reše u pravcu punijeg doživljaja život kakav mu je jednom dat na uvid i probu, a od koga je u strahu i instinktivno utekao, nazovimo to tako, put tih društveno prihvatljivih rešenja i odluka i obećanog srednjeklasnog i heteronormativnog raja.

Međutim, mimo samog zapleta, pa i ispovedne kompozicije romana, ovde je dosta zanimljivija Asimanova istrajnost da (na planu preovlađujućih emocija, valera i stanja) ključna odrednica bude upravo melanholija, naravno, uz dužno poštovanje i prema skrivenoj lepoti i ostalih samozatajnim i često i teže spoznatljivim darovima melanholije kao neprolazne saputnice čovečanstva kroz, evo, već vekove, milenijume… U tom smislu, „Nađi me“ je roman prefinjenog i lirskog izraza, kanda i poetičniji od „Zovi me svojim imenom“, uz to, mudar i višeslojan. Posebno intrigantno je to što se Asiman (rođen 1951. godine), čak i sa pozicije pravičnog i objektivnog pripovedača i posmatrača devolucije i ponovne evolucije jedne tako istinite i prevratničke vezanosti i ljubavi, reklo bi se, ipak komotnije oseća kada tka ispovest i dalje mladog Elija – tananost njegove teskobe autoru ostavlja širok manevarski prostor za promišljen, detaljan i elegantan prikaz jedno tako usložnjenog psihičkog i duševnog stanja koje se možda da opisati i kao svojevoljni i beskrajni raskorak između lične istine i samoizabrane obmane. Ali, baš kao i prethodnik, i ovaj Asimanov roman je roman promene, romana stanja koje je fluidno i možda i kadro da krene i stigne put korenitih spoznaja, pa i srećnih završetaka, zašto da ne?

Na stranicama ovog Asimanovog dela, tako, nailazimo i na ove dokaze istinske i istinoljubive poetičnosti koja i na ovom uzorku krasi njegov jezik i stil: „Muzika ne pruža odgovore na pitanja koja ne znam kako da postavim. Ne govori mi šta želim. Podseća me da sam i dalje zaljubljen, mada nisam više siguran da znam šta to znači biti zaljubljen. Mislim na ljude sve vreme, pa ipak ih povredim više nego što imam onih do kojih mi je stalo. Ne znam čak ni šta osećam, mada osećam nešto i dalje, čak i ako je to više odsustvo, možda čak i osećaj neuspeha, otupelost ili potpuna neupućenost. Nekad sam bio samouveren, mislio sam da svašta znam, da poznajem sebe, i ljudi su voleli da pružim ruke i dodirnem ih, kad im upadnem u život čak i ne pitajući ih, ne sumnjajući, hoću li biti dobrodošao. Muzika me podseća na to kakav je moj život trebalo da bude, ali me ne menja.“

Ne biva u svim slučajevima tako, ali „Nađi me“ (koji, podsetimo, stiže punih dvanaest godina nakon prvog, izvornog izdanja „Zovi me svojim imenom“ na „matičnom“ tržištu) jeste dostojanstven nastavak, koji po svim iole značajnim osnovama ispunjava očekivano na osnovu dometa romana koji mu je prethodio. Naravno, ako vas literatura ovog tipa i ovako izraženog stepena zahtevnosti (u skladu sa uvodnom pasusu pominjanim, „Nađi me“ je čedo rafiniranosti koja naprosto zahteva i rafiniranost oni koji se late da ovako nešto pročitaju, sa punom pažnjom i snažnom usredsređenošću). A sve pod uslovom da ste već čitali „Zovi me…“ i uživali u tom romanu, jer u „Nađi me“ je reč o delu koje se obraća isključivo već upućenima i već iniciranima. I, dodajmo i to, već očaranima.

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 52 – februar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

4 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.