Poezija se često suočava s tvrdnjama da je prevaziđena i da više ne igra značajnu ulogu u savremenom društvu. Ipak, mladi pesnici i književni stvaraoci poput Uroša Đorovića dokazuju suprotno. Sa svojom prvom zbirkom poezije „Uriel“ i nagradama koje je osvojio, Uroš uspeva da spoji intimnu refleksiju i društvene teme, čineći poeziju relevantnom i živom i danas. U ovom intervjuu, Uroš govori o izazovima i inspiracijama koje su ga pratile na njegovom pesničkom putu, ulozi poezije u samospoznaji, kao i o značaju književne scene u Pančevu, njegovom rodnom gradu.
Priča se po kuloarima izdavačkih kuća da je poezija mrtva. Da li je?
Poezija definitivno nije mrtva, i nikada neće biti dokle god ljudi postoje, osećaju i pišu, mada bih rekao da se trenutno, kao i svi mi, nalazi u poprilično bizarnom vremenu i društvenom kontekstu. Što se tiče izdavačkih kuća, većini je cilj samo novac, koji se u pisanju poezije nikada ne podrazumeva, već najčešće dolazi kao prijatno iznenađenje.
„Uriel“ je tvoja prva zbirka poezije. Šta te je inspirisalo da pišeš ovu zbirku i koje su njene glavne teme? Da li je ona tvoja Božja svetlost?
Uriel je nastao kao tapiserija svega što sam napisao u periodu od otprilike sedam godina. Potrudio sam se da u izboru i rasporedu pesama postupim veoma proračunato, kako bi se glavni motivi nadovezivali jedni na druge i postali gradivno tkivo zbirke, podeljene u tri celine koje funkcionišu i kao celine za sebe. Ti motivi uključuju emotivno i psihičko sazrevanje, svest o sopstvenom postojanju u kontekstu društva i unutar svoja četiri zida, spoznaju sopstvene telesnosti, potragu za ljubavlju u sebi i drugima, kao i balans između romantizacije i realizacije stvarnosti u kojoj se svi nalazimo, ponekad uz dozu ironije. Što se tiče Božje svetlosti, moja knjiga definitivno sadrži aluzije na religijske teme, počevši od samog naslova, mada je u mom slučaju to često bio način da kroz poznate motive pronađem uzvišeno u nečemu sasvim običnom i svakodnevnom. Ono što bih opisao kao Božju svetlost koja mene vodi definitivno ne pripada kontekstu opšte prihvaćenog tumačenja dogme i većine organizovane religije.
Poezija često postaje prostor za izražavanje unutrašnjih konflikata i identiteta. Da li ti pisanje služi kao sredstvo samospoznaje?
Za poeziju važi isti paradoks kao i za druge umetničke discipline – uvek je autobiografska, čak i kada to zapravo nije, jer kada stigne u ruke čitaoca ili posmatrača, postaje nešto drugo. Meni je poezija poslužila kao oblik organizovanog unutrašnjeg monologa koji poprima formu stiha. Instinkt i podsvest igraju veliku ulogu u rađanju ideje, i nekada se taj rezultat samospoznaje pojavi odmah nakon što nešto napišem, nekada tek nakon što to prvi put pročitam naglas, a ponekad se značenje ne otkrije mesecima ili godinama. U tom smislu, poezija definitivno ima terapeutsko dejstvo.
Koliko društvene mreže i digitalno doba gde je svako svoj promoter doprinosi većoj popularizaciji poezije?
Danas je ljudima lakše nego ikada da se povežu sa različitim autorima, zahvaljujući različitim portalima, sajtovima i profilima na društvenim mrežama. Iako je prostor za učešće u poeziji proširen, uvek će postojati značajan broj ljudi koji poeziju ne shvataju previše ozbiljno ili je ne smatraju vrednom svog vremena. S druge strane, imamo one koji se fokusiraju isključivo na poeziju koja se dobro uklapa u Instagram estetiku. Ipak, najvažnije je da ljudi čitaju i da postoji podsticaj za radoznalost u izboru autora i knjiga.
Nagrade kada je proza u pitanju znače veću prodaju knjige, veće interesovanje medija i javnosti, a kad je poezija u pitanju?
Nagrade za poeziju prvenstveno predstavljaju čast i potvrdu dobro urađenog posla od strane stručnjaka koji su dobro upućeni u materiju i pomno prate domaću književnu scenu. Konkretno, nagrade koje sam imao čast da dobijem služe kao podsticaj mladim piscima, i izuzetno sam zahvalan na pažnji koju je moja knjiga zahvaljujući njima dobila. Međutim, u širem komercijalnom smislu, ne postoji ogroman interes za poeziju među publikom. Ljudi često osećaju da, ako se ne bave poezijom, to nije nešto što ih se tiče, i zbog toga se unapred isključuju iz razgovora. Vraćajući se na početno pitanje, nagrađivana proza često iza sebe ima podršku velikih izdavačkih kuća pored forme koju je lakše pogurati, što svakako olakšava dolazak do šire publike.
Da bi pesnik mogao da preživi on mora da radi šta? Da li to znači da je pisanje poezije hobi?
Nijedan pesnik ne bi poeziju okarakterisao kao hobi, ali objektivno gledano, ni najbolji pesnik na svetu ne može živeti isključivo od pisanja. Nedavno sam, tokom prve večeri ovogodišnje manifestacije Rukopisi, razgovarao s gostima o tome da život pesnika često podrazumeva svojevrsni dvostruki život. Neki pesnici, u zavisnosti od obrazovanja, rade u prosveti, knjižarama ili obavljaju poslove koji nemaju veze s književnošću. Od jednog se živi, a za drugo se živi.
Književni roditelji su ti Silvija Plat i Rejmond Karver, ali je i Edgar Alan Po imao uticaja na tebe. Zašto baš oni?
Uvek izdvajam Plat i Karvera, s obzirom na to da u njihovom radu postoji pregršt primera igranja s formom, stihom i rečima, na koji način se određeni motiv prvobitno predstavlja u stihovima i kako se ili pojačava do samog kraja ili potpuno preokreće naopačke. Poa sam prvi put čitao u srednjoj školi, i on je, pored perfektnog ritma, primer kako se u granicama stihova savršeno uspostavlja atmosfera. Interesantno je što je konkretno na formu i raspored pesama u Urielu od naših pisaca imao uticaj Stevan Raičković. Pored toga, nepresušnu inspiraciju pronalazim u pop muzici.
Pančevo je poznato po bogatoj književnoj sceni. Kako ti je život u Pančevu i rad sa Udruženjem književnika i književnih prevodilaca Pančeva uticao na književni razvoj?
Nemoguće mi je da pričam o svom književnom razvoju, a da se ne osvrnem na lokalnu scenu, koja je u Pančevu zaista bogata. To nije iznenađujuće s obzirom na sveprisutnu notu misticizma i melanholije, kao i dugu književnu tradiciju koju grad nosi. Istakao bih saradnju sa ljudima iz Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva, među kojima su Vasa Pavković, Nevena Stefanović i, posebno, Jasmina Topić. Njihov uticaj bio je značajan, jer je neprocenjivo imati u svom gradu grupu posvećenih ljudi koji aktivno stvaraju prostor za mlade autore. Imao sam sreću da budem okružen afirmisanim ljudima koji su me usmeravali na autore vredne pažnje, kao i na književne časopise i manifestacije koje treba pratiti.
Da li je Uroš Đorović lokal patriota ili žudi za svetlima velegrada?
Definitivno jesam lokal patriota i srećan sam što razumem tajni jezik svih koji su odrasli u manjim gradovima. Iako me privlači život u velikom gradu zbog raznovrsnih prilika i stalnih dešavanja, ne mogu da zamislim sebe kao nekoga ko bi najveći deo svog života proveo u takvom okruženju. Na kraju krajeva, gde god da se nalazim, sve što radim nosi pečat Pančeva.
Književni festivali su važan deo tvog dosadašnjeg uspeha. Koliko ti učešće na njima znači i kako te je oblikovalo kao umetnika?
Naravno, pored zvaničnih prilika, kao što je predstavljanje svog rada pred novom publikom, koje su mi značile kroz učešće na književnim festivalima, posebno na Rukopisima, ono što mi je najdragocenije jeste to što sam imao priliku da upoznam mnogo divnih mladih ljudi, a za koje verovatno ne bih čuo na drugi način. Ta iskustva su me oblikovala i na ličnom i na profesionalnom nivou. Lep je osećaj znati da pripadaš nečemu većem od sebe.
Mladi pesnici se često suočavaju sa izazovima pronalaženja svog glasa i mesta na književnoj sceni. Šta bi savetovao onima koji tek ulaze u svet književnosti?
Pre svega, moj savet bio bi da pišu što više, čak i ako to isprva deluje loše—sve se može ispraviti vremenom. Takođe, neka čitaju sve što im padne pod ruku, jer time razvijaju sopstveni osećaj i ukus za književnost. Meni je bilo izuzetno korisno da istražujem uzore svojih uzora, pronalazeći sve više inspiracije na taj način. Pored toga, mislim da je bitan sistem podrške i da ne treba da se stide svog rada. Postoji mnogo konkursa i zbornika gde mogu da se pošalju radovi. Posebno bih želeo da iskoristim priliku da sve zainteresovane uputim na književne radionice Jasmine Topić u Pančevu, koje obuhvataju i prozu i poeziju, i počinju ove jeseni. Bez učešća na toj radionici, moja knjiga u obliku u kojem je danas verovatno nikada ne bi postojala.
Kako vidiš budućnost poezije u Srbiji? Da li misliš da poezija može da pronađe novu publiku među mladima?
Kako stvari stoje, verujem da je budućnost poezije u dobrim rukama i da je sve više mladih inspirisano da piše, i to kvalitetno. Kada je reč o novoj publici, nadam se da će sve više ljudi biti motivisano da čita i sluša poeziju, a na nama je pre svega da ih dočekamo i privučemo dobrim materijalom. Ukratko, ima nade.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 80 – oktobar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
