U zemljama Zapadnog Balkana se već dve decenije sprovodi proces opsežnih društvenih, političkih i ekonomskih reformi, koji podrazumeva usvajanje brojnih materijalnih i procesnih zakona kojima se reguliše zaštita ljudskih prava, a među njima po prvi put i ljudska prava LGBTI osoba. Zemlje Zapadnog Balkana, uz izuzetak Severne Makedonije, su pre desetak godina napravile značajne korake napred, pre svega donošenjem antidiskriminacionih propisa kojima je eksplicitno zabranjena diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta. U godinama koje su potom usledile usvajani su i propisi kojima je u krivično zakonodavstvo uveden i institut zločina iz mržnje koji je takođe izričito priznavao seksualnu orijentaciju i rodni identitet kao zaštićeno lično svojstvo. Na kraju, Hrvatska i Slovenija otišle su i korak dalje sa pravnim priznavanjem istopolnih partnerstava, doduše još uvek ne izjednačavajući ovo sa brakom (npr. nije dopušteno pravo na usvajanje dece ili dostupnost zdravstvenim uslugama u vezi planiranja porodice). Pre desetak godina, Turska je bila zemlja u kojoj su se svake godine održavale povorke ponosa, ali i mnogi veliki događaji sa LGBTI tematikom.

Dakle, u većini zemalja regiona pravni okviri i postojeće javne politike za promociju i zaštitu ljudskih prava LGBTI osoba su postojali, makar na papiru. Međutim, poslednjih godina nesumnjivo smo svedoci ozbiljne stagnacije kada je reč o daljem unapređenju prava LGBTI osoba. Ne samo stagnacije, već i potpunog odsustva interesovanja država u regionu za položaj LGBTI osoba, koji je neretko oličenje licemerja i dvostrukih standarda.

Situacija u Turskoj svakako se najviše pogoršala, počevši od zabrane povorki ponosa, javnih događaja sa LGBTI tematikom, preko upućivanja poruka mržnje protiv LGBTI zajednica u Turskoj od strane religijskih lidera i ministara u Vladi Turske, do potpunog negiranja zvaničnika Turske u Ujedinjenim nacijama na optužbe da su LGBTI osobe u toj zemlji izložene nasilju i diskriminaciji, te da, primera radi – Turska prednjači u Evropi kada je reč o ubistvima trans osoba. Turska je do sada odbijala da prihvati preporuke za unapređenje položaja LGBTI osoba upućene u okviru Univerzalnog periodičnog pregleda stanja ljudskih prava (UPR), smatrajući da su takve preporuke suvišne i da su LGBTI osobe dovoljno zaštićene. Verovatno je zato otkazala i svoje učešće na Evroviziji.

ČITAJTE:  Anketa: A gde si ti na Paradi ponosa?

Kad smo već kod prihvatanja UPR preporuka za poboljšanje položaja LGBTI osoba, postoje zemlje koje su u potpunosti podržale ovakve preporuke. Najbolji primer za to je Srbija, zemlja kojom stoluje premijerka lezbejka. Od započinjanja Trećeg ciklusa UPR i preporuka datih početkom 2018. godine, te preporuke su do sada “implementirane” tako što većina mera za unapređenje položaja LGBTI osoba iz Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije (2013-2018) ni do danas nije sprovedena u delo, a o donošenju nove strategije i da ne govorimo. U međuvremenu smo ostali i bez Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, jer proces njenog (re)izbora nije ušao u skupštinsku proceduru pre parlamentarnih izbora, pa je tako danas sve ono za šta se LGBTI civilno društvo (iz)borilo 2009. godine ponovo dovedeno u pitanje. Delotvorne zaštite od diskriminacije za LGBTI osobe u ovom trenutku više nema. Ali, barem imamo čak dve presude kada je reč o zločinu iz mržnje, posle više od 7 godina od uvođenja ovog instituta. Zakon o rodnom identitetu i Zakon o registrovanim partnerstvima iz gorepomenute Strategije od predstavnika države više niko i ne spominje. Kao da neko očekuje da su dva Prajda dovoljna kompenzacija za sve ovo. Nisu.

Za razliku od Srbije, Albanija je otvoreno navela da ne može da podrži svih 14 LGBTI preporuka datih ovoj zemlji u okviru Trećeg UPR ciklusa 2019. godine. Primera radi, Albanija je prošle godine navela da ne planira da usvoji registrovano istopolno partnerstvo u naredne četiri godine. Očigledno su albanski zvaničnici zaboravili da je njihova zemlja 2016. godine donela poseban LGBTI nacionalni akcioni plan koji je, između ostalog, upravo predviđao donošenje takvog propisa. Gle čuda, taj akcioni plan ističe ove godine. Do tada, trans zajednica u Albaniji ostaje potpuno pravno i društveno nevidljiva – bez ikakve mogućnosti za pravno priznanje roda ili pristupu zdravstvenim uslugama u vezi prilagođavanja pola. Mlade LGBTI osobe beže iz zemlje, a LGBTI civilnom društvu se sve više sužava prostor za delovanje.

ČITAJTE:  Nismo izdajnici i strani plaćenici

Dok su neki mislili da je zakon o registrovanim partnerstvima u Hrvatskoj jedan od glavnih pokazatelja ko je s koje strane granice EU u regionu, ove godine svedočili smo ritualnom spaljivanju lutki koje simbolizuju istopolne partnere na karnevalu u Imotskom i diskriminatornom postupanju jednog centra za socijalni rad, koji je odbio da dete pošalje u hraniteljsku porodicu koju čine istopolni partneri. Slučaj ni nakon pozitivne odluke Ustavnog suda Hrvatske još uvek nije dobio adekvatan epilog. Nekima je čak smetala i zastava duginih boja u Splitu, simbolično postavljena umesto otkazanog splitskog Prajda. Da, homofobija je u punom jeku i u doba Korone. Čak i kad se ne šeta.

Ako ste mislili da je Slovenija ipak najprogresivinija u svemu, pa i u ovoj oblasti, stvari stoje ovako – prošle godine demoliran je najpoznatiji LGBT klub u Ljubljani, a učinioci još uvek nisu otkriveni. Prvi Prajd u Mariboru nije prošao bez incidenata, a širom zemlje registrovano je više slučajeva nasilja motivisanih mržnjom prema LGBTI populaciji. Slovenija do daljnjeg ostaje jedina zemlja u regionu koja nema institut zločina iz mržnje u svom zakonodavstvu. Trans zajednica, kao i u ostatku regiona, izložena je diskriminaciji i stigmatizaciji na svakom koraku. Još jednom da ponovim – na svakom koraku.

U međuvremenu, nacrt Građanskog zakona Kosova predviđa da je pravo na brak isključivo moguće između muškarca i žene, iako Ustav Kosova to pravo de facto omogućava svim građanima bez obzira na pol. Trans osobe za jednu jednostavnu izmenu oznake pola u ličnim dokumentima moraju da šetaju od suda do suda. Godinama.

Slučaj Severne Makedonije svima nama je prošle godine doneo plimu optimizma i novu nadu da su promene moguće. Ova zemlja je sa decenijom zakašnjenja u odnosu na region donela zakon koji je izričito uvrstio zabranu diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Usvojeni su i institut zločina iz mržnje, ali i antidiskriminacioni propisi u oblasti obrazovanja. A onda je Ustavni sud ove zemlje decenijsku borbu LGBTI civilnog društva proglasio neustavnom, jer Zakon o zabrani diskriminacije nije bio donet kvalifikovanom većinom, budući da je prvobitno tadašnji predsednik države odbio da potpiše zakone koji su u sebi sadržali dodatak ‘Severna’ u imenu Makedonije. Ako ste mislili da se pitanja cele države ne tiču i LGBTI zajednice, evo primera da možda, ipak, grešite.

ČITAJTE:  Proglašene gej ikone za 2013. godinu

Da nije sve tako crno svedoči i prošlogodišnja prva povorka ponosa u Sarajevu, kao i nedavno doneti Zakon o životnom partnerstvu osoba istog pola Crne Gore. Upravo su Crna Gora i Bosna I Hercegovina jedine dve zemlje koje uključuju polne karakteristike kao lično svojstvo u zaštiti od diskriminacije. Šta je sa ostalim državama? Zašto su interseks-interpolne-međupolne osobe potpuno izopštene iz svega u ovom našem regionu? Ako vam nije još uvek jasno, vratite se na početak ovog teksta.

Sa zakonima ili bez njih, sa strategijama ili bez, sa zabranama ili bez – sa Koronom ili bez: činjenica je da LGBTI osobe na Zapadnom Balkanu i u Turskoj i dalje nisu ravnopravne sa ostalima u društvu. Nekad je to čista homo/bi/lezbo/transfobija, a nekad je i do imena države (!). Suština leži u tome da svi istu muku muče. Jedni su umorni od svega toga, drugi u svemu vide loš pristup naših prema ovim problemima, treći ni ne vide sebe u svemu tome. Činjenica je, međutim, da je ovakvo stanje neodrživo, ali i da isto tako uvek može gore. Zato LGBTI zajednice u ovom regionu ne smeju i ne treba da ćute, već moraju biti sve glasnije. Dobar glas daleko se čuje, a u ovom slučaju – ujedinjen glas daleko se čuje, a i dobro se čuje. Uz onu dobru staru – ništa o nama bez nas. Sve ostalo su izgovori. Ima li se pravo na takav luksuz?

Piše: Vuk Raičević

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.