Jako često udarna tema u medijima budu ljubavne veze i afere koje uključuju osobe između kojih postoji izvesna razlika u godinama. Stiven Fraj i njegov 30 godina mlađi suprug Eliot Spenser sa kojim se skoro venčao najsvežiji su primer, a komentari su različiti, što iziskuje da se pozabavimo dublje teorijski problemom ejdžizma, posebno u kontekstu kvir teorije.
Različito poimanje društveno prihvatljivog ponašanja kada je starenje u pitanju jako opsežno problematizuje Lin Sandberg u tekstu „Stari, ružni i kvir: shvatanje starosti u kontekstu kvir teorije“. Centralni argument ove teoretičarke je da je starenje podeljeno između dva kontradiktorna diskursa – diskurs o „uspešnom starenju“ i „starenju kao nazadovanju“, te da ova dva koncepta u svojoj osnovi reprodukuju heteronormativnu matricu. Koncept uspešnog starenja je koncept iz socijalne gerontologije i odnosi se na povećanje potencijala pojedinaca da dobro ostare. To se pre svega odnosi na aktivnost, sposobnost da se brinu sami o sebi i dostizanje sopstvenih kapaciteta u starijim godinama. Međutim, teoretičarka preuzima ovaj koncept i daje mu drugo značenje, tumačeći ga kroz prizmu masovnih medija, te diskurs pozitivnog starenja stavlja u odnos sa tumačenjima negativnog starenja u kvir teoriji. Ovakav otklon od strogo definisanih koncepta socijalne gerontologije plodan je za analizu medijski konstruisanih normi, što lično smatram plodnim poljem za društvenu nauku.
Teoretičarka smatra da je koncept pozitivnog starenja konstruisan kroz neoliberalizam i konzumerizam putem proizvoda poput Vijagre, te je seksualna aktivnost uključena u aspekt aktivnog života u starijem dobu. Naglasak na penisu sposobnom za penetraciju generalno zauzima centralno mesto u heteroseksualnoj matrici. Shvatanje impotencije kao psihološkog problema zamenilo je shvatanje ovog problema kao medicinskog, a pronalazak Vijagre doprineo je patalogizovanju erektivnih problema, što se fukoovski može tumačiti kao disciplinovanje i regulisanje funkcije muške heteroseksualnosti i jačanje normalnosti penisa u erekciji. Stigma od impotencije jedan je od aspekata istaknutih u istraživanju o muškosti, starenju i seksualnosti iz 2005. godine, koje ističe da se sposobnost muškarca za koitus vidi kao poželjna osobina. Poželjnost heteroseksualnog muškarca se ne ogleda samo kroz vijagra-diskurse poželjnog starenja, već i kroz shvatanje da su seksualno privlačni značajno mlađim ženama. Zrelost starijim muškarcima naizgled donosi seksualni socijalni kapital. Teoretičarka smatra da je oličenje ovog diskursa glumac Šon Koneri. U našem kulturnom kontekstu pandan Šon Koneriju verovatno bi bio ”stari lav” Željko Samardžić, miljenik ženske publike koji vrlo često i u svojim pesmama koristi motive ljubavi između starijeg muškarca i daleko mlađe žene.
Sa druge strane, paralelno sa ovakvim reprezentacijama pojavljuje se kulturološka reprezentacija „prljavog starca“. Ovaj diskurs govori o nezasitoj muškoj seksualnosti koja nije prikladna za starijeg muškarca. Uzajamni odnos ova dva diskursa, smatra autorka, mora se tumačiti putem odnosa heteronormativnosti i starenja i muškosti. Seksualne aktivnosti starijih muškaraca i žena smatraju se zdravim samo ukoliko se odvijaju u monogamnom heteroseksualnom odnosu, te se njihovo povećanje u zrelom dobu smatra blagostanjem. Oznaka „prljavog starca“ odnosi se na sve one koji odstupaju od te matrice. Uglavnom referira na promiskuitet, kao što su recimo različiti likovi iz filmova i serija koji u zrelim godinama menjaju mlade ljubavnice i automobile, što se osuđuje i objašnjava krizom srednjih godina. Najradikalniji domaći primer je Era Ojdanić, poznat po lovačkim pričama o svojim iskustvima sa mladim devojkama, ali Hju Hefner koji je stalno okružen seksualizovanim zečicama ili lik Čarlija Šina u seriji ”Dva i po muškarca”.
U ovaj diskurs, po mom mišljenju, takođe spadaju i stariji muškarci koji vole mlade muškarce, a koji su mahom označeni kao predatori. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je u velikom delu sveta (homo)seksualnost tabu tema, a homofobija izrazito prisutna, jasno je da je istopolna seksualnost nema pozitivna određenja, a u kontekstu starenja još manje. Uglavnom se shvata kao perverzni seksualni čin između dve psihički poremećene osobe pri čemu je mlađi muškarac ”edipovac”, a stariji ”pedofil”. Pokušaji dokazivanja ovakvog shvatanja mogu ići putem prilično plitkog i nelogičnog objašnjavanja seksualne privlačnosti između mlađeg i starijeg muškarca preko Edipovog kompleksa (stoga se i koristi takav naziv), kompletnim izvrtanjem njegovog tradicionalnog tumačenja, kao da ono već samo po sebi nije dovoljno paradoksalno. Po tradicionalnom shvatanju pozitivan Edipov kompleks je incestuozna želja deteta prema roditeljima suprotnog pola, a negativni prema roditeljima istog pola (a kako drugačije) i dete koje po svojoj prirodi istražuje prolazi kroz kompleks u toku ”edipovske faze” (3-5 godina) kada se formiraju detetove seksualne sklonosti. Tokom ove faze pojedinac stiče izvesni afektivni odnos kroz spoznaju zakona koji upravljaju trijadom dete-otac-majka, te biraju put izvan kompleksa: odbijanje incestuozne želje i identifikaciju sa roditeljem istog pola. Kao da ovo tradicionalno shvatanje nije dovoljno problematično i iskritikovano, nego se laički dodatno izvrće i tvrdi da želja za starijim muškarcem nastaje usled ”greške” u ovoj fazi, gde se dečak identifikuje sa majkom, postaje gay i želi muškarce koji liče na njegovog oca. Suludo, zar ne? Drugo objašnjenje se vrti oko socijalizacije i ”nedostatka očinske figure” i još je luđe. Po ovome, seksualna želja prema starijem muškarcu nastaje usled odsutnog oca i edipovskoj fazi te kasnije muška osoba u starijim muškarcima traži zamenu za ljubav i nežnost koju nije dobila od oca. Ovo su neka od ”objašnjenja” kada su mlađi muškarci u pitanju. Kad su stariji, ni ovoga nema. Oni su jednostavno pedofili. Predatori koji iskorišćavaju mlade edipovce. Sasvim jasno. Sve će nama delovati logično i smisleno, samo da ne bismo ni uzeli u obzir da je homoseksualnost prirodna i da starije osobe nekome mogu biti privlačne. Nema šanse. Oni su privlačni samo ukoliko si ”edipovac”, ili ukoliko im je debeo. Novčanik naravno. Ko bi se ložio na starije muškarce osim ako nije ”bolestan” ili ako to nije zbog para. Jer ipak kome treba pun para bumbar, debeo i star.
Kulturološka oznaka ”prljavog starca” i negativno određenje starenja u kontekstu (homo)seksualnosti može se tumačiti i kroz koncept temporalnosti. Halberstam smatra da postoje dva doba heteronormativnog vremena – doba reprodukcije i doba nasleđivanja. Život po ovim modelima uključuje životni kurs koji je usmeren na posao, reprodukciju i dug i srećan život u penziji. Međutim, Sandberg smatra da je kvir život, koji nije centriran oko rađanja, podizanja dece i koji je u stalnoj senci HIV/AIDS, razotkrio da su koncepti normalnog starenja uzeti zdravo za gotovo i nepredvidljivi. Kvir život, ponovo, trese temelje normativnog.
Piše: Nemanja Marinović

Related Posts