Zabrana diskriminacije u Srbiji je predviđena u velikom broju pravnih akata, a od pre dve godine zaštita koja vam je na raspolaganju je i u skladu sa najvišim evropskim standardima. Očigledno je da je sada ključni problem nepoverenje žrtava u pravosudni sistem i druge institucije koje treba da pruže zaštitu od diskriminacije, isto koliko i nedostatak znanja o tome kome žrtve mogu da se obrate. Kod pripadnika LGBT zajednice postoji i dodatni problem u vidu straha od mogućih posledica (viktimizacija).
Postoji veliki broj konvencija koje je Srbija ratifikovala a koje garantuju jednakost građana, te i pripadnika LGBT zajednice. Međutim, od 2003. godine za nas je ključna Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je osnov da se obratite Evropskom sudu za ljudska prava, no tek onda kada iscrpite sve mogućnosti u Srbiji. Ono što gotovo niko ne zna je da praksa Evropskog suda jeste obavezujuća za naše sudove i državne organe, a u toj praksi postoji veliki broj slučajeva koji se tiču seksualne orijentacije.
Ustav Srbije u članu 21. zabranjuje diskriminaciju, garantujući da su svi građani pred zakonom jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu. Ovaj član najvažnijeg pravnog akta ne pominje izričito seksualnu orijentaciju, ali pored nabrojenih osnova govori i o „bilo kom drugom osnovu“, što seksualna orijentacija svakako jeste. Na sličan način, ne navodeći eksplicitno seksualnu orijentaciju već samo „drugi osnov“ diskriminaciju zabranjuju Zakon o izvršenju krivičnih sankcija (član 7), Zakon o državnim službenicima (član 7), Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (član 6), Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (član 1), Zakon o Vojsci Srbije (član 13), Zakon o policiji (član 35) i Zakon o udruženjima (član 3). Za razliku od njih, Zakon o zdravstvenoj zaštiti (član 1) ne pominje druga svojstva. Broj zakona koji eksplicitno predviđaju zabranu diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije nije mali – Zakon o radu (član 18), Zakon o javnom informisanju (član 38), Zakon o visokom obrazovanju (član 8) i Zakon o radiodifuziji (član 21). Upravo prema ovom poslednjem, možete podneti predstavku Republičkoj Radiodifuznoj Agenciji (RRA) u vezi govora mržnje. Nažalost, RRA se do sada nije baš proslavila postupajući po predstavkama koje se tiču govora mržnje zbog drugačije seksualne orijentacije, iako ih je nekoliko podneseno.
Najvažniji zakon po kome bi država morala sama da postupa je Krivični zakonik Srbije. Pored Tužilaštva postupak mogu inicirati i same žrtve kršenja ljudskih prava, a sam Krivični zakonik sadrži veliki broj odredbi koji se mogu primeniti u slučajevima napada na pripadnike LGBT zajednice. Rasna i druga diskriminacija (član 387), predviđa do 5 godina zatvora zbog diskriminacije ili proganjanja organizacija i pojedinaca koji se zalažu za ravnopravnost ljudi, dok je zatvor do 3 godine predviđen za širenje ideja koje pozivaju na mržnju, diskriminaciju ili nasilje, kao i za teže oblike pretnji zbog ličnog svojstva. Upravo po ovom članu je optužen Miša Vacić iz SNP „Naši 1389“. Za razliku od ovog malo korišćenog člana, nasilničko ponašanje iz člana 344 je ono za šta Tužilaštvo i policija najčešće optužuju one koji tuku građane zbog nekog ličnog svojstva; za ovo krivično delo je zaprećena kazna do 3 godine. Slično je i sa nasilničkim ponašanjem na sportskoj priredbi i drugom javnom skupu (član 344a), koji predviđa oštrije kazne i koji se može primeniti na napadače na Prajd. Krivični zakon predviđa i krivična dela povreda ravnopravnosti (član 128) sa kaznom do 3 godine, zlostavljanje i mučenje (član 137) sa zaprećenom kaznom do jedne godine i ugrožavanje sigurnosti (član 138) koji bi trebalo da sankcioniše različite vrste pretnji sa zatvorom do jedne ili 3 godine, zavisno od posledica. Veoma zanimljv je i član 174 koji predviđa krivično delo povrede ugleda zbog pripadnosti nekoj grupi. Ovaj član predviđa do godinu dana zatvora samo za „izlaganje poruzi“ zbog toga što neko poseduje određeno lično svojstvo. Iz ovoga se vidi da je zakonski okvir prilično dobar, ali da je praksa veoma loša. Ako ste žrtva, sami ili uz pomoć organizacije za ljudska prava, možete podneti krivičnu prijavu u svim ovim slučajevima, obzirom da Tužilaštvo veoma malo toga radi po službenoj dužnosti.
Što se tiče građanskopravne zaštite, najveći napredak je ostvaren donošenjem Zakona protiv diskriminacije u martu 2009. godine. Ceo zakon veoma detaljno definiše razne oblike diskriminacije, pojašnjava izuzetke, nabraja teške oblike diskriminacije, ali i pojašnjava druge termine važne za same žrtve. Za LGBT populaciju je svakako najvažniji član 21. koji, za razliku od drugih sličnih članova, ne objašnjava šta je „seksualna orijentacija“ već predviđa da niko ne može biti pozvan da se izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji kao i da ne može trpeti posledice ako se na bilo koji način o njoj izjasni.
Prema ovom zakonu, kao žrtva diskriminacije, imate dve opcije: da se obratite sudu i da se obratite Poverenici za zaštitu ravnopravnosti građana. U slučaju da se odmah odlučite za sudsku zaštitu na raspolaganju imate 5 različitih vrsti tužbi. Prva je tužba kojom se traži zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije. Pored nje, postoje tužbe za utvrđenje da li je tuženi diskriminatorski postupao prema vama ili drugome, tužba za izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja, ali i veoma važna tužba za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Na kraju, tužbom se može zahtevati i javno objavljivanje presude donete povodom neke od prethodno pomenutih tužbi.
Ako se odlučite za obraćanje Poverenici za zaštitu ravnopravnosti građana, procedura je krajnje jednostavna. Činjenice slučaja i eventualne dokaze podnosite Poverenici u formi pritužbe koja ne zahteva ogromno pravno znanje. Dokazima se ne treba preterano opterećivati, jer je prema ovom zakonu, teret dokazivanja upravo na onome ko je optužen za diskriminaciju. Poverenica bi trebalo da postupi po pritužbi u roku od 15 dana, a odbaciće je ukoliko je sličan postupak već započet pred drugim organom. Ona će uzeti izjavu od onoga ko je optužen za diskriminaciju, utvrditi činjenično stanje i pokušati mirenje dve strane. Ovo je jako važan deo postupka, budući da počinioci često nisu svesni da je neko postupanje zabranjeno. Ukoliko mirenje ne uspe, Poverenica će sačiniti mišljenje sa preporukama, a počinilac diskriminacije je dužan da postupi u skladu sa ovim mišljenjem. U suprotnom, ona će mu izreći opomenu, a ako ni tada ne postupi u skladu sa dobijenim rešenjem, ona će obavestiti javnost. Kao poslednju meru i to veoma efikasnu, Poverenica ima na raspolaganju mogućnost da vas zastupa pred sudom. Ovo je veoma važno kada znamo visinu sudskih i advokatskih taksi i situaciju u kojoj se žrtve diskriminacije najčešće nalaze. Zbog toga su i nevladine organizacije podržale Poverenicu koja je rešenjem utvrdila da je Mitropolit Amfilohije koristio govor mržnje kada je govorio o Paradi ponosa, ali i burno reagovale kada je ona samo dan kasnije javno saopštila da neće koristiti mogućnosti da ga sudski goni ako ne postupi po njenom rešenju.
Pored Poverenice, žrtve diskriminacije se mogu obratiti Zaštitniku građana (Ombudsmanu), ukoliko tvrde da je diskriminaciju počinio neki organ javne vlasti. Poslednja, ali veoma važna mogućnost je podnošenje žalbe Ustavnom sudu Srbije, što je istovremeno i preduslov da bi ste se obratili Evropskom sudu za ljudska prava. Ova ustavna žalba je zbog toga poslednji pravni lek koji morate da iskoristite pre nego što podnesete predstavku sudu u Strazburu. Od više od 40 presuđenih slučajeva protiv Srbije, samo jedan se odnosio na diskriminaciju i to po verskoj osnovi.

GORAN MILETIĆ

Related Posts