Flesh for Frankenstein, erotski horor film iz 1973. koji je glumcu Udu Kiru doneo prvi ukus slave, prikazivan je u 3D formatu, kako bi njegovi ingeniozno odvratni efekti zaista „iskočili“ pred publikom. Najkrvaviji vrhunac filma prikazivao je Kira, u ulozi barona Frankenštajna, kako biva proboden kopljem, dok mu jetra veselo poskakuje pravo u lice gledaoca.
Takvi trikovi, međutim, nisu bili potrebni da bi Kir delovao upečatljivo trodimenzionalno tokom karijere duže od pola veka, u kojoj je sarađivao sa svima – od Larsa fon Trira i Rajnera Vernera Fasbindera do Pamele Anderson i Madone.
U sebi je spajao ranjivu pretnju Pitera Loreja, prezrivu maniju Klausa Kinskog i seksualni magnetizam Terensa Stampa. Veliki deo njegove snage bio je sažet u tom prodornom pogledu. To su bile oči koje vas ne samo prate po sobi, već vas gone i iz bioskopa, niz ulicu, sve do kuće i dalje – u snove, ili u košmare.
Kir, koji je preminuo u 81. godini, lako je prelazio između zlobe i kemp-razigranosti. Utapanje u pozadinu, međutim, nije bilo u njegovoj moći. „Želim da glumim tako da me ljudi pamte“, govorio je. „U suprotnom, čemu sve to?“ Magazin Interview ga je 2015. nazvao „ultimativnim kultnim filmskim glumcem svoje generacije“.
Taj magazin je bio suosnovan od strane Endija Vorhola, producenta filma Flesh for Frankenstein i njegovog nastavka Blood for Dracula (1974), u kojem je Kir ponovo igrao naslovnu ulogu. Pojavio se i u više dela Rajnera Vernera Fasbindera, uključujući Treću generaciju (1978), studiju o terorističkoj ćeliji, i Berlin Alexanderplatz (1980), petnaestočasovnu TV mini-seriju smeštenu u doba Vajmarske republike.
Glumac i reditelj poznavali su se još iz tinejdžerskih dana, kada su posećivali isti živopisni radnički bar u Kelnu, a početkom osamdesetih su i kratko živeli zajedno.
Tek devedesetih Kir počinje da stiče širi ugled. Okidač je bilo njegovo kratko, ali nezaboravno pojavljivanje u filmu Gasa Van Santa My Own Private Idaho (1991). Tumačio je preduzimljivog, prepredenog biznismena koji u hotelsku sobu dovodi dvojicu muških seksualnih radnika (River Feniks i Kijanu Rivs). Tamo izvodi atmosferični, kemp noćni nastup, dok mu je lice osvetljeno odozdo prenaglašenom lampom. Seksualna scena između trojice glumaca inventivno je snimljena kao niz lažnih „zamrznutih kadrova“.
Taj film, njegov prvi u SAD, doneo mu je članstvo u Udruženju filmskih glumaca (Screen Actors Guild) i skrenuo pažnju Madone. Ona ga je 1992. angažovala kao jednu od zvezda svog luksuzno eksplicitnog „coffee-table“ albuma Sex, uz supermodela Naomi Kembel, repera Vanila Ajsa i porno-zvezdu Džoija Stefana. Pojavio se i u spotovima za njene singlove Erotica i Deeper and Deeper.
Kir je saradnju sa Fon Trirom započeo još krajem osamdesetih, ali kako je rastao ugled tog reditelja, tako je rastao i njegov. Glumio je krupnookog, potpuno odraslog demona kojeg žena rađa u finalu Fon Tirove televizijske horor serije The Kingdom (1994), prikazane i u britanskim bioskopima, kao i jednog od nemilosrdnih mornara koji ubijaju psihički rastrojenu junakinju (Emili Votson) u filmu Breaking the Waves (1996). Među kasnijim filmovima koje je snimio za Fon Trira bio je i apokaliptični Melancholia (2011), gde je tumačio uštogljenog organizatora venčanja. Bio je i kum Fon Tirovom sinu.
Retko koji art-haus autor mogao je da odoli Kirovom ekscentričnom prisustvu. Za Valerijana Borovčika igrao je Džeka Trboseka u filmu Lulu (1980) i dr Džekila u Neobičnom slučaju doktora Džekila i lejdi Ozborn (1981). Pojavio se u filmu Vima Vendersa The End of Violence (1997), u Invincible (2001) i My Son, My Son, What Have Ye Done? (2009) Vernera Hercoga, kao i u The Forbidden Room (2015) Gaja Madina.
Kleber Mendonsa Filho dodelio mu je ulogu nasilnog plaćenika u filmu Bacurau (2019), koji završava živ zakopan, kao i ulogu preživelog Holokausta u nagrađivanom političkom trileru The Secret Agent (2025), smeštenom u doba brazilske vojne diktature.
Kir je delovao jednako zadovoljan i u holivudskoj produkciji, poput komedije Džima Kerija Ace Ventura: Pet Detective (1994), gde je igrao milijardera, kolekcionara egzotičnih životinja, futurističke avanture Barb Wire (1997), spektakla Armageddon, ekranizacije strip-serijala o vampiru Blade (oba iz 1998) i filma End of Days (1999) sa Arnoldom Švarcenegerom.
Rođen je u Kelnu, gde su on i njegova majka, Tekla Kirspe, jedva preživeli bombardovanje porodilišta od strane savezničkih snaga. Odgajala ga je sama; oca nikada nije upoznao – on je već bio oženjen i imao troje dece kada se Kir rodio. „Imao sam užasno detinjstvo“, govorio je. „Nismo imali toplu vodu sve dok nisam napunio 17 godina.“
Školovanje mu je bilo isprekidano. Zaposlio se u fabrici, uštedeo novac i 1965. se preselio u London, gde je učio engleski. Tamo ga je zapazio reditelj Majkl Sarn, koji ga je, uprkos Kirovim tvrdnjama da nema pojma kako se glumi, angažovao kao žigola u kratkom filmu Road to St Tropez (1966). Ohrabren pažnjom koju je dobio, ostao je u glumi i odigrao lovca na veštice u filmu Mark of the Devil (1970).
Slučajno je upoznao reditelja Pola Morisija u avionu, a ovaj ga je potom angažovao u dva Vorholova horora. Blood for Dracula sniman je toliko brzo nakon Flesh for Frankenstein da je Kir dobio svega nedelju dana da smrša onoliko koliko je bilo potrebno za ulogu grofa. Hranio se isključivo vodom i listovima salate, i do početka snimanja bio je toliko iscrpljen da je morao da koristi invalidska kolica.
Kasniji filmovi uključuju adaptaciju erotskog romana Priča o O (1975), Seduction: The Cruel Woman Monike Trojt (1985), sajber-pank triler Johnny Mnemonic (1995), u kojem se ponovo sreo sa Rivsom, i Shadow of the Vampire (2000), gde je tumačio Albina Graua, producenta i scenografa Murnauovog Nosferatua. U epizodi Cigarette Burns (2005), iz antologijske serije Masters of Horror Džona Karpentera, Kir se pojavljuje kako sopstvena creva ubacuje u filmski projektor.
Glumio je i uz Meta Dejona u naučnofantastičnoj komediji Aleksandra Pejna Downsizing (2017), kao i uz Mela Gibsona u trileru Dragged Across Concrete (2018).
Dobio je nagradu Teddy na Berlinskom filmskom festivalu 2015. za doprinos kvir kinematografiji. U filmu Swan Song (2022) koji je prikazan na Merlinka festivalu tumačio je penzionisanog frizera koji putuje na sahranu bivše klijentkinje kako bi joj sredio kosu i šminku za otvoreni kovčeg. Bila je to dobrodošla glavna uloga za figuru koja je veći deo života „pokretala“ filmove, a retko ih nosila. Zadatku je dorastao briljantno i izgledao očaravajuće u kombinaciji fedora šešira, marama oko vrata i upečatljivog pantalonskog odela u boji mente. Posetio je Beograd 2023. godine kada je dobio počasnog Beogradskog pobednika na FEST-u.
Nakon filma My Own Private Idaho Kir se trajno nastanio u SAD, gde je proveo ostatak života. Skupljao je modernu umetnost i nameštaj i delio vreme između dve nekretnine u Palm Springsu – preuređene modernističke biblioteke i ranča. Za sobom je ostavio partnera, umetnika Delberta Mekbrajda.
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
