Mladen Obradović nije učinio krivično delo prilikom organizovanja nereda tokom Parade ponosa 2010. godine. Kako je Apelacioni naveo u oslobađajućoj presudi, nema zakonske osnove za njegovo kažnjavanje. Znači li to da naši zakoni štite huligane?

U borbi Mladen Obradović protiv ljudskih prava končani rezultat je 2:0. Presuda kaže da nema dokaza da je on organizovao haos na ulicama tokom kog je povređeno 147 policajaca i 25 huligana, a privedeno 249 osoba. Tačnije, dokaze koje je tužilaštvo pribavilo zakon ne prepoznaje kao krivično delo. Međutim, problem nije u zakonu, već u njegovoj primeni smatra Goran Miletić jedan od organizatora beogradskog Prajda.

– Čak i kada policija uradi svoj posao, a to se sve češće dešava, tužilaštvo je sasvim neaktivno i nezainteresovano. Prema novijim propisima, cela istraga zavisi od tužioca i on je ta ključna karika u primeni zakona. Bez njegovog angažovanja, nema adekvatne reakcije u slučajevima kršenja ljudskih prava – kaže Miletić za “Oprimist”.

Tužilaštvo nije bilo zainteresovano ni da odgovori na naša pitanja u vezi s ovim slučajem, a 2011. godine se hvalilo prvostepenom presudom, kojom je Obradović bio osuđen na dve godine zatvora. Portparol republičkog tužilaštva Tomo Zorić smatrao ju je adekvatnom, iako su predstavnici različitih organizacija negodovali zbog minimalne kazne, jer je za dela koja su Obradoviću bila stavljena na teret zaprećena kazna od tri do 12 godina zatvora.

– Adekvatna je s obzirom na iskazani stepen društvene opasnosti i efektna sa stanovišta generalne prevencije – izjavio je Zorić tada.

Možda bi kazna bila viša, ali kako je Miletić objasnio sama tužiteljka je gej zajednicu shvatila kao zlo koje treba trpeti, a ne kao građane koji su žrtve kršenja ljudskih prava.

– Od početka je bilo jasno da je optužnica veoma loša, da se temelji samo na SMS porukama koje su jedni drugima slali i još nekoliko dokaza koji nisu toliko bitni. U optužnici se ‘seksualna orijentacija’ i ‘Parada ponosa’ pominju nekoliko puta i to zato što su morali da budu pomenuti, a ne kao suština priče – kaže Miletić.

Međutim, iako minimalna, ova presuda je bila bitna za zajednicu, jer je prva kojom je osuđena diskriminacija LGBT osoba. No, nastavak procesa će pokazati da srpsko tužilaštvo nije u stanju da dokaže diskriminaciju. Nakon prvostepenog suđenja odbrana podnosi žalbu Apelacionom sudu, a od tog trenutka se Obradović brani sa slobode, jer mu je sud ukinuo pritvor, u kome je proveo šest meseci. Po izlasku iz sudnice je rekao da je borba za časni krst i zlatnu slobodu neprestana, a podsetimo odbrana je tvrdila kako su optuženi išli na molitvu, a ne da izazivaju nerede na ulicama. Takođe su govorili kako je za sve kriva vlast i da je u pitanju politički proces.

Godinu dana kasnije, u julu 2012. godine, Ustavni sud je zabranio Obradovićevu ultra-desničarsku organizaciju “Otačastveni pokret Obraz”. Proces protiv njega i dalje traje. Apelacioni sud 2013. godine ukida prvostepenu presudu i nalaže ponovno suđenje. U februaru ove godine Viši sud ga oslobađa optužbi. Nakon toga je usledila žalba tužilaštva, a osam meseci kasnije pravosnažna presuda Apelacionog suda. U njoj se navodi da dela koja se okrivljenima stavljaju na teret nisu krivična, odnosno da u optužnici nisu opisane radnje izvršenja iz kojih proizlaze zakonska obeležja krivičnih dela.

Za tumačenje takve presude “Optimist” je više puta kontaktirao Komitet pravnika za ljudska prava, kao i Inicijativu mladih za ljudska prava, jer su se ove organizacije ranije oglašavale povodom Obradovićevog slučaja. Iako su obećali izjave, nakon više od nedelju dana nismo dobili odgovore. Tako smo ostali ne samo bez stave tužilaštva, nego i onih koji se javno zalažu za borbu protiv diskriminacije.

Objašnjenje potom tražimo u Krivičnom zakoniku i tamo stoji da „ko fizički napadne ili se fizički obračunava sa učesnicima sportske priredbe ili javnog skupa, vrši nasilje ili oštećuje imovinu … kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.“

S obzirom na to da se Obradović nije nalazio na samom događaju, njemu nije moglo da se sudi na osnovu tog stava 344.a člana, već na osnovu trećeg stav u kome se navodi da “kolovođa grupe … kazniće se zatvorom od tri do 12 godina”. Dakle, da je tužilaštvo dokazalo vrlo jasnu Obradovićevu umešanost, postojale bi sve zakonske osnove za njegovo kažnjavanje.

Podsetimo, ovo nije jedini slučaj suđenja Obradoviću zbog Parade ponosa. Prema drugoj optužnici on je bio odgovoran za neodržavanje parade 2009. Kako je prvobitno pisalo, Obradovićev govor mržnje, ispisivanje grafita „Beogradom krv će liti, gej parade neće biti“, „Pederi, čekamo vas“, „Smrt pederima“ i pozivanja na nasilje uticali su na neodržavanje Prajda. Ta se optužnica potom menja i izostavlja se posledica ovih aktivnosti (neodržavanje parade), već mu se sudi za diskriminaciju i biva osuđen na 10 meseci zatvora (ova presuda je doneta nakon prvostepene za nemire 2010. godine). Sledi ponovo negodovanje nevladinog sektora zbog minimalne kazne, kao i uveravanja tužilaštva da je ta kazna „sankcija koja se može unaprediti zaštitu od diskriminatorskog postupanja“. Na drugoj strani Inicijativa mladih za ljudska prava ocenjuje da je tom kaznom pravosudni sistem upravo „nastavio praksu ohrabrivanja“ onih koji sprovode i promovišu nasilje i govor mržnje. Ta minimalna kazna će biti smanjena na osam meseci, a na kraju će je Apelacioni sud sniziti na četiri meseca kućnog pritvora. Obrazloženje je bilo da se takvom kaznom u potpunosti ostvaruje svrha kažnjavanja. Sud je imao razumevanja za to što je Obradović student i što ima suprugu i dete. Očigledno ne uzimajući u obzir činjenicu, da oni kojima je Obradović hteo da prolije krv takođe imaju porodicu.

Nakon svih tih odluka postavlja se pitanje hoće li uopšte biti Prajda, ali Miletić kaže da odluka suda neće uticati na narednu Paradu ponosa.

– Policija uglavnom ima svoje procene i oni svoj posao rade sve bolje. Preventivni rad je nešto na šta se najviše oslanjaju u sprečavanju eventualnih nemira. Organizatori sarađuju sa policijom i uvek postoji dovoljno metoda da sve prođe bez incidenata – objašnjava on, a jedna od tih metoda je i privođenje Obradovića na informativni razgovor pred svaki Prajd.

Na kraju smo došli do toga da s jedne strane imamo huligane, koje ni premijer ne može da obuzda (bar to govori zvanično), a s druge ustavnom zagarantovano pravo okupljanja. Imali smo i neustavne zabrane održavanja Prajd od strane MUP-a, zbog čega im je Ustavni sud naložio da plate odštetu organizatorima. Ono što plaši jest činjenica da jedna osoba odlučuje o tome da li će se zakon poštovati. Tako odluči da je bezbednije da se Obradović za vreme Prajda „moli“ u policijskoj stanici, dok njegovi puleni šire zastave zabranjenog „Obraza“ na Trgu republike, nego da odslužuje zatvorsku kaznu. Sud je u pravu kada želi da Obradovićevom detetu obezbedi odrastanje uz oca, ali ovakvim presudama to pravo oduzima stotinama hiljada porodica, koje strahuju za bezbednost svoje dece.

Piše: Petar Paunović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.