Neprijatelji, sedam slova, arhaično. Naravno, tačno rešenje je ‘dušmani’. Dakle, korporativni dušmani pre par sedmica (suprotno zdravom razumu) doneli su odluku da će nedavno okončana druga sezona serije Looking biti i poslednja. Nema više. Iako je obećan specijal kojim će u finišu te druge sezone ciljano raspletene narativne niti biti koliko-toliko uvezane u završni čvor, ova odluka glavešina u vrhovnom štabu cenjeno -prestižnog HBO dočekana je sa nevericom i vidnom rezignacijom. Šok je tim veći jer je Looking u kvalitativnom smislu odskočio u toj drugoj sezoni, pritom osetno nadvisivši Girls, seriju kojoj je trebalo da predstavlja nenametljivog saputnika. Ipak, to (nam) je što nam je; srećom, udarnici sa drugih adresa potrudili su se da dani ove tihe žalosti prođu uz kakvu-takvu zamenu za te nepravedno u penziju odaslate.
To se pre svega odnosi na nedavno završeni britanski „prehrambeni“ paket oličen u trojcu Banana – Krastavac – Tofu (Banana – Cucumber – Tofu). U pitanju je zapravo konceptualni venac od tri serijala koji se svaki na svoj način bave osobenostima LGBT života u Mančesteru, okruženju i srodnom ostrvskom kontekstu. Autor ovog za objašnjavanje donekle komplikovanog koncepta je Russell T. Davies, u čijoj bogatoj radnoj biografiji značajno mesto zauzima scenaristički doprinos nikada prežaljenoj izvornoj seriji Queer as Folk. Davis je za zimu iza nas osmislio narečeni prehrambeni aranžman, čiji su delovi nazvani po navodnoj seksološkoj klasifikaciji erekcije, od najslabije do najčvršće (tofu – banana – krastavac).

Same serije su osmišljene kao međusobna dopuna, a krajnji utisak je prilično sveobuhvatan prikaz queer života i sudbina, uz namerno potencirani humoristički melanž, tako svojstven i C4 (Channel 4) serijama, ali i dominantnom poimanju dramskog televizijskog igranog sadržaja u Britaniji u poslednjih nekoliko decenija. Banana se tako tiče mlađih LGBT naraštaja, dok Krastavac donosi osvrt na starija pokoljenja koji, čini se, neizbežnu krizu srednjih godina imaju da izguraju u drastično izmenjenim okolnostima za LGBT populaciju novog milenijuma u sve mahnitijem i sve više zbunjujućem zamahu. Banana je u biti zbirka i kroz osam epizoda prati osam parova u pokušajima da iznađu, ožive, lažiraju ili, pak, izbegnu romansu i ozbiljnu i/ili smislenu vezu. Sa druge strane, Krastavac ima pojedinačni središnji lik, mizantropičnog ostarelog geja, sitnog šrafa u ionako klimavom mehanizmu grabežljivog osiguravajućeg društva, koji će napokon morati da prizna da istovetan početak reči u ‘monogamija’ i ‘monotonija’ teško da može biti slučajnost. U njegovom konkretnom slučaju, naravno.
Ovde dolazimo do zaista upadljive osobenosti ovog diptiha (pa i triptiha, ali o tome nešto kasnije u ovom istom tekstu) gospodina Davisa; naime, premda se razlikuju u tom polaznom dramaturškom pristupu, Banana i Krastavac su ustrojene tako da se likovi iz ove dve serije prepliću, odnosno, da se bez posebnog naglašavanja po potrebi sele iz jednog u drugi narativni mikrouniverzum. Naravno, to zahteva pažljivog gledaoca, spremnog na usredsređenije praćenje ovde ponuđenog, ali tom i takvom konzumentu u oba slučaja stiže lako uočljiva nagrada. I Banana i Krastavac nude sočnu televizijsku zabavu, pride sasvim inteligentnu, kao i mogućnost za uživanje u efektnom a nenametljivom humoru, a, ako ćemo pošteno, i šansu da se trenira blaga zavist ili možda prepozna i koja rima i sličnost na ličnom planu.
Russell T. Davis je iskusan autor, sa biografijom krcatom raznorodnim (mahom, televizijskim) sadržajima, te ne čudi što je i u slučaju Banane i u slučaju Krastavca posegnuo za i dan danas najubojitijim dramaturškim oruđem/oružjem – verom u šarm glavnog junaka, odnosno, u slučaju Banane, glavnih junaka. Upravo tako, na planu radnju u oba pola ovog igranog diptiha, sasvim očekivano, imamo ispovrtanje poznatih dramskih situacija, uvreženih zapleta i varijacija na već poznato, ali na drugoj strani imamo izrazito dopadljive i životne junake čijem šarmom ni najostrašćenija zakerala ne mogu da bez vidnijeg napora odole. U Krastavcu gromki aplauzi po toj osnovi idu na račun Vincenta Franklina koji je uspeo da iznađe savršenu ravnotežu između autodestruktivnog cinizma, ogorčenosti, tihih nadanja u pravcu boljeg i potpunijeg, političke nekorektnosti i tek donekle građanski uprizorenog obešenjaštva. Kada pričamo o Banani, mora se primetiti da ovaj prvi serijal može da posluži i kao sugestivan egzemplar zaista velikih potencijala ostrvskog i irskog mlađeg glumišta.
Ovome treba dodati i treću kariku – već pominjani Tofu, dokumentarni dodatak narečenom dvojcu; ovaj dokumentaristički minjon (da ostanemo u tim prehrambenim referencama) donosi podsećanje na moć duhovitog verizma, ali funkcioniše tek kao sastavni deo niza o kome je u ovom tekstu bilo reči. Ono što je daleko važnije od vaganja dometa tek najminornijeg dela u nizu, sveukupno gledano ovaj trolist Russella T. Davisa i mimo ovog našeg optimističnog LGBT konteksta sa sigurnošću predstavlja sam vrh ponude kada je u pitanju ovozimska ostrvska igrana TV ponuda u pitanju. Dakle, izvanredan, sedam slova. Naravno, odličan, odličan (5).
Piše: Zoran Janković

Related Posts